Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

128 ЗАВРШЕТАК

суде и настрана мишљења целог (буквално целог) ондашњег књижевног света, па и огромног броја читалачке публике,

(Остављајући на страну онај мали број књижевника који су писали црквенословенским језиком, и тражили да он буде наш књижевни језик, већ и они који су били присталице Доситијеве, и то не само књижев= ници, већ- и сваки писмен човек, пишући обично писмо, сматрали су да треба да га напишу књижсевничЕи, а не онако просто као што се говори. У школама се није учила српска писменост по српској, већ црквеносло= венска по црквенословенској граматици, и сваки који је кроз школу прошао трудио се да покаже своју ученост, да се одликује од нешколована човека, кварећи српски језик црквенословенским. И сви ти књижевници, пишући тим »облагорођеним« језиком, били су убеђени да пишу српска, да пишу за народ. (Сви су они мислили да не треба и да се не може писати иросшо као што народ говори, већ треба писати »књижевно«, »облагорођено«, »поправљено« српски.

Устати против таквог схватања књижевног језика, објавити рат свима пређашњим и савременим књижевницима, и рећи им јавно у очи да њихов рад не ваља, и да они не знају оно што мисле да знају, и још им казати да ни њихов начин писања не ваља, и да треба поправити доса= дашњу азбуку — то је ретка смелост која се нарочито мора истаћи. Смелост је у толико већа, што су на једној страни били учени људи, знаоци разних језика, доктори разних наука, признати књижевници и уз њих и цело јавно мишљење; а на другој страни био је и он сам, човек који сем основне није свршио ниједну другу школу, и који сем нешто немачког и руског није знао ниједан страни језик, То је и могао урадити такав човек који је био слободан од сваких предрасуда и традиција, и који је јасно схватио просте истине које је од Копитара научио. То је могао урадити само један даровити Србијанац, чедо револуције, која руши стари поредак и ствара здрав нови,

Врло је добро рекао Нил Попов да »борба око рефорама Вукових није био само теориски спор у области филологије; то је била борба између два историска предања, између животних навика и умних схва= тања два поколења, или тачније двеју епоха у српској историји разде= љених једна од друге политичким догађајима — постепеним ослобођењем српске кнежевине испод турске владе и народним покретима како у самој Угарској, тако и међу српским живљем у њој ОК. М.Н, Бр, 1882, 4, 217). Јер и ако се за Хаџића и неке из његова кола може рећи да су борбу водили из сујете и личне мржње, за многе од њих, почињући од »сиромаха« Видаковића па до (Саве Текелије, то се не може рећи. Код њих је збиља био сасвим други менталитет скопчан са потпуним одсу= ством сваког правог појма о језику и о писму.

Та необична смелост праћена је неисцрпном енергијом и издржљи= вошћу у борби, и великом плодношћу позитивног рада.