Застава

ЗАСТАВА

У СТРАСНОЈ НЕДЕЉИ.

Код српског народ* траје још једнако велик* недеља стр*дан>» и мучеништва. Који се надаху да ke у великој борби н»родној з* ослобођење и ујединење своје ишчезнути стринчжрски дух, који је извутр* ватирао државни живот српски, који се нидаху, да he у магли од пушчиног пр»ха, у тутњжви големе борбе те угушен* и и забуњен* бити гуј* старе неслоге српске: ти зе преварише у тој н*ди. Дан*с после толико проливене крви српске уздиже главу т* присојкињ* и сикће отров, који је кадар д* поломи кости лепој будућности народној. Данас, већма но икада, хоће у место стуба слободе и јуначке заједнице, да се удари темељ нечувеном ј*ду, раздору и растроју унутарњем. То з*р д* буде резултат и крај оног славног почетка, кад кнезови српски у јед*н м»х, братски и сложно огласнше народу, д* је земандошао бојуи мејдану, красно доба освети косовској! Зар после толнке борбе и муке, да Србија сама себи раскопав* утробу своју? 0 такозваној „тополској'* *<х>ери донели смо извештај онаки, какав се могао у опште донети. Суђење није било јавно у Србији, и ако је јавноет први услов, д* се може нужн* контрола водити над самим поступком судским. У овоме озбиљном времену јавност је у толико нужнија била, што у таким приликама и уображење велику улогу игра, те се опасност з» земљу привиђа и овде, где је у самој ствари нема. Но без обзира на меритум ствари те са правног гледишт*, и неупуштајући се ни једном речи у обрану осуђеника, којима емо начелни противници, ми ћемо овде да истакнемо само политичну страну те »Фере и с» тог погледа да обележимо своје становиште. Колико се из целога што је досад на јавноет избило, видети може, претпоетављајуКи наравно да је и то све на истини оеновано, имамо овде посла с* политичном завером, која је ишла на преврат у земљи и то баш у доба, кад је требало поново завојштити на Турчина. Н* самом пак делу избила је та завер* у Тополи, где се неки војници противише одласку на границу и усљед чега се морала оружана сила употребити, да се тај дух у клици угуши, што је одма државној власти и за руком пошло, Коме јо познато трвење политичних етранака у Србији и коме је познато, којим се сретствима служиле те странке у тој борби, тог* ће счемерити та појава *л му неће не појмљива бити. Дух стравачки толико је негован и подхрањиван у тој земљи, да је често запостављао опште народне и земаљске интересе рад поетигнућа својих страначких смерова. Странке су на изменце долазиле н* владу и свака је мање више употребљивала ту згоду и прилику не да својим непристраснимделањем у винограду народном уздигне свој углед и на тај начин само да осигура ону владу, која ke у првом реду и пре свега општи народни бољитак на уму имати, иего се власт и господство употребљивало на уништење својих политичних противника и тако се стварао читав низ несретних посљедица по земљу и државу. И у великом народу проклето је оно доба, кад политичне странке, отимљући се о власт, једна другој о глави раде и узајмице се н* губилиште шиљу, У таким случајима тешко пати напредак и развитак саме државе. Што је п»к која земљ* мања, то је така борба опасниј* и управо кобна; iep доводи у питање сам државни опстанак. У Србији је и то још по најнесретније, што се у страначку борбу увлачила и сама круна, те је еад једној, сад другој странци служила као штит и копље, као заклон, под којим је згодно могао војевати против свог противника. Како пак у Србији није било вишег културног живота, око којег би се цео државни живот окретати могао, то је увлачењем круне у страначку борбу нестало и оне једине тачке, Koja би требала, да је вазда надевимпар-

