Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка

210

суде „пред владалцем градским и пред „црквом и пред клиросом“. Засебни судија није ни споменут, него у његовој улози јављају се кефалија и црквени клир. И тај члан изгледа нам као уступак стварном животу. Из примера жадомкоћ око видели смо да се црквена лица све чеште јављају у улози

световних судија. Недостатак школованих судија сатире у Византије границе црквеног и световног судства.)

5 5. Права и дужности чиновника.

Византијско право воли да на дугачко и подробно говори о правима и дужностима појединих чланова велике чиновничке јерархије“) Матија Властар унео је у своју Синтагму само четири прописа из Епанагоге. То је гл. А—15. Пер арубутоу Фпојбос бер еђуса тобтоос, у којој се нацртан висок идеал чиновника. Он мора да буде милосрдан, приступачан, поштен и безпристрастан, уопште да се приближује божанској природи, у колико је то могућно (туђу бебау, се обу те, фбду иетобоц). Његове су најбоље црте: смерност, скроман начин живота и правичност у суђењу.

Док су слична резоновања о идеалу цара и патријарха избрисане из СС, ова је глава ушла у СС као А—14. „О начелницћхђ каковв! подобаетђ бити симђ“, са насловом „законђ царске:“. Изгледало је редакторима СС, да ће те поуке бити корисне чиновницима Душанова царства“) Шта више, дз г. 1349 додаје неколико одредаба о дужностима чиновника, које су много ближе стварном животу него византијска реторика СС. 4—14. То је чл. 63, који тачно одређује доходак кефалијин, и чл. 110 који забрањује судији да узима поклоне

1) Зећг Ветегкепамегћ 151 ЧБирепз хује ш деп Је еп Јаћги, дез Баап+ишасћеп Кејсћа Фе Отепхеп глуасћеп мен сћег цпа вејушШсћег бенсп Багкен ттег шећг мегујасћ! дуегдеп. Ги КБаћће дез Кајег5 524 фее ћоће беззшећкен, е5 Нидеп чећ Кесћизкипфве чпа 21 Бистјег сеејопеје Регзопеп таз. пшг иптег деп бејаШсћеп. Хасћ. о. с. 362. Све више шири се обичај да се парничари у грађанским споровима обраћају епископима као изборном суду (26. 363); уп. СС. 1—4%, 5: решење изборног суда равна се решењу царског суда.

2) Нарочито у Василикама књ. МТ, подељена у 35 глава. И далматински статути имају много одредаба о том предмету, на пр. у Дубров. Статуту цела књ. 1 (о правима и дужностима чиновника) и цела књ. П (заклетва на дужност свих чиновника).

3) Избрисали су само 4-ти параграф ПС, који објашњава разлику између епарха и ипарха (гто0706 Влор об).