Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка

па а

комис, стратор') и лица која и ако носе српске називе, јављају се први пут у тој повељи: „судија велики или мали, судија граду. судија жупски, писар и десешкар“. Између данака, које наплаћује дарина (75 отибаоу) спомиње се дерџера, комод, миштата, дијавото, десетакљђ. За работе вели се гарепсати.“) Читав систем фискалних имунитета чисто је византијски.)

Што се тиче судских имунитета (и уопште судства), ту налазимо већим делом на словенске установе (читав систем глоба као: вражда, рука, печат, послух, оправа, отбој, потка, глоба шестиволна и др.) Ипак и ту видимо да се словенски правни појмови мењају под утицајем византијског права. Напр. краљ Милутин (као и његов претходник, цар Константин Асен) укида за метохију Св. Ђорђа правдање котлом, које су византијци сматрали за варварско.“) И у српској повељи 1300 г. и у бугарској повељи г. 1958 укида се колективна одговорност села поводом вражде) И то је утицај индивидуализма византијског права.

Нарочито се традиција византијског права осећа у односима аграрног и грађанског права. Прописи о сеоским службеностима и о аграрним преступима блиски су прописима из Мбџос уерускве.5) Чисто је грчка забрана „ексоприка“ на селима.) И сам краљ Милутин држи се грчких прописа за куповину некретнина, плаћа иномикове откуш и прочи ексод.“)

7) То су севастос, праилор, “истрофвАоћ, Флобојтлор, (ерфикри, Уго дотур, “бре, отретор.

2) Писац = праулор; десеткар = овуфруос; данци су бпертороу, обабуовоу (= димнина), соло, диволру (= броднина);. енгарепсати = Флора.

5) За фискалне имунитете јавља се у визант. праву од г. 1045 израз 85%00006/0. (= ехсизано); сама појава јавља се још у хрисовуљи цара Василија светогорским ман. г. 867 (А. Василђев, Историл Византин. Пгд. 1928, 1 - 65) уп. К. Успенскит, Зкскусил-имунитет. Виз. Врем, ХХП1 (1923).

%) Чл. 41. Да нбств котла лодемђ Св. Георгика (у буг. пов. чл. 39 Катла да НЕСТЕ лјодемк стаго Гаџргипа, држим да је Иљински погрешно прочитао: НА зла да ифстк уп, Илљински, Грамотвг болг. цареџ, "фотогр. снимак),

5) чл. 49. Вражда да се не узима или у граду или у селу, развђ на убици кто 10 учини, и то судомђ (у бугарској пов. чл. 44. И тил враждљи да СА НЕ КЋаИМАЖТЕ НА селћук, развк на Нецихљ, ић н то сждомк,). 8. Намисловски (0. с.) не зна за бугарску повељу, зато су његова нагађања нетачна.

6) чл. 51—55; уп. 3Ј. чл. 17 и 95 (Намисловски, о. с. 145)

7) чл. 35, 38, 44. Та је забрана у вези са јиз ртот!зеоз, како је оно дефинисано новелом цара Романа Лакапена 51.922.

8) чл. 14.