Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка

215

о сведоцима, којих сведоџба одлучује у споровима за сеоске међе. Тај начин суђења не спомиње се у византијским зборницима, али је добро познат обичајном праву Византије ХШ"ХМ в. (отооробс осе).

г) Глисмени докази. У Бластаревој Синтагми нећемо наћи ни једног прописа о другим врстама доказа (напр. о писменим " доказима) ни о току парнице у опште. Ова празнина нешто се попуњава у ЗЈ, где чл. 4 и 5 говоре о писмени доказима. Писмени акт — најјачи је доказ на суду. Зато мора странка да га пружи за време парнице. Писмени доказ ако је изгубљен мора да се потврди од 5 сведока.

Још више одредаба о значају писмених доказа пружају чл. 78, 79, 83 и 105 ДЗ. Из чл. 79 види се да је једна врста доказа: милост царева, милосшна књига, најјачи доказ у парницама око земље. Само у једном случају нема милостна књига пресудног значаја — ако се сукоби са правима цркве (која су опет заснована на писменим доказима).7) Сличан сукоб између две цареве повеље за исту земљу предвиђен је у чл. 83. Онда као и по чл. 78, решава о сукобу релација пред цара.) Цареве повеље које се косе са Закоником, нису пресудан доказ; у том случају прописује се по чл. 105 релација пред цара.

ДЗ г. 1854 даји судији право по чл. 171 да се и не обазире на овакве повеље. У чл. 138 спомиње се и о фалсификованим доказима — о лажним хрисовуљама. Види се да су писмени докази у великој употреби у Душановој држави, исто као и у Византији.

д) Заклешва. ДЗ не говори нигде о заклетви као доказном средству. Не значи то ни пошто да би ДЗ заузе неко „негативно гледиште“ према заклетви, него о заклетви говори се у СС. А—7, 3, где се наређује заклетва свим сведоцима. Из закона СС. Е—6, 5 јасно је да је уобичајена и заклетва странке, по захтеву судије или друге странке.“) Да је заклетва

1) Гету. а. 1287 е! 1293 (МЕТ —М. Адг. ТУ, 42 и 180), уп. Панченко, 180 и 138; српске примере Нов. Зак. Сп. 397 и Од. Спом. 214 и 215.

2) Из многобројних повеља видимо да манастири обично доказују своја права владаочевим повељама.

8) Већ сама стилизација овог члана: „за једну ипотес“ (блодвос, УП. Синт, изд. Нов. стр, 1, 10, 230, 240) показује на византијски утицај при његовом стварању.

9 СС. Е—6, 5. (изд. Нов. 308) = Ргосћ. ХХХХ. 46 =Нагт. |, 7, 19,