Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ПЕТНАЕСТА 201

аљину, давало му се опет кашто по неколике десетине дуката, Па шта му је више требала плата (њему, као стару калуђеруу«“ — Није тре= бало да ово рече Вук, који је целога века тражио, узимао и узајимао но= ваца од кога је год могао, Доситију, који је на прву вест о устанку дао полак од свега што је имао «4оо |) устаницима у помоћ, и молио Со= ларића, да се по Млецима заузме за скупљање прилога «писмо Соларићу од 15. јуна 18047. — (Од књижевних послова помиње му а; неколико поученија која су се читала у београдској цркви; Ооу 1808 г. на ново лето стихове рускоме цару и Родофиникину »који су наштампани у Млецима, п може се рећи, да су најгори од свију његови стихова;« в) надгробну бе= „"седу и натпис Чардаклији; г; одговор на Југовићеве пасквиле, и можда још који листић што му није познато. Кад се прорачуна колико је година Доситије писао, и колико је табака написао, видеће се да се он није журио с писањем ни изван (Србије, »а камоли у Србији, ђе је свега доста било из беглука, а интрига и сувише « — Ни у Влашкој није ништа зна= менитије учинио, сем што је донео један златан свештенички крст, и што је дошао у Београд пре Пешра и Миленка, и открио Карађорђу њихове интриге, и помогао протерати их из (Србије, и тим начином помогао да (Србија пре пропадне. — (Ово последње је сасвим нетачно. Србија није пропала због гложења власника око власти, већ због Букурешког мира. — После је »постао попечитељ духовнихљ дблљ и народнаго про= свЕшцен!а,« и добио 500 дуката плате на годину. — И он се слаже са (Соларићем да би боље било дау (Србију није ни прелазио, али из других разлога. »Зашто је он на овој страни «у Аустрији), по своме вецевћд= ству и сладкорбч!но проповиједао и казивао, како би требало чинити, а онђе «у Србији; је дошао ђе треба чинити, па је показао да је то са свим различно, знаши о каквом послу лијепо товораши, пи знаши та добро и па= мешно радиши. А особито њега је већ и старост била пођетила: он је на части јавно пред толиким људма (који су и онако на њега викали, да му не смије петак ни сриједа у кућу завирити) говорио: »Волим се пијан по блату ваљати, него гладан на Ристову гробу спавати.« А да је остао амо, не би имао случаја, да се управо покаже какав је, него би људи мислили, да би он онако исто знао (и ћео) и чинити, да му дође до руке, као што зна говорити; а за што су онамо на њега викали, за оно би га амо славили и обожавали: и тако би могао међу својим пријатељима коју годину дуже поживљети, и за љубав њиову што више написати, и љепше име наком себе оставити.«

Доситије је волео ласкање, ма колико да је на то викао. Његов први љубимац у Србији био је Алекса Реља (Рељић, који није украо Мезимца, већ му га је Доситије дао на читање, и Вук га је код њега читао кад је Доситије био у Влашкоју, зато што је »врло лијепо знао викати на калу= ђере и на попове и подсмијевати им се, како просе милостињу и варају народ; а који је гођ то знао, он је код Доситија био просвјешшен човек, и обдарен здравим разумом.« Напомиње и како је набусито дочекао једног младића из Аустрије, који му је дошао за савет куда ће и како ће ићи да се учи; а кад му је исти младић после неколико месеци, преобучен у