Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка

226

повељама дефинише се баштинско право каои у Душаново доба: „коме хоће у свој Оџашакс записати, или цркви приложити или у прикију дати или заложити или продати“) У манастирским повељама налазимо на неко смањивање повластица, на увођење нових данака: орнкча, орнвгита (оду уга),“) коншатикке) и телоск царекњ.“) Мпак у главноме остају исте прилике, што и за доба Душаново. Можемо слободно претпоставити да се традиција Душанова законодавства одржала до самог пада деспотовине. Правни консерватизам тог доба најбоље се осећа по томе, што и деспот Ђурађ потврђује г. 1498 и 1445 исте уговоре с Дубровником, по закону „великог цара Стефана“.>) Највероватније важило је Душаново законодавство у пуном свом обиму: и као СС и као 3Ј и као ДЗ. Ипак тачних навода за то немамо, и морамо приметити да се та традиција држала на површини у делокругу дворског судије, црквеног суда и суда појединих кефалија. У народним масама превлађивало је обичајно право којим су се вероватно служили поротни и мешовити судови тог доба.) Из приморских споменика ХМ в. видимо дау парницама по делу убиства примењује се умир и плаћање вражде по старинским одредбама обичајног права.) |

Сасвим је тешко следити судбину Душанова законодавства у турско доба. Турски су закони истиснули хришћанске зборнике из судова, и поједини преписи Душанова законодавства чувају се само по манастирима као аманет прошлости. Имамо ипак неке основе да мислимо да није ДЗ у то доба постао само мртво слово на хартији, него да је било области где је он могао бити донекле примењиван.“)

у Трепчи г. 1410 (Спом. Х!, 56), Степан у Н. Брду г. 1434 (Спом. Ш, 51), Гуњан у Трепчи г. 1437 (Спом. 1, 52), уп. Ст. Станојевић у Гласу, СУГ, 91—92 и А. Соловјев, Уговор о куповини, Архив правни ХХХП, стр. 445.

ту Г, 1429 деспот Ђурђе, 1108. Зак. Сп. 334,

г) Нов. ћђ. 464, 475, 492, 496, 500, 528—530, 607.

3) јр. 528, 531 (1414 и 1428).

4) Љ. 529 (уп. Јир. ТУ, 2139).

5) Нов. Зак. Сп. 931—936.

6) Пресуде мешовитог и поротног суда г. 1447 и 1454; (А. Соловјев, «од. Сп. 210, 214 и 215) не спомињу писане законе.

7) Пресуда г. 1437, 15. 204.

5 Ст. Новаковић, Турско царство, 272—278.