Жидов

težnja mase, koliko lična ambicija, dajući im idealnu formu, »za dobro jevreistva ina korist cionizmu<, i u stanju su da stvore jaz i učine ga nepremostivim. Na taj način zaslugom pojedinaca, unose se u le široke slojeve svi oni elementi iz koiih potiče neiskrenost, uzajamno nepoverenie i umesto bratske solidarnosti, jedna vrsta zategnute tolerancije. Najzad, kao posredna posledica svega, ladja se u pojedinaca želja za dominiranjem, koja se veštački hoće da impregnira u mozgove mase, koia slabo ima smisla za takvom dominacijom. Eto, to su po mome mišljenju razlike, to je način na koji se one potenciraju i forma u kojoj se javljaju. 0 njima se uistinu malo govori, i ako bi valjalo, u obostranom interesu, da taj sefarsko-aškenaski problem sve oko nas na žalost ukazuje da je to problem, bude češće predmet diskusije. Ali pored svih postojećih lazlika, svih partikularnih težnji: za onim specijalnim životom kod Sefarada, za življenjem u svome specifičnom duhu, da sačuvaju svoje tradicije, svoje običaje svoj španski žargon; pored svih drugih tendencija Aškenaza da rade u smislu i u metodama ko e odgovaraju njihovim pogledima; pored svega toga, neistinita je i neosnovana, iskustvom i nedokazana tvrdnja, da oni ne mogu da rade zajedno, u potpunoj saglasnosti na onim poljima, gde nema više mesta njihovim partikularnim, internim težnjama. A to su polia ievrejsko-nacionalnog i cionističkog rada. Borba u Sarajevu se baš i vodila na lome polju; nije bila namera da se osvoji kakva humanitarna ustanova, već one, u kojima je bio izražen samo nac:onalno-cionistički rad. Pogrešno se misli, da takvo jedno pitanje ne izlazi iz kruga lokalnog interesa i značaja. Neutralnost u tome, u pitan'u o zajedničkoj saradnji Sefarada i Aškenaza, jer se ćela stvar na to i svodi, takva neutralnost bi samo pokazala svu nezrelost jevrejskog javnog mišljenja i svu slabost idejne snage čitavih sredina. U javnom, nacionalnom i cionističkom životu može se istaći i sa uspehom braniti

teza o različnorr. načinu, metodama, kako da se cionistička ideja populariše kod Sefarada, a kako kod Aškenaza. Različni po mentalitetu treba tu ideju, koja se ipak zasniva na isto) koncepciji i kod jednih i kod drugih, približiti i učiniti je svojem onako, kao to najbolje odgovara njihovom duhu. Ako tako treba, može se odobriti da Sefardi idejno vode Sefarde i Aškenazi Aškenaze, Sve je to stvar metoda, taktike, puteva, koji vode istome cilju. Ja ne mogu da shvatim da postoje sefardski cionizam i aškenaski cionizam. Ništa nije rečeno time, što je u prvih cionizam duše, a u drugih produkt misaone prirode. I kad bi bilo tako, to bi imalo interesa i uticaja samo na izbor metoda; kod prvih ih valja više adaptirati duši, raditi više sa duševnim momentima, a kod drugih više sa misaonim, adaptirajući te metode razumu. Ali i jedni i drugi, svi ti metodi moraju biti sračunati na jedini i isti cilj; prilagoditi svima i Aškenazima i Sefardima današnja shvatanja cionizma: cionizam i duše i misli, cionizam napora i žrtava. Zar je nemoguće naći kompromis na putu ka istome cilju? Ako se ne usvoji takva teza onda se potvrdilo da mediu njima nema više zajedničkog cilja, da ne postoji za njih jedinstvena nacionalna ideja i da su Sefardi i Aškenazi dva divergentna lipa s obzirom na njihovu nacionalnost. Iz te tako stvorene sefardske cionističke koncepcije, ističe se težnja za podvojenošću u tome nacionalnom radu. Iz te podvojenosti u jednom pravcu, nastaće opet podvojenost i na svima drugim linijama. Jedna, najtamnija, rezultanta te podvojenosti jeste težnja za dominiranjem, ko?a će doći sama po sebi, težnja zasnovana na principu majoriteta koji ta sefardska grupa ističe, i ako ja ne bih želeo da ukažem na razlike izmedju lokalnog majoriteta i majoriteta u celoj zemlji. Posledice jednog takvog fakta, pri kome bi bila merodavna samo reč jedne grupe, pa ma ona predstavljala lokalnu većinu, ne bi bile uvek korisne i po onu manjinu. Da li nam je prošlost dala za pravo?

