Застава

ЗАСТАВА

ОБЈЕКТИВНЕ ПРИМЕТБЕ

на мотиве пресуде највишег суда у парници дра Св. Мплетића. (С правннчке стране.) (Z.) Како је самж кр. табла признала, да није исдостављвн исказ Ђ. Ранковића у погледу времена и места тобожњег београдског „скупа у гостиони“, то највиши суд примечава: да овде није толико питање о времену, колико о учину, то јест о томе: да ли је збиља било скупа, да ли је оптужени на томе скупу учествовао и какав је говор при томе држао. Пре свега, питање о времену није само чулно, него и јуристански од значаја, јер иначе неби било ослонца за пресуђивање о вероватности оптерећавајућег исказа сједне стране, нити би се с друге стране могла доказна сретства за обрану супротставмти ради сравнења. По томе би дакле питање о времену морало бити јасна и опредељена доказна тачка једна. Но без обзира на то, оптужени је доказао прво: да није у Београду био у јунију, него концем маја 1876.; друго, да ce тамо бавио од 25. до incl. 29. маја, а не као што Ђ. Ранковић рече, само два дана, ил „од данас до еутра.“ То је отсудно, не само на према погрешном исказу Ђ. Ранковића: да је Касапиновић тог истог дана дошао у Београд с оптуженим, него је отсудно и с погледом на ту прилику, што је државни саветник М. Гавриловић до 1. јунија у Београду био, у чијој је соби по исказу Ранковићеву тај скуп имао бити. Речени државни саветник пак порицао је у сугласу с гостионичарем и гостионичарским послужитељем јасно и опредељено, да се тај тобожњи скуп у његовој соби збио. Каже се: „Ранковић није ставио време екупа на један извесни дан по датуму, него је само у опште означио почетак јунија, могао ie дакле у томе тако исто погрешити, као што је погрешио кад је казао, да је оптужени у исто време и од кнеза српског примљен, коју аудијенцију по себи сам оптуженн признаје,“ Нота погрешка еама по себи доказ је, да је његов исказ лажан, не само због тога, што је доказано, да аудијенција није била у јунију, него у мају, већ и због тога, што је изрично исказао, да је аудијенција била другог дана односно сутрадан после доласка оптужевог, по чему би тог истог дана и повратак оптуженог у Нови Сад следовао, а овамо је осведочено, да се аудијенција збила последњег дана бавлења оптужениковог, који није био други, него пети дан бављења. Како мотиви највишег суда важно противсловље Ђ, Ранковића са доказаним трајањем бавлења оптужениковог и дана аудијенције код кнеза своде на просту забуну Б, Ранковића, то као да узимају, да је први дан доласка оптуженог био и дан реченог скупа; но при томе се из вида испушта, да Ђ. Ранковић изреком говори само о два дана бављења, која он без прекида свезује са његовим измишљотинама од доласка до аудијенције. Кад се вели: да се оптуженнк сам тако исто забЈНити могао, то се мора приметити: да је потпуно доказан његов навод: исказом сапутника му Луке Дунђерског, који одпредељено означава, да је 25. маја у Београд путовао; даље иеказом сапутника Доброслава Миљковића; исказима Ј. Бошковића и Т. СтсФановића, који сведочише, којег је дана оптужени у Београд приспео; исказима више сведока, да се оптужени више дана у Београду задржавао,