тијам* у земљи и са које би непрестанце на догледу био једино општи спас и бољитак народне целине. Тако се догађало, да је васцела Србиј* од доб* свога ослобођења овамо скоро напреетанце огрезл* у страначкој борби и да је веома мало при томе било истините начелне борбе. Ишло се чак и тако далеД а су и начела и идеје разне употребљаване и истицане само рад постигиућа страначки цели. Како се пак свој смер постигао, наекоро се онда заборављало на вве лепе речи и проповеди и опет се полазило старом стазом грехова српских. Па зар тако непрестанце да буде?3ар толики препаћени јади да не обавесте Србина, да му једном ваља кренути с досадањег пут* ? Зар да се отвареју све новн гробови, који ће ржђати бесове и осветнике, те који неће дати мира и сретн* живота у земљи српској? Заиета је крајња време томе. Апелујемо на самог владаоца, кнеза Милаиа, да својим угледом превагне на страну здраве народне политике. У таким приликама j‘e прави позив круне, д* уздигне оно, што треба, да је узвишено над свим странкама, а то је: општи земаљски интерес. На тај начин показаће српски владалац јасна поглед* у будућност и осигураће је мирну и сретну за себе и народ свој. Ако је опасности какве за земљу и мир у земљи, није само убијање и пушкарање једини пут и начин, којим ће се те опасности одклонити. Доста је проливено крви ерпске на бојишту, у славној борби против спољашњег непријатеља. Источна криза још ни до сад није решена, те тако није искључвна могућност, да се још једном позову јуначки синови те земље под убојну заставу рад осигурања и постугнућа великог народног з»датка, којег је предање н судбина Србији поставила. Рад тог великог и часног позива, којег Србија имаде да изврши, управљамо позив на меродавнике у Србији, да нераскопавају земљу, већ да учврсте нееебичношћу и прегоревањем својих нижвх страети, уздижући се н* висиву, са које ће им само лепша будућност пред очим* лебдити. Тако ће најеигурниЈ’е уништити противнике унутрашње и пред народом их изложити као јадне несретнике. Тако ће најзад прекратити и страсну недељу српске муке и страдања и ускорити велики народни ускрс.

ИЗ ЛИСТОВА.

„Обзор* је добио од дра М зуре одговор на чланак „Обзоров*, којн је писао тај лнст протчв првога писма Мазурина у питању Босне. Одговор тај гласв: „Господине уредниче! Пошто смо започели расправу о предмету толике знаменитссти, допустите, молим вас, да ју ваљано и довршимо. Ја сам се у својем листу на ваш, ограничио само на то, да дадем свој одвјет проти сдружењу Босне и Херцеговине, па сам га обочио с разлози, које сматрам и данас ваљаними и темељитими. Нисам марио иророковати, чији ће унлив надвладати, да ли руски или аустријски. На пољу том ми си нисмо равви. Ви иаступајуБи уплвв Аустро-Угарске можете навести све, што снада у обрану ваших назора, ја немогу ни оно рећи, што је Дерби навео, могу си мислити које шта, и само у мисли оценити и замашај и легитимност аустро-угарскога уплива на судбину балканских народа. У једном се ипак нећемо никада еложити. Ви велите, да се противници славенски народа отимљу анекснјн Босне и Херцеговине, бојећи се одатле разширењу снаге славенске у монархији. Мени се чини, да су се ови још више борили npoти аутономије тих покрајина, јер су знади, да ће се том аутономијом конволидирати на границах монархије нова славенска провинција, која Бе живити властитим животсм. Они се не боје оних Славенз, који држе у крљетги, веБ оних, до iojnx не досиже њихова рука. Неимамо ли у том довољна изхуства ? Племеннти гроФ Андраши уложио све своје снле, да се успротвви тој аутономвји, што јасно докавују његове депеше, послане у Лондон, а у-

