Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ПЕТНАВСТА 219

умели говорити. Кад дакле ово, што с теже, т. с. говорити, без Вукове Грамматке можемо, и оно, што е млого лакше, валида можемо... Рецвг: твог, твога, а нетвобвго, твосга, пастира, а не пастиреи... то в Вукове Граммашке заслуга. (Ово су Срби и пре нђ чинили и сад... чине. Ал камо Граммашка кол свопиство езнка мудро и дубоко испвтуе и од= крмва; кол садашнђ богатство нбгово показус, и, како се далћ обогатити, и угладити може, основано и разговетно упућув; кол красоту и снагу нфгову живо представлај... Хвала и Вуку, ал вала мера.«

Вук му одговара: » Га ја како сам казао, да мошжсе писаши, већ се види да сам мислио човека који зна писаши; зашто како би могао писати онај који не зна. А како сам казао, да ће писати као што се товори, то се разумије, да мора писати по граматици; зашто сам ја и онда, барем као старац Куцкало сад, знао, да ниједнога језика нема без правила.« — »Да ја мислим да је у мени и у мојој граматици све српство, то он каже; а дани ја свуда чисто српски не пишем, то може бити,.. али ја сам за= довољан ако узимам мање погрешака него други,« Допушта да је обич= није и правилније има двије иљаде године, али се говори и имају. »Сону сшрану« ако је погрјешка, само је у томе, што нијесам рекао сону сшран' (а то се говори као и: с оне стране).« Показује му каква је разлика из= међу неколика (неколике) и неколико, »али Куцкало вели, да то није до сад никад чуо. Па јесам ли ја њему крив зато, што он никуд даље из (Сријема није ишао, и што другије (Србаља, -осим Сремаца није виђео ни чуо.« Упућује га на ПШ страну своје Граматике, где ће наћи читаво пра= вило о употреби шшо и који, која, које, али он граматике није ни читао, јер би иначе то морао научити, или доказивати да то правило не ваља. — За бабу Смиљану слабо ко сад пита шта је Кенгелац мислио, а сад сваки списатељ зна, кад се каже »по правиламљ бабњ: Смиланв,« да је то без икаквих тврдих и постојаних правила, »као н. п. и Куцкало што има гдикоц и гдекош; метнуши, мешули; Грамматлка, Грамат!ка; в!но= гради, виноградара; езмк, езика, езнка, езике« — »Доситије је отишао на истину, а књиге су му остале међу нама; његову славу нити може Куцало умалити, ни умложити; из његови књига виђеће се, шта је он знао, шта ли није знао. А да Доситије свога имена није знао напи= сати како ваља, то Куцкало каже и свједочи, зашто он пише Досивенп, а каже да је Доситије писао Доситен, а по народној Српској грама= тици требало би казати Доситије (као што су га Срби у Србији и звали). « Вук нарочито истиче да Куцкало то каже, да покаже како рђаво цитира, јер је Доситије заиста писао на књигама своје име Дос!еенп. Шћко се тиче ортографије, »то он управо не може рећи, да ће његов крпеж дуже трајати, али да ће лепши остати то није истина; зашто ће свагда бити паметни људи, који ће казати, да је лијепо и чисто ново одијело љепше од крпежа, и да су оно биле будале или сујевјерни простаци, који су вољели стари крпеж него таково ново одијело.« — »Куцкало је већ доказао, да моја граматика не ваља ни зашто; ави она опет остаје најбоља Српска трамашика, доклегођ старац Куцкало не покаже другу бољу, са= вршенију и потпунију. — »Кад дакле оно, што с теже, т. е. говорити, без Вукове Грамматке можемо, и оно, што е млого лакше ст. ј. склањати и спрезатиу, вала да можемо.« Дакле по лођици старца Куцкала може се говорити и не склањајући имена и мјестоименија, нити спрежући глагола — Благо мајци, која га је тако паметна родила |«