даље исказима двојице горе наведених, који сведочише, да је 29, маја одпутовао из Београда, као и исказом адвоката Мате Ивића, који је од Земуна у Нови Сад, и новосадског варошког капетана Р. Манојловића, који је у тој тури од Карловаца до Новог Сада са оптуженим путовао и изриком означио на основу званичних податакн, дл је тај дан био 30. мај; напослетку још и самом, судски признатом, околности, да је оптужени са почетком јунија већ у Новом Саду био. Стојан Бошковић, вели се, означио је половицу маја као време, кад се оптужени у Београду бавио. Пре свега има се приметити: да је Стојан Бошковић једино на то позван био да сведочи: да је оптужени др. Милетић и у пређашња времена ручавао код Ј. Грујића кад овај није министар био, о чему он случајно није ни питан био; но није ту било ни забуне, што је исказао, да је др, Милетић у првој половини маја у Београду био, јер је тај исказ по српском календару, а оптужени је збиља 25. маја, т. ј. 13. маја у Београд стигао, 27. маја — т, ј. 15, маја сњиме код Ј. Грујића ручао, а после тога се Ст. Бошковић с оптуженим није више састао. Никако се пак његов исказ не односи на почетак маја по римском. Светозар Јовановић из Земуна, којије уораво да посведочи, да је с оптуженим и Т. СтеФановић из Београда у Земун прешао, и чији се записник мимогред буди речено при коначној расправи није ни прочитао, казао је, да је то било концем маја или почетком јуниј«, што је збиља близу истине, крај свега тога, што је далеко доцније преслушан. Близу је истине с тога, што се повратак у Земун збио 29, маја, а одлазак одатле у Нови Сад 30. маја, Што је пак госпођа 1). Влајковићка говорила о крају маја или почетку јунија, она свакако разумевајући ту по српском календару, то је на сваки начин била с њене стране забуна, јер је оптужени концем маја ил почетком јунија по српском календару, т, ј. непосредно пре ил после 13, јуна римског, био не само одавна већ у Новом Саду, него и на самом угарском сабору у Будим-Пешти. Госпођа Ђ, Влајковића, као и сви београдски сведоци, преслушавана је после B—l2 месеци, а због тога, што је записник првог joj преслушања застранио, преслушана је и по други пут, те се у једној тачци противречила с оптуженим и са Касапиновићем; то пак није могла заборавити, да се Милетић 4—5 дана у Београду бавио. Горе напоменути искази Светозара Јовановића и гоепође Влајковићке немогу време бављења Милетићевог у Београду у неизвесност доводити, што је та околност изван сваке сумње потврђена исказима толиких других сведока, и што су све три инстанције узеле, да је оптужени већ у Новом Саду био за време а и пре, но што је у 77. броју „Заетаве“ (од 2. јуна по рим.) изишао онај чланак, који је у осталом ненадлежно и без испостављења извора свога у парницу увучен. „Отуда,“ каже се у мотивима, „сљедује само то, да Ранковић, баш као и Тимарчевић, који се не сећаху на календаријум скупа, обележише време само од прилике, с том разликом, што Ранковић исказује почетак јунија, а Тимарчевић крај пролећа, дакле конац маја.“ Тимарчевић је свакако и у самом Бечкереку рачунао по српском календару. По томе пак „крај пролећа“ још никако није „конац маја,“ јер се пролеће свршава тек 21. (9.) јунија. У Бечкереку је говорио неопредељено, т, ј. онако, како му се рекло, да каже, што је по њега безопасније, а по измишљотине Ранковићеве згодније било. Пак покрај свег тога у суштини бечкеречког исказа не слажу се; јер у Тимарчевићевом, по Ранковићу говореном, исказу нема ни слова о „велеиздајничкој“ т. ј. против обласне целокупности Угарске управљеној беседи, што и сами мотиви највишег суда у даљем току признају. Но пре, него се на то дође, морамо ово истаћи; да је кр. табла признала, да Ранковићевим исказом није ни „место“ тог мнимог

скупа испостављено, а да о томе мотиви највишег суда са свим ћуте. Ранковић је означио као место: собу бр. 9. у гостиони код „Српског краља.“ При коначној расправи казао је Ранковић, да је тасоба бр. 9 стан проФвеора Г. Гершића. Међу тим је изишло, да јетасобабр. 9 (иузтојош и с том свезана соба бр. 10) од 8 година овамо етан државног саветника М. Гавриловића била и остала и сад; да се Гершић од 1875 и то не из те собе, иселио из гостионе и да тамо у упитном времену није становао. М. Гавриловић био је до 1. јуна у Београду, оптужени после 29. маја није више био тамо, а М. Гавриловић пориче, да је до 1, јуна икакав састанак у његовом станудржан. Кад се то све узме у обзир и споји са оним што је рекао, да је у том истом стану неко други становао, онда излази белодано, да је Ђ. Ранковић и у погледу места не само погрешно, него лажно исказао, и да по томе оног скупа, којег је сам измислио, нити је по времену нити по месту, кад и где, било, све ако се и не спомене при томе, да оних особа на том екупу не беше, што је такође потврђено. (НаставиКе се.)

ПОЛИТИЧНИ ПРЕГЛЕД.

