Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

200 ОДВЉАК ТРЕЋИ

је већ доба српскоме језику имати нову писменицу или грамашику, али —- додаје — и своју особиту ортографију. Ако (Соларић мисли да треба писати ћирилским, а не новим руским словима, њему се то чини све једно, само су нова руска слова лепша, а нису ружна ни Ћирилова само да се лецо изрежу, само би и из њих ваљало избацити непотребна слова «као и Руси што су учинили) и додати нова према потреби нашега језика. Што Соларић вели да је Доситије први почео изостављати гдекоја слова, и да у томе не треба ићи за њим, ту се јако вара, као што се и сам варао, док је по туђим речима говорио и мислио, и наводи за пример " један тестаменат из год. 1764, у коме нема ни љ ни ђ ни А ни 19, пего па, иУ. — Што вели да је нова азбука недовољна за наш велики језик, то нека докаже, па ћемо онда гледати да недостатак поправимо «то је списатељска дужност). — Писали ма каквом азбуком, акценти нам не требају, као што их не пишу ни други народи, »а особито кад би се писали овако наопако као што и пише Г. Соларић «долазе примери из његова издања Дабишине листинеу, онда би нам ружили не само писмо, него и језик паш! Да какав Србљин стане Г. (Соларићу говорити по његовим знацима гласоударенија, он би га питао од кога је народа «

»Што се тиче језика у овом предговору, он је обична бесправилна смјеса Срискоа и Руско-Славенскога, кад и у Мезимцу« И наводи

примере: нбкими мбсти — каквмми списанјами; меду милнма — меду славнмми; крви — перве; брнвица — терговчићњ; за нљим — книга итд. »Кад би нас Г. Соларић увјерио, да Србљи ђегођ

говоре пријетељ (и на е као и језик или управо рећи а на е), то би нам било врло драго; ако ли само он поправља, као и остале ријечи, не треба нам.« Сумња да се говори Млетке, јер се у Србији и у Босни и у Херцеговини говори Млеци.

Занимљив је Вуков суд о Доситију и његовим списима, (Он не само да није био његов обожавалац, као н, п. Соларић, већ није за њега нимало марио. — Како је (Соларић изразио жељу да ко олише Доситијево бављење у Србији, то се он томе овим одазива. Факти које је изнео могу бити и тачни, али начин којим су изнесени показује Вуково нерасположење према њему. Вели да Доситије за прве три године није имао никаква другог посла, до што је поучавао Карађорђева сина Алексу, који је поред тога и у школу ишао. Године 1810 умешао се у политичке послове, и био је послат у Букурешт, у Руски главни стан, са другим српским депутатима. Испрва је живео код Чардаклије, а после код Родофиникина; по повратку из Русије, у кући где је био (Сенат. Соларић цитира из једног његова писма: »Плаће овде никакве непмамљ, кромђ препитанја... и самљ умбренно живимљ. — Не тужим се, но кажемљ оно о еств« — »Ако није имао никакве плате — додаје Вук — није му ни требала: сам каже,.. да је имао рану (и поред сина Црнога Ђорђија, и код највеће господе, морао је имати господску рану и напитак), а имао је и конак лијеп, и сву послугу, као и син Црнога Ђорђија; а да није баш без крајцаре, и да начини коју