Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

224 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

такови рбчи, кои само наипрости народљ неумћиочи болђ изрбчи тако и само изговарати обико естљђ,«

Вук се и на њега узгред осврће у овом одговору Добрићу, и вели да ће он ту и за себе наћи одговор. »Он сирома говори, а не зна, шта говори; баш као н, пр. да какав слијепац, који се слијеп родио, падне у врућицу, па да стане окатим људма толковати, или су љепше иконе, које су руком писане, или оне које су у бакру резане и штампане,,. тако сад не помаже њега питати, ђе је он виђео, да се пише Срба и ђете; и који је то »наипрости народљ,« који је »не ум%очи болф изрфчи« тако изговарати »обико«. |

(С. Ш-у је одговорио и М, К, и то не само Вуковим правописом већ и Вуковим разлозима. (Он га уверава да је словенска азбука начињена само за словенски језик, а не за српски, као што је и латинска начињена за латински, а не за талијански, и да је она била начињена за српски, не би могла поднети за словенски језик, Да је —- вели даље — словенска азбука добра за српски језик, не би ни он сам пишући српски уметао у њу српска слова. (Саветује, дакле, књижевницима да се држе словенске азбуке, а сам тако не пише! Упућује га да сам прегледа своје писање, па ће се уверити да је тако, и он неће да му то истиче да га не би сра= мотио. А шта вели да ће (Срби, ако напусте словенску азбуку, отићи хиљаду година у назад, то није истина, јер ни Руси не пишу потпуно словенском азбуком па се нису уназадили.

Може бити да је Бранко Ранков и М. К. исто лице судећи не само по томе што оба пишу Вуковим правописом, већ и по идејама и по аргументацији, а потпис М. К. наводи ме на мисао да то не буде Емануел

“Манојло) Коларовић који је доцније у Летопису писао чланке Вуковим правописом, и о коме ће бити говора у глави 340).

+

(Сад скоро на самом завршетку ове полемике поново се јавља старац (Спасоје својом »Беседом«, опет Вуковим правописом и јужним диалектом али без »ачења«. (Одговара на замерке Штипкаловићеве и тражи одговор од његова адвоката Ранитовића. (Одговорио би му, вели, раније, да је знао да ће Штипкаловић напрасно и брзо умрети. Али ни у овом чланку, као ни у првом, нема ничега што би било вредно изнети, сем његова одо=

бравања Вукова рада у сваком погледу.

Ко је био овај- Спасоје, као и ко су били Петковић и Добрић и младићи А. Б. и т, д. и С. Ш. нисам могао ући у траг.

(Сви ови чланци «сем Вуковиху пуни су латинских «понегде и грчких) цитата, да тиме утврде да стоје на класичким принципима, који су за њих и представљали праву науку.