Сад се веЕ и званично потвррује. даје састанакконгресауслед погодбеиизмирењаенглескоруског са свим осигуран, те fie се конгрес, како се ноговара, 11 јуна по нов. кад. састати. Разумесе, да се сва европска штампа, дајуБи израза општем и јавном мишљењу европских народа, бави искључиво том најновијом и свакако најзамашнијом чињеницом, која као да fie да заврши ланац дога£аја, који су се у огромним размерима развили на истоку. Цео свет радује се, што је размирица енглеско-руска мирним путем стишана, и то је са свим природно, јер свак пријатељ човечанства морао је зепсти од тога рата с тога, што би он, био му исход какав му драго, ужасно пореметио правне и државне одношаје у Европи, а поврх свега за то, што би материјално благостање народа оштетио за читаве десетине година. Једини су круговн маџарски, које је гдас о измирењу енглескоруском немило дирнуо, и пештански „Лојд“ даје том осе Бању у Маџара непритајени израз. „Где је,* вели „Аустро-Угарска остала у дипломатској борби од последњих дана?" те додаје брижно да споразумљење еиглеско-руско за Аустро-Угарску врло проблематичну вредност има, што му ми на длаку верујемо. Но ипак, пештански „Лојд,“ као и свн несретни људи, није остао без икакве утехе; утеха му је у томе: што се остварила мисао, коју је први покренуо Андрашија, т. ј. конгрес. И ми честитамо Андрашију иа овој Формалној победи; за стварни његов неуспех постара&е се веБ Горчаков и другови! У самом Цариграду почели су sefi и Турци (ваљда симиатично с MafiapsMa) да зазиру од измирења енглеско-руског, јер их са свим природан страх подилази, да то може бити само на рачунЈГурске. Ваљда да растера ту бригу Турц. ма наздравио је Лејард о обеду, што је у Пери даван у част енглеској краљнци приликом њеногроЈјеног дана, у здравље султану „као најстаријем савезнивуЕнглеске". Лукаве мује мора да су нодобро дрмале главом, кад су чуле ту здравицу, а виде шта се чини. Осим те бриге забринута је висока погорела порта још и са тога,што јој унутрашња револуција свакн час обија праг. Побуна у Чирагану задала је много страха султану, тејеу својој невољн опет позвао Махмуд Дамат-пашу, који је био у немилост пао, и поверио му министарство војено, из ког је истеран Изет-паша. АбдулХамид налази у своме шогору још једино јемство за своју личну безбедност, а за безбедност царства султани се обично не брину. уз то још и Русн као оно КраљевиБ Марко све се ближе примичу султану, н сваки час помичу демаркациону линвју нспред Цариграда.. У доњој куБн енглеског парламента још једнако се води борба измеру владвне партаје и либералаца због ивашиљања вндијских трупа. Гледстон је у говору свом нагласио, да је употреба индијских трупа неполитично н незаконнто дело. Хартингтон је од чести повлаБивао Гледстону, изЈављујуБи, да се влади може одобрити кредит на спрему, но ако она мисли ратовати бев знања и одобрења парл&мента, онда би тешку одговорност на ссбе уаела. Порткот рече: Кабинет неБе да у-

вали вемљу у рат, него да спречи рат и трајно решење да произведе. Ова политика није можда најмудрнја и најбоља, али је искрена; ако је за куБење, нек се куди доцније; сада није томевреме. По свршеној дебати примљен j'e накнадни кредит за вндијске трупе без нарочитог гласања. Еаглески кабинет пустио је у свет неку плаву књигу, у којој су тужбе, жалбе и протести разних народа и народиБа у Турској противодререња св. стеванског мира. Ове је документе ревносни Лејард покупио а без сумње да вх j’e он сам и Фабриковао или бар преко својих агената дао Фабриковати, да би Русима побркао посао. Сад је та књига веБ излишна постала. Ту се жзле Турци и Грци, што су пали под Вугарску, те веле да им се не fie живети у Вугарској. Исто тако Лазе у Малој Азијн написаше (јамачно калемом) протест против анексије Батума. У Немачкој. где су ревносни полицајциу првој ватри после покушаног атентата нацара Виљема Ј’уришалн са недоношчадским законима против социјалне демокрације, расхладилису семало, те веБ да се полицајским па и законодавним средствима неда војевати против једне политичне и друштвене сгрује, која своју иајснажнију храну црпе баш из целокупног данашњег склопа државно-политичког и социјалмо-економског. Пошто је у државном сабору пао драконско-полицајски закон против социјалне демокрације, господа министри налазе да су своју дужност савесно испунили, па се спремаЈу да иду у —илиџе, јер вру Бине наступају а трудни су ти послови министарски. Полиција fie се веБкао идосадбринути да њушка за социјалном демокрацијом. Еако се из Беча јавља, полази rpo® Андрашија (не зна се да ли са 60 милиона илибез њих) још 9 јуна по н. к. у Берлин на конгрес; дотле се надају у Бечу, да fie делегација преБи најважније партије буџета, а посланичка куБа да Бедовршити расправу о поравнању. у генералној дебати о поравнању, која се наставља, говорио је 14 ов. м. Грохолски, напомињуби да је питање о поравнању на сваки начин кабинетско питање; он и његова партаја немају узрока да потпомажу владу, која је повредила права Галиције изборном реФормом, но како је питање о поравнању животно државно питање за ову монархију, нарочито с погледом на догаБаје на истоку, то fie и он гласати за поравнање. БОРБА НА ЈАВОРУ