Jedna druga rezultanta te sarajevske borbe koja ide u prilog shvatanju da ona u sebi nosi karakter sefardsko-aškenaskog sukoba, jest ona u kojoj se naglašuiu razlike u političkom naziranju Sefarada i Aškenaza. Sefardska grupa, u Sarajevu, kovanjem tih razlika u političkim shvatanjima, kojima inače nema nikakvog osnova u stvarnosti, doterala je dotle da u netevreiskom javnom mišljenju (vidi na pr, beogradsku »Politiku« od 20. aprila) ostavlja takav utisak o tamošnjim Aškenazima koji je vrlo pogodan osnov za stvaranje neraspoloženja prema jednom delu naše braće u Sarajevu. Daleko od toga da bude bratski, sa gledišta ličnih interesa, sa gledišta baš i sefardskog, vrlo je malo razložno i vrlo se malo misli na nedogledne posledice za obe sirane, kad se, hvaleći svoj patriotizam, impliciraju svojoj braći politička shvatanja koja ne postoje. To ne doprinosi dobra ne ievrejstvu, ne cionizmu, već Jevrejima u opšte kao gradjanima jedne zemlje. Ja ne odričem da nema nešto što je nenormalno u odnosima jzmcdiu Aškenaza i Sefarada. Ali to nije ništa drugo do nesporazum ili niz nesporazuma, koji umesto da se üblaže i rese kompromisno, prelaze, kao u Sarajevu, radom pojedinaca, u otvorene sukobe i u oštru borbu. Stalnim, namernim, upadljivim i prkosnim isticanjem svoga sefardizma ili aškenadizma, dajući svakoj svojoj manifestaciji pretenciozni sefardski ili aškenaski karakter i kad nije ni mesto ni momenat za to, samo se podrivaju dobri odnosi i potenciraju sve one predrasude koje već postoje; iznošenjem svojih političkih uverenja kao jedino tačnih j impliciraniem drugoj grupi političkih shvatanja, koja i ne postoje, i to ne vodeći računa o posleđicama. Isticanjem svoga kao kulturno i zapadnjačko, a tudje kao balkansko i orientalsko; i svima onim bezbrojnim i nesimpatičnim gestovima kojima se služe i Sefardi i Aškenazi u svojoj prevelikoj bratskoj ljubavi, neće se postići ono što zahteva zajednički njihov interes i kao Jevreja i kao cionista i kao gradiana.

Marginalija o izvještaju jednog konfesijsko-beskonfesijskog udruženja

Nije ovo jedina paradoksna protivuriječnost u izvještaju o dvogodišnjem »radiu« Udruženja »Narodni Rad« u Zagrebu, ali je najznačajnija. Vodeće ličnosti ovog Udruženja, toliko udaljene od židovske konfesije, ovaj se puta izlanuše. U dokaz, ikako su njihovi putevi pravi, oni štampaju pismo jednog praškog akademskog udruženja »Kapper« ( ignorant je, ko još nije čuo za njegovu egzistenciju, a ono se, zamislite, poziva na Masaryka, koji je. zamislite, bio pomoćnik toga udruženja u odbijanju antisemitskih navala »kao na primjer za Hilsnerova procesa* —), a u tome pismu istomišljeničkog »Akademičkog spoleka »Kapper« kaže se: »Poslije rata usikrsne opet društvo. Iz konfesijonalnog društva nastaje beskonfesijonalno društvo....« (ove su riječi debelo štampane u izvještaju). Napokon znamo, na čemu smo (to jest: mi smo to i ranije znali). Pa čemu onda oprostite riječ farizejština: »Udru-

ženju je svrha da okupi sve državljane Hrvate i »ostale Jugoslavene židovske konfesije . . .»« Putem »Kappera« vuku na svoju stranu svijetlo ime »našeg prvog predsjednika Tomaša G. Masaryka< (čovjek bi mislio, da je Masaryk bio »naš«, t. j. Akademičkog spoleka »Kapper« prvi predsjednik). Samo š'io je istina baš protivno: naime, da je Masaryk potpuno prijatelj cijonista, baš kao i Beneš, baš kao i socijolog i filozof prof. Emil Radi, dakle najodličnija imena savremene Češke, koja je prema cijonistama najgostoprimskija, kad priređuju kongrese, koja, za tu priliku, uređuje posebni poštanski ured, na kome se vije mođro-bijela zastava, a u kome se na poštanske pošiljke udara jevrejski pečat; »Hakongres Hacijoni«. Nije ovo jedino falsifikovanje činjenica. Gotovo sav izvještaj nije drugo. I još im služi kao bodrenje jedan članak »odlične ličnosti« u listu »Narodno Bogatstvo«. Članak nije potpisan: odakle

oni znaju, da ga je pisala »odlična ličnost«? Kad znaju, znaju: nije ta »odlična ličnost« daleko od »Udruženja Narodni rad«. Ne čini ništa, što bi se ta odlična ličnost trebala sakriti zbog svoga potpunoga neznanja (zato je valjda članak izašao anoniman), s kojim se može samo u nas drsko izaći u javnost. Ne čini ništa, jer ne valja prezati ni pred svijesnim falsifikovanjem činjenica, ako to služi cilju. Ljudi oko »Narodnog rada« očito su u prisnim vezama sa »Narodnim Bogatstvo m«. »Odlučni motiv osnutku našega udruženja bila je cijonistička akcija u našoj sredini«, kažu u izvještaju, i na to tumače, što oni razumijevaju pod cijonizmom (a oni doista dokazuju da ne razumijevaju cijonizma, već p o d-meću svoje »razumijevanje« cijonizmu). Ta nemojte! Cijonistička je akcija bila jaka u »našoj sredini davno prije ove vaše odluke. Vaš predsjednik, nekad knjižar, prodavao je u svojoj radnji cijonističke knjige i časopise kroz gotovo dva decenija i on je time nama (a i sebi dakako) pomogao, kad je »zlo« trebalo u zametku pobijati. Vaš je

2

»ŽIDOV«

BROJ 17