Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа I

— 697 —

"нат и гушћаг био, да ниси могао гују из гушћага за реп извући, и кроз Китог само просеченим главним путем могло је се од Дрине Шапцу и обратно пролазити; тако прота Никола Смиљанић прво скупи једну малу четицу добро поузданих момака, одметне се у Китог, ухвати бусије око главног друма, и ту је дочекивао и млавио Турке, који је се год усудио кроз Китог да прође. Мало доцније у мају месецу 1806 године, Прота Смиљанић приумножи своју чету са 50 до 60 момака, п тако узапти главни друм и путањице, да се Турци без велике војске нису смели Китогу ни прекучити, а камо ли кроз Китог да прођу, тако је био страх задао Турцима. А 23 маја 1806 г. са то Мало момака своје дружине до"чека повећу турску војску, која је пошла Шапцу и тако је жестоко потуче, да је се морала натраг к Дрини повратити и тим још већи сграх Турцима зада.

Прота Никола Смиљанић, за сво време десетогодишњег ратовања Кара-Ђорђевог са Турцима, увек је се налазио у Китогу и чувао богазе, пролазе и друмове, ла Турци не преваре и Шапцу не продру: Никад није имао већу војску од 50—100 до 200 момака, с којима је хиљаде Турака разбоијао. А кад је велика турска. војска на Китог навирала, притицале су му и друге војводе у помоћ.

Прича, се да је ону Китогу сам са својом дружином 5—6 хиљада Турака побио, а многу Туркињу уцвелио. Зато тужила је и клела га Кулинова када, Китог, и Смиљанић Николу.

Ево шта песма каже:

„Ој, Китоже, не зеленио се! „ОСмиљанићу, не зеселио се! Што погуби Беширевић Хасу Кога лепшег у свој Боспи нема, Остаде му злато испрошено. —“

Прича се да је Смиљанић веровао и 1товорпо да му Турчин Бошњак не може наудити. Кад би јуришао у највећу ватру и кад би му ко рекао да се причува џ да то не чини, јер би штета бпла да погине, одговарао је: „Ајој! Луд ли си, брате слатки, та зар Шљивар-Бошњак мене да убије2 Ако се то дописта треви, не копајте ме, него баците где не треба, у....“

Прота Омиљанић је једнако био у Китогу. Но несрећне 1813 год. кад пропаст српска буде, и на Засавици Турци Србе падбију и распрште, и Џрота Смиљанић пређе преко Саве у Срем, где је се бавио негде око Митровице до 1815 годиле.

Никола Смиљанић је био лица-прномањаста, стаса средњег, тела коштуњавог, сраде црне, повелике, очију светли, пробијајући, а изгледа у опште озбиљна и страшва.

Стојан Чупић мачвански војвода. прозвани „Змај од Ноћаја“.

Стојан Чупић родио сеу Пиви, у Херцеговини. Његово је ' право презиме Добриловић, а како се прозвао Чупић чућемо сад мало доцније. Е