Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА. ПЕТНАЕСТА 221

нису доселили из Херцеговине; па и најзнатнија племена по (Срему, Бачкој и Банату старином су Херцеговци, као Чарнојевићи, Стратимиро= вићи, Вуковићи, Паликуће и др. »Али при свему томе Штипкаловић опет каже, да Брцеговци нијесу Срби! па не само Ерцеговци, него ни Црно= горци, ни Бошњаци, ни Далматинци, ни она браћа наша по горњим кра= јевима Србије, н. п. по Старом Влау, по наији Ужичкој, по Пожешкој и по Сокоској.« — Целој овој патриотској тиради овде није било места, јер се Штипкаловићевим речима овај смисао не може дати. Вук је имао обичај да у препирци скреће, и то врло вешто, с главне ствари и уплиће споредне, које с главном или у слабој вези стоје, или не стоје ни у каквој, али ово је много. Зато му Штипкаловић «под именом Јована Рани= товића) одговара и брани се објашњавајући смисао својих речи: »сви други овострани (Срби, кад говоре пе развлаче уста као тв, иди онмма (Србима коп таке вилице као тв: имао.« — Вук опет тврди, да кад се ове сад додате речи »овострани Срби,« иди оним »Србима« изоставе, остаје »да Брцеговци нијесу Срби Штипкаловић по други пут одриче то, и приводи првобитни текст, и позива читаоце да они пресуде. Вук по трећи пут остаје при своме, и пристаје на суд, само тражи да се судија пот= пише правим именом, —

Иначе се ова полемика све више изметала у хватање за поједине изразе, а не за смисао, у извијање и уклањање од главног предмета, и у личну грдњу и увреде. ФВуков пример у критици на Љубомира нашао је добрих последовача). Али је и у томе Вук показао више гипкости, би= стрине и окретности него Штипкаловић.

(О правилности и лепоти појединих речи, које су овде помињате, Вук је показао и више језичког осећања, и више обазривости, ослањајући се на оно што се у народу говори, и сам ништа не изводећи и не гра= дећи, док Штипкаловић хоће да резонује и ствара. Место Мирољубића, Вук одговара да није ставио кус место вкус што тако нико не говори, »а кад би се говорило, онда не би требало гледати, што се може разу= мјети и без репа, зашто у сваком језику има ријечи, које се једнако пишу и изговарају, а различно значе, па људи разумију не зовући мене и тебе да им поправимо и разликујемо.« (Он мисли да би кус могло значити »што се кусне један пут, и тако би се могло казати, н., п. два, три куса,« али оставља народу да пресуди. Доцније, кад је чуо у народу и то значење, он је унео у друго издање Речника кус 2 с примером »по= једе у меден кус« — Шипкаловић друкчије резонује: дук према ожсеник; винотрадова према традова; изродак према замешак, измешак, а не изрод као пород, народ; и т. д. »А шта то значи оставити народу! Не ли оставити оннм у народу, кои се с наукама и оваки ствари испвтом баве и бавити могу: Пак зашто и мм ово не бм пресудити могли: Ал кад се Г. В. заплете, а он онда не ће да рекне нек паметн!и од н5га суде... него се у небровну гомилу крје« — Штипкаловић је, напослетку, показао да не зна разлику између старословенског и руског језика. Вук је рекао