Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ПЕТНАБВСТА 197

ГЛАВА ПЕТНАЕСТА.

Продужење борбе за народни језик у књижевности и нови правопис.

ЈЕКњижевни радови по повратку из Русије до одласка у Србију: превод Новог Завета; рецензије: на оглас о Ш. књ. Љубомира у Елисиуму, на Соларићев предговор Доситијеву Мезимцу, на Мушицков Глас Народољупца. Примјечанија на преводе г. (доме Љубибратића, и на примјечанија на њих г. Станимира Живковина; рецензија на Берићев превод Шрекове Опште Историје. — Примедбе на чланак „ћег бетлеп“.

Видели смо с какве је висине и с каквим презирањем Вук говорио о Видаковићу и његовим једномишљеницима, а то ће рећи готово о целој ондашњој српској интелигенцији. [о његово самопоуздање после успеха који је имао с Речником само се могло повећати. (Он је био свестан да је он позван да створи српски књижевни језик, и да српску књижевност постави на нову основу. У томе погледу врло је карактеристично његово писмо Мушицком, кад је овај био у великој неприлици због дугова, и с великом зедњом очекивао одређену му Апелаториску Комисију.

»Не бојте се! не плашите се! кад највише грми, најмање кише пада.« (Саветује му да на своја плећа не узима више дуга манастирског већ само оно што је потрошио на своје особите потребе, па продужује: »А вама је то једини начин, да се примите књижества: па ћете онда и образ освјет= лати, и непријатеље посрамити, и новаца добити. Дајте Славенску Гра= матику; дајте Српску Литературу; дајте ваша Стихотворенија: па ето онда свега!... А сад је баш за вас вријеме, да изиђете на позориште (Српскога књижества; да ову епоху утврдимо, ш шемељ књижесшву да аосшавимо; већ је вријеме; а видише да нема никога, него све којекакви ђаци и ципори.... А оне Виландове ријечи, треба да прикујете на каквој дасци више астала, али са превеликим словима; које је наш Гома Љуби= братић овако превео: ...» Нели срамно за људе велик1и дарованја, да се понизе, и да се вкусу и предразсуждентама простоте, којо1 бвг законе давати морали, покоре:« — (Ово треба сваки дан да прочитавате и кад почињете, и кад остављате писање. То је ваша једина и највећа погрјешка, што ви једнако сањате о некаквим читатељима благоображеним, о некаквом публикуму, о некаквој благоображеној части нашега народа, о некаквом вкусу и — («већ не смијем више, зашто сам се разсрдио); а не видите да су то све пуки ципори. Данас у цијеломе нашем народу може бити да би се тешко нашла три човека, који су кадри о оваким стварма управо судити као што треба, него најприје питају ко је написао, и шта вели о њему тај и тај; па онда по томе суде. Ми смо Платони и Аристотели у данашњему народу нашему; ми треба ове ципоре све да презремо, и да пишемо за благодарно потомство, које ће бити чисто од садашњих будалаштина наше благоображене простоте; које неће питати ђе се ко родио, и како је ишао, и како се носио; него ће гледати оно, што му је оставио, и по ономе ће судити о нашим умовима и о срцима.« (децембра 1819. — Преп. |, 243, 2447.