Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка

203:

Раковачкој реценсији (која је постала без сумње после г. 1354) унета у нову прераду СС. одредба о законској важности шпуејегајае сопснеша та.) Опет је стала на своје место снага старог обичаја, избрисана од Душанових редактора, који су сувише веровали у једино спасавајућу моћ писаног закона.

5 2. Права и дужности цара.

У свом многовековном развитку византијско право се: труди да у законским прописима тачно определи права и дужности цара.) Најтачније дефиниције тих права и дужности (као што и права и дужности патријархових) налазимо у Епанагоги, у том званичном зборнику краја 1Х веказ) Најважнија правила о правима и дужностима цара скупљене су од Матије Властара у две главе ПС В—5 Пер; вас бос и В—6 Поте о болићеђс 616 тб Фуџоо ефсеиат босиотђовоу. Друга од тих глава садржи само 69 правило 6-г вас. сабора, које даје право цару да улази царским дверима у олтар (ПС. В—6. Когда квуоднитк царк Ек скетми жрвткеникк). Врло је значаја прва глава (ПС. В—>. 0 цари), у коју су ушле главне одредбе Епанагоге.

Влада је царска — правна влада (законноке пркдстателство, гууојос гтистооо), општа срећа свих поданика (ов'ше влаго, жоубу Фуодоу).“) Цар не може да се у управља по антипатији

говори се о манастирском обичају „како ке обичан Светои Гори хтитору повиновати се“ (Од. Спом, 200). Спомиње се обичај и у босанској повељи г. 1420 и у дубровачкој пресуди г. 1447 (. 198 и 212).

5) „ВБ нихђ же нђсте писанна у закону, длбгви обљчани иже на многа лБта искусившеи се вђ мфсто закона држитњ, чинб имуши закона“. Раков. СС. (= ПС. Х—7,5 = 42 Ваз П, 1) Улпијан 33 Пар. 1, 3.

2) Прошло је већ време популарног и тенденциозног схватања, по којем се правни положај византијског цара сводио у науци на две речи „деспотизам“ и „цезаропапизам“. После финих опажања Бери-а о томе да је правни положај византијског цара много сложенији, да је цар не само Јесћфђиз зојићиз. него и Тер ћиз ара (/. В. Вигу, Тће Сопз инНоп ог |ће Гајег Вотап Етрпе С. 1910, р. 29 зед), јављају се и исцрпни чланци Н. Радојчића, Снага закона по Душанову Законику, Глас СХ, и Г. Вернадског, ВизанпиИскје ученје о власти цара и патрјарха. Кесце! а'е иде, абфабев а Ја тет. де М. Р. Копдакор. Ргарце. 1926, стр. 143—154.

5) В. Соколски, О характерђ и значеши Зпанагоги. Виз. Врем. ! (1894). У Епанагоги говори гл. 1 — о цару, гл. Ш — о патријарху (у Ерап. амсја то су гл. 1. Перђ бол ћеос и гл. П. Пер полоир 0).

%) Дефиниција царства као правне владе ушла је у Епанагогу из беседа Св. Василија Великог (Вазихе(а сату Еууорос гтистаоа) В, Вернадскгт, о; с. 150.