Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка

192

намерног и ненамерног убиства, ДЗ усваја и појмове о ублажавним околностима, о сталешким разликама и о нарочитим отежавајућим околностима. У једном је случају ДЗ. чак исправио СС. помоћу Прохирона. -

Да су тачне византијске разлике између намерног и ненамерног убиства признате у Душановом законодавству, најбоље се види из глосе у чл. 101 ДЗ: „И чловеци најахалци да примут казн како пише у Законику Светих Отаца у градских гранах, да мучит се јако и волни убица“. Та допуна која се јавља у свим старим рукописима (осим Стр. Призр.) вероватно још у Душаново доба, без сумње позива се не на Номоканон, не на ПС, него на СС. Ф—> (и Ф—4) где на првом месту стоји појам волног убице.

"У ДЗ. г. 1854 не налазимо више одредаба о убиству. Тешко је казати да ли су одредбе Душанова законодавства о убиству заиста ушле у живот. Без сумње биле су примењиване у свим областима грчког права. У областима српског права морале су оне да се сукобе са укорењеним обичајима крвне освете и мирења вражде. Можемо мислити, да док је трајала јака централна влада, трудили су се судије да примењују одредбе СС. и ДЗ. Чим је те владе нестало, избија на површину прастари обичај освете и умира. Споменици ХУ века из Српског Приморја показују нама обичај мирења враждо, који се у истом облику држи и у ХУП иу ХШиу ХЕ в.)

Без сумње зато што су византијске одредбе о убиству сувише биле далеке од српских правних схватања, није редакција ХУП века ништа сачувала од финих дефиниција (567 Ф—9, 3 и 4 у своме прерађивачком раду. Сачувала је само законе ДЗ (као чл. 71, 72, 78 и 74 Раван), за које сумњамо да ли су могли имати стварног значаја“)

у В. К. Јиречек, Ист. Срба Ш, стр. 154—161, М. Пуцић, Спом. ћ, 106 и 151; К. Јиречек, Споменик х1, 79; А Соловјев, Од. Спом. 208 и 209, за ХУП и ХУПТ век врло су важни акти, штампани од Ј. Томића у Споменику ХЕЛ (1905), нарочита исцрпна „Иогтадопе зорга омепе е те!годо деПе афтапе 1п анап Ф: запаце 1 Ађаша“. За ХЛХ век в. пресуде штампане у Архиву за пр. науке Х (1910) стр. 19 и сл. и књигу Илије Јелића „Крвна освета и умир“ Б. 1926.

2) Доста је интересантна прерада првог од тих чланова, разумљиве речи чл. 87 ДЗ о „нахвалици“ променене. „Ако кто кога убиетр не хотеце и не видеше метнутиемђ камена или оружига, да плати 300 перперв; ако ли хотениемњ...“ Ту се осећа неки траг дефиниција СС. Ф—4, 4.

где су мало-