морио се је текар онда, сад је Дерби пристао на „локалну“ аутономију. Али у цариградсхој’ конsереицији пропадоше вегове реФорме и предлог de statu quo amčliore, те промјенама продро руекн предлог од аутономије Восне и Херцеговнне, на iojh је. noleni volens, приетао и аустро-угарски еаступннг. Сан СтеФансзи прелиминарни уговор установљује у чл. XIV., да Бе се у Восни и Херцеговини увестн безидвлачно европски предлови, с промјенама, које Бе се установити заједничким cnopaзумком измеsу Порте, русие и аустро-угарске владе. Зар се је судбина Босне и Херцеговине погоршала, а уплив Руске малаксао иза снога рата тако, да би се аустро-угарска влада сматрала овлашђеном и могућном, одустати од онога, што је прихватила у цариградској конФеренЦвји? Зар te доиста може овој монархији спочитавати у сваком питан.у онаково вјероломство, каково јој Дерби спочитује? У сваком случају право је на мојој страни: пристане лн АустроУгарска на аутономију цариградске конФеренције, онда та аутономија није на врби свирала, већ су то готове дипле; прекрши ли она Bj‘epy задону целој Европи на цариградској конФеренцији какова судбина чека Боону и Херцегавину у загрљају такове, на прама самој Европи безобзирне државе, а г.рама славенскому елементу доказано насилве? Разлика, коју си ви изводите измеЈу хрватске аутономвје и босанско-херцеговачке, бива, опростите, еамо у речи и Фраза те у затајељу најодлучнијега Фактора, наиме Русије. Почетак и јамство ва солидносг и обстојност наше аутономије налазите ви у исторнчком праву Хрватске. Да нам је вружена могућност, да нам солидност иобстојност наше аутономвје зајамчи силна која држава, онакова какова је Немачка или Русија, би ли ми оваково јамство заменили с оним, које нам пружа наше лепо, али од стољећа већ немоћно историјско право? Па то наше историјско право мало се доиста обзирали МаЈјари, која ни данас непошгују законом обстојећу нагоду; то нам историјско право не одузимље нити за час бојазан, да би нам нездрави ветар из Пеште могао донети бана, који би и народу и наше историјско право справио под калпак. С те бојазни постуиамо ми толи фино и удворно с М<.sарн, да их морамо увјерити о нашој привржености итд., па им на милост и немилост уручити иметак и крв,; нмотак, да га уложе у аустоловне градње, иметак и крв, да им буде полугом за тераше вустоловне протуславенске полнтике. Сетите се молим вас, аутономвју Восне и Херцеговине зајамчује Русија, која је за то жртвовала крв и иметак. Ако смо ми што поствгли од Угарсае, дала нам је то наша жнлавост. наша вредност, коју би ја желио да 6j де будвија него ли је данас; а гледе вредностн истормјског права, донустите, да вам cnoмеием взреку Францускога сииеатеља: да уредбе прошлости необвезују садашњост, већ да оне налаве своје оправдвње у реалнвх вотреба народа. Наповон мислим, да могу још нешто узтврднти. Вара се tio верује, да је Руснја понудила Аустрији Босну и Она је понудила Аустрији встовремеву окупацвју Босне, кад је Русија хтела запоссств Бугарску. Али зашто? ДаТурску склоне на прихват мира Србвјом н Црномгором, затим да Аустрија у Босној, Русвја у Бугарској проведу аутономију, која је већ онда била дипломатички довољно означена. Мени сечвни, да би ја могао, као субјективно своје мњење оправдати, <ад би узтврдио, да би Русија уступила можда Аустро-Угарској Босну, ако би се ова обвезала провести аутонсмију Русијсм пропвсану, а Херцеговнну устунити Црнојгори. Би ли на то могли пристатв Мађари? Ну допуствте Мађаром, да се легну на богату Восну по њиховој азијатској ћуди и Јцелим теретом државних дугова, па да видите чудеса. Останите ми, молим вас, пријатељем као и до сада. Ваш др. С. Мазура.

МОРАЛ ДИПЛОМАЦИЈЕ.

У Сарајеву, на Цвјети 1878. У очи на сву прилику скорог великог рата, ваљда није кукавичлук, смјело и достојанствено погледати у очи грјешној авети. клетој дипломацији, која у виду најве Бег морада оће да произведе најбезбожввје недјело: опБи покољ људи! До душе могаше се и без икакве муке и мудрости докучити, да Бе брзо и ненадно успјевање

