Живот Дра Јована Суботића 2

је велика. и могло је впше киљада људи у њој имати места. Еад људство из дркве изиђе, сви се упуте на тај песак, који је чинпо као неку малу хумку. Мптроиолит се плашио да у песак како не пропадне, а бојао се, да се каква несрећа ком од скупљенога света не догоди, па с неким ужасом повпие: „Хајдете одавде, овде смо на песку, а што се на песку гради, нема тврда темеља.“ Ове су речи бп.те пророштво, премда не у његовом смпслу. Скупштина се спђе с песка и стане код онпх аркада, где су п од сунца заклоњенп бплп они којн су пали у домашај сенке од оне зграде; но већп је број скупштпне стајао у пуном сунцу, нпчпм не заклоњен од жегућих зрака му. Ту почне најпре арх[пмандрпт] беочпнски С. Каћанскп читати оне привилегпје, којпма се Србпма ујамчава патријарх. Са свпју страна загрми: „Живио патријарх Рајачић!“ Патријарх је дакле био ту ! Сад се до!)е на обећање војводе! Ту се чуше гласови једни за ово име, други за друго. Митроиолит проговорп: „Пустите најпре, да вам кажем. каквпх имамо ми људи код милитара, којн би заслуживали, да се на њих призрење узме.“ Ту спомене генерала Алекспћа Мајну, генерала Теодоровића, обрштера Мамуду, обрштера Стевана Шупљикца сад се заори са свију страпа: „Жпвио војвода Шупљпкац!“ После сам чуо да је овако било удешено у ужој конФереицији. Наједаред искрсиу штамиане цедуље са народним бојама: „Живио патријарх Рајачић! Жпвио војвода Шупљикац!“ Весеље је бпло велико. Усклицима нпгде и никад краја. Свет је био пијан одушевлшњем.

86

Покрет