Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДЕВЕТА 101

вештава раније што види да је на прагу да тумарне где у свет, док је | његов позив да српској књижевности учини знатније услуге него неко, који је све школе свршио. »Шта велите ви о овим предлозима: да дођете | горе-с-" толико“ новаца да би могли живети бар 6—8 месеци; наштампа-=' ћете за то време вашу велику Пјеснарицу, која ће вас опет бар за једну годину снабдети новцем, а дотле ће се морати више извора наћи. ја бих најволео да вас имам уза се. Ако то не, неће вам оскудевати про= фесура у српским школама. Само се не смеше одрећи Књижсевносши.« Пошто исцрпе песме — наставља даље — треба као додашак Песмарици да дође збирка српских народних прича (МоЈКк5засеп), као што су сад баш изишле немачке од Готшалка. (Он не зна да ли су Срби тако богати и

њима као песмама. » Гиме ћете ваше Пјеснарице попунити, а ми, ваши наклоњени читатељи, познаћемо најснажније словенско племе по његовим

погледима на свет и на историју његова живота.« Напомиње му и о пре= воду библије, коју би, уз добру награду, превео на српски за Енглеско Библиско Друштво. »Поред народних прича треба да издате и једну чисто српску збирку народних пословица, али не као Мушкатировић измешану с преводима немачких, латинских, маџарских и т. д., већ само таквих које се у српском народу чују. Уз неке, које се односе на басне или на народне обичаје, не би била излишна и која врста објашњења «нарочито за несрпске (ССловене).« (ООкуражава га да истраје правцем којим је пошао у Писменици и да се не да завести ни од кога, а његова је победа извесна, као што је свуда у свету жсиви језик надвладао мршви, чак и против жеље и очекивања иначе великих људи. Па завршава. »Кад бих ја постављао про= фесоре у аустриској Србији, ја бих знао шта бих чинио. За 10 година њихове би школе боље изгледале него шокачке. Али шта помажу скромне жеље! То је остављено вама самима! Кад бих ја био Давидовић, ја бих се, по одласку Фрушићеву, удружио с Вуком — али ја сам само ваш Копитар« реп. |, 439—492). У другом писму, шаљући му Гримов позив на скупљање народних умотворина, додаје: »Из њега ћете видети шта је још немачки народ очувао. Ви имате више ми боље, а делом и друћчије« ФПреп. |, 149).

Вука је прво писмо веома раздрагало, »Та заиста незнам дали 1е 1ошт ко год на овоме свету срећан у праателљству као ја с вама.« Одговара= јући му на његове предлоге о раду вели да управо и не зна шта су то Мојк5засеп, »него ако су то оне приповједке, које народ прости припо= вједа; такових у (Серба има као и шесана. Ја сам, колико их у глави имам, могао би 1едну книжицу напечатати, као што 1е мала шеснарица. Има их врло мшепих и удивителних, него су по већој части срамотне. Ја ћу их донети вама (које у глави, које написаних) неколико за примјер; пак ако вам се допадну ласно ћемо их и више добити.« А кад је добио Гримов

позив, захваљује му, јер ће му бити од велике потребе и користи, и да сад зна каквих приповедака жели имати, и уверава га да их Срби доста имају. — »Пословице се — вели — тежко купе, Тербо то човек мора да чека док когод рекне,« — За превод библије, који му је Копитар такође ту поменуо, није ни мислио да ће га кадгод радити. »То би славно и преполезно било; али то друге лљуде чека а не мене; Јербо ту треба не= колико лљуди кои различне Језике знаго.« Преп. 1, 146, 150).