словенског оружја: побједе крста над некрстом, слободе над ропством, свјетлости над тњалом и npeio воље најмоћнијих предругојачити и преобразити и поједине и ме£ународне одношаје. Мало је со мефутјем вјеровати могао, да Бе на овако саблазљив начин, голотвња и лажни морал дипломације одкрити се и широм свјета про Би. Сад је та хваљена двпломација источним хришћанима безочно рекла: ја сам ва то турску подржавала, не би ли у вама источним хришћанима, особито у вама рајо убила сваку вјеру у бољу будућност, а тјем онеспособила вас за икаку мушку и јуначку борбу! Ово није пјесничка машта, ово је жива истина. Одма ћемо ову тврдњу непобитним доказима подкрјепитњ Нико нам за тозамјерити не може, јер ако повјест има своја права, има и патриотизам своје дужности које без издајства занекати не смије. Кадно pycia војска славно и побједно преко Дунава у Бугарску npnjelje и кашње првих сјајних побједа огласи Бугарима да се „бедел“ (војничка замјена) укида, маса народа, некако су по срца, ту иначе знамениту вјест пријми. А требаш се томе чудити? Ништа толико ужасно не дјејствује ва наравствене силе човјекове, колико од војничке дужности. ЧовЈек се мало по мало навикне и мислити и осјећати, да он није у стању себе и своје бранити него датомора некодруги МЈесто њега чинити. На овај начин постепено се губи јуначки понос, мушка снага вене и свака самообрана крјепост народа цјелог тупи. Отуд и данас по већим варошима све турске царевине чује се грозна ријеч „није он ва то, да се бије; то је посао других!“ Овдје се не опажа тај стид и брука да вад човјек у најбољој својој снази није кадар бранити и одбранити себе, да је грјех, е је жив, и од бога створен. Овако ропском и грјешном успитању треба приписати, што се од једном и лако јуначком и витешком позиву робујући народ не одзива; штогаје крвничко ропство кукаввчлуку, лажи, притворности научило и управо у њему двије природе створило. Јер има ли веБег понижења, а у исто вријеме може ли човјек ииже наравствено и као човјек пасти, него кад ону исту крвничку руку цјелива која му смртне ударце задаје?! А да су овдје двије природе: љубав и мрзост дубоко у срцу укорењене, о томе се сумњати не смије. Друкчије и како би се ова крвава и јуначка борба наша и протумачити могла? Па је ли знала дипломација да Турчин не омржену рају војничке дужности што је штеди и смрт јој не жели, него што се и природве и вумеричне снаге и силе њезине боји? Нико тако као дипломација то није знала. Па што је њој у прилог вшла рајина не слобода подпомагаше Турчина у томе, да се раја као робље наввкне и без стида и одпора ниског ропства ланце носити а без да окуси сладки слободе плод, који се друкчвје нити взбрати и уживати може док се e оружјем у руци гадно скотско ропство не обори. Скоро до назад неколико година сва јеврокска дипломација проБу наше и свију балканслих Словена народне и политичне слободе једнако расположена бијаше. На част и безсамртну славу служиће а да и иеговоримо о неизмерној кернсти uo њу исту, руској дипломацији што је се одрекла старе ћуди и под цјену највећих жртава подузела коначно ослобођење балканмих Словена и свију источних хришћана. Тек мд јој се на супрот тога, на смрт и живот, не би попрјечиле, особито Инглеска и Аустро-угарска дипломацвја, упутно би а и дужност била, оне махне руској дипломацији пребацити с добром намјером да их се отресе, ioje се опазише и при Tei свршеном првом чануослоисточних хришћана. Колихо му драго да се бјелог Албиона дипломација хвали се својсм либералношБу и културом, је ли она загризла у забрвњену ту£у воБку, њој савјест већ чиста и мирна није нити се њој ослобоћење заробљевих икад допасти може. Из дна душе зарсбљенсг човјечвнства велики син и пјесник народа инглеског говорио је гад је оно још 27. Фебруара 1812. у сред парламента лордима н властвицима изме£у осталог и ово казао: „Ви се не стидите те људе гомилом (amob) очојном, опасном, грубом називати. Ви мисчитеда Бете ту „стоглаву звјер“ тако искорјенити, ако j’oj неголико глава одсјечете!. ..Знамоли иначе мн, јесмо ли свјесви шта све дугујемо овој гомилв? Та она и нико други наше земље и сваку nocayiy у куБи чини нам, она пуни наше лаsе, нашу Флоту састггља, војску нам образује; у здравље њезино ми гулимо сав свјет и с њим госпсдаримо. Него та иста гомила светине, устанели једноч да се од вас бранити почне, онда тешко нама: ми се не од s ранисмо. Вама је слободно, може вам бити зватн (people) гомилом глупом, али немојте никада згборавити, да управ та гомила, оно исказује, што ie жеља народа. Таке бједе и мевоље (squalid vretchedness) подносе само они

„ЗАСТААА* илма ередом, петком, недељом, на целок т*. бlжу, » уторником на uo табажа. Иедезом излази уз „Заставу" забавно-поучни лист „Завичај." ЦЕНА ЈЕ ОВА за Ауетро-У гарску: Са „Завичајем": Без „Завичаја": ва годину . 16«. на годину 14«. ва по године 8 . на по године 7. на */, године 4 „ на ’/, године 3„ 50 на 1 месец 1. 20

БРOЈ 59 1_ У НОВОИЕ САДУ, У ПЕТДК 14. (26.) ДПРИЛД 1878. ГОДИНА XIII.

»• (рби)у: (/ ере Иру.) Са „ЗаBича)ем“: Без „Завичаја" на годину 40 дин. на годину 35 дин. на uo год. 20 „ на по године 17’/, . на '/, год. 10 . на '/, године 9 . на 1 месец 3 . ОГЛАСИ рачунгуу ce по 6 новч. од сваке врсте оваких ситних слова, а за жиг се плаБа uo 30 новч. сваки пут. ДОИИСИ шаљу се уредпиштву, а иредплата и огласи администрацији „ЗАСТАВВ" РУКОПИСИ не враБају се натраг.