Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ПЕТНАЕСТА _ 199

рецензенат није желео да му избије перо из руку, већ да га боље утврди. Пробравши неколико недоследности Видаковићева писања, понајвише из овог огласа, опомиње га да у својој Граматици, »коју жели да скоро под пресљ метне,« не заборави објаснити; кад се сад де пише с љ а кад с Б на крају; кад треба писати у прочемљ, а кад вљ прочемђ; које придеве ваља писати у 2 пад. са сазо, а које са оза, и да ли за све то има какве разлике у значењу, или све зависи од вкуса; да ли мисли збиља задржати оно пишу будућем времену н. пр. радишиће, ппшаши= ћемо, се; и т. д, и т. д. Фрам. Сп. П, 89.

=

3 — »Примјечанија на предговор т. Павла Соларића к Мезимцу Доситија Обрадовића «у Будиму :89.« — Не слаже се са (Соларићем што вели да треба одредити шест људи који би превели на Српски Свемирну Историју, јер је ни наши унуци неће дочекати да је виде преве= дену: коме вашар капу купује, он гологлав иде. » Гакове ствари тешко иду тијем путем и онђе, ђе се царство за њи стара и новце троши, а камо ли у нас. Него који види да је за тај посао, нек почне па нек ради.... само нек не слуша Г. Соларића, што каже, да је то педаншическо питање и искање, да није неједнак језик у томе; То само кажу они списатељи, који ни сами не знаду како пишу, па би ћели, да им се ничему мана не може наћи, него да је све добро, како му драго написано !«

Замера му што је поправљао Доситијеву ортографију, и да није тре= бало ништа дирати, јер, ако нађемо да је нешто погрешно, знали би да је Доситије погрешио, а овако може се слободно рећи да је (Соларић покварио. Може бити да је Соларић нешто поправио, што је Доситије баш хтео да онако буде, као што то често бива у поправљању. Наводи примере према другим списима Доситијевим где је (Соларић управо по= кварио Доситијев начин писања, а оставио је неисправљене граматичне погрешке, н. п. хвале и дичу, ране и тоју итд. »Али опет кажемо, да би најбоље било, да је оставио све онако, као што је написано, зашто ми знамо, да је Доситије писао по правиламљ бабе Смиланњ (као и осталиу, а то свједочи, или потврђује, и Мезимац, који је тако поправљаш и исправљаш«.... долазе примери.

Мило му је што Соларић напомиње узрок зашто је Доситије »у по= четку Мезимца потврдио своје мисли, да треба Српски писати књиге: зашто ономлани писаше неко у Шемачким новинама «Озгетг. Веоб. 1818 бо), да се Доситеј покајао од свога говедарског језикајк (Он истина није успео да пише чисто народним језиком, »али је доста да је лео. (Он каже (на стр. 4» »Ако ко шо и осуди и похуди, и то не безљ ползе; то вала тако да бива, да ствари болф напредуло. Не излазе искре, док ошло каменђ не удара.« «Ово је за наше списатеље,-који кажу, да рецензије не чине књижевству ползу, него штету !»»

На Соларићеве мутне и нејасне мисли о српској граматици, о аз= буци и о акцентима, вели у колико их је разумео да се с њим слаже да