за време српско-турског рата 1876. год. (Нарочит извештај.) (Наставак.) Турци су се расули у доста густој маси у шуму, која је испред њиховог подигнутог утвррења; с тога наши не могаху одмах повољно напредпоБи, јер их ваљаше прво ив исте шуме нстерати, и потом тек напасти вис и утврђење. Ha десном крилу се све више борба умањавала, јер Турци бојеђи се да наши не ваузму Коченвцу, па после им је пут ва Јавор преко Погледа пресечен, с тогасеповлачаху навад, док око 11 сах. напусте сав вечевиБев крш. Драгачевски батаљон наступајуБи јаворским друмом а одрхавајуБи свезу обе колоне, нападне ва раскрсницу, која је по зади турског утвррења Укоченице, коју заузме после омање борбе. Лево крило око поноБи нападне на одређену турску позицију, де је трајала борба 1 сахат; пошто не могну наши успети, исто се крило врати на Кушнђе. Центар највеђом хестином наваљиваше да Укоченицу заузме и три пута извршиваше јуриш, алн свагда је био сузбијен, око У/ а сах. после поноБи поново прикупи, уведе сву масу у бој и јурне вапред. Турци као и до сада просипаху јаку ватру, но вм ништа не помогне, наши истрче на вис, истерају их иза и нагну нх гонити, који су у највеБем нереду преко зечијег поља и Погледа побегли на Јавор; и наши поврате Уксченицу н Поглед, као и остале полохаје ономад ивгубљене, што поседну трупе чачанске и ухичке у зору. Мих. ИлнБ, када је очистио зечевиђеве кршеве, прекинуо је борбу у 11 сах. и своју трупу задрхи на Кадиној стени да се одмори; а он јави дививијару, да полази он са својом располагајуБом трупом у 1 сах. после понођи противу Јанковог и Василиног виса, трахеђи да му пошаље што пре једно оделење пешака у подкреплење као и 1 пољску батерију. Заузимањем тих висова, који доминирају и туку целу јаворску, кладничку и калипољску раван и утвррење, уједно овларује се Јавором, којн онда

ТЕЛЕГРАМ „ЗАСТАВИЛ БЕЧ 17 маја. „Агенција руска“ јавља, да је окупација Адакала учињена у споразуму и са одобрењем велесила; даље каже, да се још незна извесно, кад fie бити конгрес, али је то питање приватно покренуто и тек ће се за који дан позиви разаслати. Андрашија уделегацијама даје изјаву, да lie влада оружати воЈСку и неке тврТјаве учврстити, да би тиме њезина реч на више важила. „ЗАСТАВА* иалази радовпо: средом, иетаол, иодељшм, ил цедом та-o?.ку, » уторииком на по табака Недевом издази уз „Заставу" забавно-поучни лист „Завичај." ЦЕНА ЈЕ OBA а а Ауетро-Угарсиу. Са „Завичајем**: Без „Завичаја": аа годииу 16 •. на годину 14 •. на по године 8 „ на по годиае 7„ 31 Ч, године 4 „ на '/„ године 3. 50 на 1 месец 1. 20

BFOJ 78 ‘ _ __ У НОВОМЕ САДУ, У ПЕТАК 19. (31.) МДЈА 1878. ' ГОДИНД XIII.

8« ГрвиЈу: (у среврјг.) Са Без „Завичаја** иа годииу 40 дин. на годину 35 днн. на по год. 20 „ на по године 17'/, „ /« год. 10 „ на '/, године 9 „ на 1 кесец 3 . ОГЛАСИ рачунаЈу се по 6 новч. од сваке зрсте оваких снтних одова, а ва жиг ое плаНа по 30 новч. сваки пут. ДОИИСИ шаљу се уредвиштву, а нреднлата и огласи администраццји .ЗАСТАБЕ’ РУЕОПИСИ не враЕају се натраг.