Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГК] [65] >

ОДЕЉАК ТРЕЋИ

3: — Спасоје Мирољубић пита писце, зар их није још лани Гома Љубибратић усаветовао, него њега старца крећу и за савет питају. Можда је то због тога што су били запушили уши да не чују Љуби= братићеве речи, или што их није сваког поименце крпио и саветовао. (Он им нема ништа друго рећи до да се држе ових десет правила: да писац сам треба да има много у глави, кад хоће друге да учи; да добро промери своје силе; да сам добро зна оно о чему пише; да има на уму само општу корист, а не славољубље и какав шићар; да прво добро смисли, па онда на јавност да изнесе; да има на уму да пишући постаје учитељ, и то не деце, већ одраслих људи; да је слободан од сваке страсти; да има добар вкус, који се стиче, читањем добрих естетика; да зна према приликама кад и како ваља што писати; и да се труди да му дело са сваке стлане уредно и углађено изиђе. — Чланак је написан у свему Вуковим правописом и херцеговачким дијалектом с извесним по= грешкама «тријебало, дијетињство, узријела, дијецу, ријечника, мијесо, не= пресијечно, и као нарочитим бирањем провинцијализама (борме, утубили, нијету, Јепто, ондакана, асну, чколском, јоштер, ду дух), поцмијевају се, нишани, шићару; има и мешавине сремачког дијалекта «савет, саветовао, лане, после, најпосле, разговетно, негди, дикоје, по сокаци, заш, зал Зашто, зар, погледи; и мало словенизама (состои, упражњеније, употребленије, славољубијау.

Штипкаловић пита: »Какав 6 опет ово ерцеговачко-полутурскти Бач= ванин“ — То ти е већ, код оваки стараца, обечно, да оно, што е сваком познато, као нешто ново казуо. — Наш старац, држећи се светила свота, Вука, одма турски поче: Ама лоди! — и далђ онако, као што наипро= ст, не Бачванин — ер ови лепо говоре — него као што ерцеговце и босански турце по крчмама беседе.« Цитира неке његове изразе и пита, је ли то по естетици. Пита га зашто није рекао кус место вкус, и сам одговара зато што би се могло мислити кус без репа: кад је рекао ду место дух или дук (као оженик), зашто није помислио да се може ра= зумети ду о земљу! — кад нешто падне. М он је зато да се пише као што се говори српски, кад се говори о плугу, као орач; кад се говори о винограду као виноградар итд. али кад се говори о ствари о којој само учени могу говорити, онда да се говори као учен. »Не развлачи езнк, као да су ти уста већа, него у свћо други Србала. Иди у Ерцеговину где таке вилице, као што су твов, имало.«

Вук се у свом одговору поглавито ухватио за ове последње две реченице, и вели да тиме Штипкаловић »доказује да Херцеговци нијесу (Срби«, па окупи грдити: »ја Шкипкаловићу на ово не знам шта друго казати, него да је права будала п: погани изрод народа свога (зашто не сумљам да је наопако Србин).« (Срба који говоре тим диалектом нема мање него оних који говоре сремачким и ресавским; народне песме »које су једино и вјечно благо и украшеније литературе наше« певају се тим диалектом у сред Бачке и (Срема, као и у сред Ресаве и Браничева; као год што се у Срему ретко може наћи човек, чији се дед или прадед није доселио из Србије, тако и у Србији ретко је који, чији се стари