Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ПЕТНАБЕСТА 228

а. — Добрић у својим Логледима, вели да се сви разумни писци слажу у томе да је српски прости језик произишао из словенског, и да из њега морамо узимати речи којих у простом српском нема, па зато треба да се и словенском азбуком служимо, у колико је могуће. Налази да поред »славно измишљених« л и ђ све остало имамо у словенској азбуци, и није нам потребно ништа више ново измишљавати. (ССамогласна проста су а, е, 1, о, у, а двојегласна а, 6, 9; треба нам још јо и ји. И то имамо у словенском: за јо, да узмемо У које је састављено из Ти о, па да га изговарамо као јо, иако се тако у словенском не изговара; за ји имамо в, које и Руси тако изговарају. Поетама треба ј, због елизије е у је; место њега ћемо узети и. Тако ћемо имати двојегласна самогласна писмена као и проста а, 6, јо, У, в, а »трегласна« кад овима додамо и: ан, ен, пон, уп, н!. У нашем се језику чује гдешто и двоструко 1, и њега имамо у и, »састотсе 13 1 же (те [ 1 опет |, два су [ у едноу,« и ваља га писати само у 2 п. мн. где је у словенском их: наши, лоди ит. д. »1 пренећемо га ко двоегласнм ап, еп, и, (као да 61 два 1 блло), ом, уим,

_кос ћемо нарећ: двоегласна авна, а она ли, си, БГИ, луШ, тон нарећ!= ћемо двогласна таћна« (горе су била »трегласна« |).

Вук му одговара да је овај предлог најгори од свих који су досад изнесени за поправку правописа. Употребом 1 место и уместо да се при= ближујемо словенској азбуци, ми се од ње све више удаљујемо, Како би то изгледало да деца учећи српски ' читају као јо, а учећи словенски као о; или не треба словенски никако ни да уче, Не изговарају Руси в као ји, већ много: тврђе него што ми изговарамо и. Нема у српском ни= како двоструко и него има дуго, као и остали самогласници што могу бити, а где је управо двоструко, двоструко треба и писати. »Ако оће азбуку без крпежа, по кроју или својству језика нашега, онда не треба да своју словословију почиње од двојегласни и шројегласни, шајни и јавни слова, него ваља најприје управо да зна, шша су шо слова, шша ли је писаши, шша ли чишаши; па ће му се онда само показати, колико слова за који језик треба: па ће онда, послије свега тога, сам моћи су= дити, јели она азбука и ортографија у Српском рјечнику таман за Српски језик; или јој треба што додати, или одузети.«

5. — У ову се полемику умешао и неки С. Ш. «С. Нов. бр. 64). Вели да је читајући полемику видео како тумарају као по помрчини, и траже боља писмена него што су словенска; упућује их на друге сло= венске народе који су своја писмена оставили и туђа узели, па им се данас њихов језик не може разумети, да ли су они Словени или какви други народи. Ако оставе словенска писмена, бациће род свој за хиљаду година уназад, и потомци ће их презирати. »Добро развидите ели болђ изговарати,.. Србиа, а не Српиа... человбкљ, а не човекђ,. дђте, а не ђете,. цесарљ, а не ћесарљ... диконљђ, а не ђаконљ, и више