Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА А 191

У тој невољи он се опет обрати кнезу Милошу (22. нов) захваљу= јући му за послатих 400 |. вели да то сматра као знак велике милости и

благонаклоности коју му је за 9 месеци указивао у свом двору, и то му даје слободу да му саду највећој својој несрећи досађује новом молбом. Мислио је, вели, са тих 400 |. да наштампа његову историју што је у Крагу= јевцу писао, и да му је изненада пошље, па новцем добивеним од продаје те књиге да наштампа песме. Али чекајући на одобрење, које до сад није добио, нити се нада добити га, потроши и те паре. »ја сам сад овђе у такој невољи и сиротињи, да немам љеба зашто купити да једем, нити имам чим писма платити кад ми се откуда по пошти пошље. Што гођ сам имао најнужније за моју потребу књига и аљина и кошуља и марама и моји и женски и ђетињи све сам продао и у залогу дао; најпослије сам дао у залогу и колајну што ми је послата из Русије. (Сад већ немам шта ни продавати ни у залогу давати, него ваља мријети од глади и од зиме.«

Знајући његову великодушност моли га да му помогне, и моли га да му одреди 2—3000 гроша на годину (као што га је и лани молио; да може безбрижно живети и свој књижевни посао радити. Ако би му молба била испуњена, одмах би отишао у Лајпциг и наштампао Историју, Песме,

(Опис манастира, »и још сила којекаки ствари полезни за садашње стање народа нашега. Видите, како се по свој Европи говори о Грчкоме новом царству и по Лондону се и Паризу већ и новци купе у помоћ Грцима, а о (Србима ниђе ни спомена, као да и и нема на свијету. Грци ће прије добити своју слободу, него Срби, што Грци имају пријатеља и своји људи по свој Европи, који се за њи као што треба старају и преко новина и различни књига и журнала разглашују по свему свијету оно, што њима помоћи може; а Срби немају нигђе другога пријатеља осим туђе поли= тике,,.. зато сами можете виђети, да би нужно и полезно било за данашње стање Србије, да ја изиђем у Лајпциг, и да се прођем мало по оним кра= јевима, (ад ми је Бог свједок, а по времену ће и људи виђети, да ја никад ништа од вас нијесам искао, што није на вашу чест и на вашу славу тежило. Ако ви то признајете, јамачно ћете испунити ово моје прошеније. Ако ли ја, мимо остали српски синова, будем тако несрећан, да ви ово моје прошеније сад не испуните, онда ја више никаке надежде у Србији немам, и с највећом жалости и тугом срца мога мораћу тра= жити ђе у овим земљама да живим како се може; зашто се до вијека не може живити о празној љубави и ревности к отечеству.«

(Одговора није било. Вук се распитивао да ли му је писмо дошло до руку, и уверио се да јесте. ФПреп. Ш, 59; ТМ, 68). После два месеца 47. јан) пошље му копију истог писма, с додатком да мисли да се прво изгубило, јер зна да новац не штеди да га у земљу закопа, а видео је својим очима да је толике људе усрећио, од којих се може надати само захвалности од данас до сушра, па се нада да ће и њему помоћи у овом послу, који ће бити на његову вечну част и славу, а на корист српског

народа. »Доћи ће вријеме, кад ћете ви признати, да вама никакав човек на овоме свијету није већега добра желио од мене, али моји и ваши не= пријатељи (којима је мајстор и коловођа Лаза Теодоровићу нијесу дали да вам га учиним... Ако запитате какова управо паметна и поштена човека, који зна шта је то, и који управо жели вама чест и славу, он ће вам казати, да ми дате, макар узајмили као у највећу потребу народну.