Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА. ТРЕЋА 38

земљи где би могао развити сву своју радну енергију, а не У Аустрији, и то још Метерниховој!! — (Сем тога Вук је и у старије доба, а још више тада, имао нешто у себи, што је освајало све који су се с њим познали, (Сви странци не могу довољно да га се нахвале, и то у при= ватним писмима која нису била намењена ни јавности ни Вуку да их зна, (Он је имао у себи нечега допадљивог и скромног чиме је задобијао оне које је ценио и поштовао, или од којих је зависио, као што је с олим= писке висине умео гледати на своје противнике и непријатеље свестан своје духовне надмоћности над њима. (Он је имао и необичну моћ у оце= њивању људи, што му је много помагало да према њима удешава и своје понашање, а само у интимним писмима, па и то ретко, исказивао је о њима своје право мишљење. — Али најглавнији узрок је био, што је Копитар одмах код Вука опазио велики природни здрав разум, и поуздао се да ће од њега створити себи ученика који ће остварити његове идеале у српском народу, које сам није могао остварити код својих Словенаца,

П, Копитареве идеје о књижев. језику, 0 буквици, о граматици и о речнику.

(Своје мишљење о књижевном језику и о ортографији, о граматици и о граматичарима, и о лексикону ио лексикографу Копитар је изнео прво у својој Граматици, и доцније у многим чланцима, а још више у писмима, нарочито у писмима Добровском. У томе је нешто усвојио од других филолога, нешто је модификовао, а у нечему је оригиналан. Ти његови погледи, укратко речени, ови су:

. Књижевни језик треба да буде онај којим народ говори, јер докле год се не почне писати свем о свему народним језиком, не може ни= какав народ претендовати на културу «КЛ. ећк. 236). Зато он онако уздиже и хвали Доситија, Дошеновића и др. што пишу народним говором, као што су они тврдили и што им је он и веровао.

2. (Сви диалекти једнога језика имају права и треба да уђу у књи= жевност, јер сваки има по неку лепу особину, која је боља него у онога диалекта који је постао књижевним језиком. (Он се љути на Немце што занемарују своје диалекте, и незадовољан је што су Талиани и Немци један диалект узели за књижевни, а о осталима не воде никаква рачуна.

1 Како је Вук освајао људе, најбоље се види из писама писаних му онда кад он

| још није био никаква величина, и од људи који нису имали никакве потребе ласкати му.

Тако н. пр. у првом писму пише му Фррушић: »Заиста, љубими мој, свагда сам те чествовао толико, колико ме је особита нека симпатија к теби вукла, симпатија у саму љубсв, и желаније дуговечног междусобног живота преобрашчено,«. А Ђорђе Ружић, познији секретер Бачког владике, с ким сеу Пешти познао, пише му: »Не! — не, мили љубимче, нека нас тисјашча миља, нека небо и земља тела наша раставља, воистину дух наш раставити не може. Нама ће опет сам воздух гласе пријатељства и чистосер= дечија приносити, а тихи зефир скоротеча љубови наше бити — Оба писма писана су готово истог дана: 5 и 7 јануара 1815 год (реп. 1 603 и 608» = (Оваких примера могло би се много навести.

с2