Застава

ЗАСТАВА

ИСТОЧНА КРИЗА И АТЕНТАТИ.

Крај силних облачина, што се по европском политичном небу вијају, сенула је и .1 е Дна муња пуцало се на цара руског у Петрограду. У добу овом, када су међународни одношаји на све стране заплетени, атентат исти добива још већи значаЈ. Ваља само летимично погледати ма на коју страну, па да се види, како Руcnja стоји силна и свемоћна свугде, па и онде, где јој се непријатељи понајмање надају. J питању мисирског кедива, који је суровим начином провоцирао две западне велесиле, па се и ту чак слути, да је Русија своје конце плела. Лорд Биконсфилд, гиначе јунак на речима, коме су пуна уста о части велике Британије, тај Биконсфилд обазриво поступа у мисирском питању, бојећи се, да како год на какву заседу не наиђе. У Енглеској сумњаЈ’у, да се није Русија послужила краљевином Италијом, која је при овој прилици заиста журно изаслала некаквог ванредног комесара у Египат. Т.O би био први плод оне руско-италијанске свезе, за коју се каже, А а ј е утврдио руски дипломата Хамбургер. Погледајмо даље на источно-румелијско питање. Пројект мешовите окупације, који је потекао од саме Русије, сад је већ закопан и напуштен. А напуштен је баш у у ономе часу, када су све силе потписнице пристале на ту окупацију, када је и сама Порта своју приволу поеле дугог устезања изрекла. Па са чега је напуштена дакле та европска окупација? Изгледа, као да је Русија не прима, и то за то, што се Турска тако дуго устезала да приетане. А устезала се, по наговору Француског посланства у Цариграду, које посланство не води онаку источну политику, каква се из Париза званичним гласом у свет растУРУЈе - То поеланство хоће руској дипломацији на сусрет да изиђе у источном питању, рачунајући, да ће Славенство вратити ту услугу онда, када се буде делио мејдан између романске и ђерманске расе. С тога је Фурније у Цариграду живо настојао, да Порта не пристане тако лако на мешовиту окупацију, знајући, да ће то турско устезање добро доћи руској политици, Још се већма огледа велика и импонујућа моћ Русије у аФери консула аустро-угарског у Видину. Коме је још у памети она поморска битка, што ју је војевао монитор пред Београдом, и оно потраживање задовољштине од малене кнежевине Србије, томе мора у очи пасти, како при видинској аФери полузваничњаци у танке жице ударају. Тек после неколико дана дознало се, да је руски ђенерал увредио аустро-угарског консула. Место срџбе и жигосања руске бруталности аустроугарски листови на супрот старој навади својој просто јављају, да је гроФ Андраши по саопштеној му читавој ствари учинио нужне кораке код руске царске владе и да ће ова „прикладну“ задовољштину дати, пошто извиди целу ту видинску аФеру. Та велика обазривост Андрашијева ни налик не одвовара оном положаЈ’у, у којем би се по гласу Карољијеве здравице, теребешки гроФ као савезник енглески безбрижно и сигурно осећати морао. Као што се из свих тих појава видети може, Русија није поражена за дипломатским столом у Берлину, као што се то тако радо по свету телали. На против, Русија је тога пута још боље могла прозрети читаву европску констелацију и данас јој од воље стоји, како ће групирање европских велесила да произведе и изазове. То ново групирање отпочело се после берлинског конгреса и већ је прилично измакло из првобитног повоја свога. У часу томе, када се са напуштањем мешовите окупације, а са приближавањем мајског рока за одлазак руске војске са бугарског земљишта, уједно приближује и нова Фаза источне кризе, у томе часу збио се атентат на руског цара, сенула је муња, која да је громом својим погодила нишан, могла би за ово отсудно време пореметити рачуне руске дипломације и поглед јој са спољних опште европских и славенских ствари свратити на унутарње стање у зе-

мљи и тако на дому забавити Русију и укочити је у спољној акцији. стање у великој Русији са гледишта политичне слободе није примамљиво. Тамо постоји апсолутна владавина. Повесница евета пак учи нас, да у мраку апсолутистичком ничу отровне биљке. Под притиском политичним повлачи се дух човечији и рије по cboj'oj' утроби у нади, да ће докучити тајну света и живота. Теоретично се то огледа у неплодним метафизичним истраживањма, као што је било у Немачкој, а практично у политичним заверама. Међутим и то је осведочено, да су атентати вазда промашавали своју цел. Хоће се да погоди апсолутистички сустав, па се обично погађало у народну слободу. За овај најновији атентат на руског цара још се поуздано незна, из којег је извора потекао. Истрага се веома тајно води. А најновије вести кажу, да је напасник, који је на цара пуцао, неки странац, кога су први пут на Француском језику преслушали. Ако се све то обистини, онда ће се показати, да има доста истине у умовању руског листа „Голоса“. Тај исти лист вели, да су нихилисте поникли у Русији после париског конгреса, који је својски настојао, да Русију пред светом и руским народом понизи. Сад после берлинског конгреса, где се спречила Русија, да побере плодове крвавог и победног рата, еа Д ј е број нихилистичких завереника још већма порастио. По мишљењу истог листа биће за Русију најбољи лек против тих својих завереника, ако она узнастоји, да поцепа и берлински уговор, као што је париски уништила, ма морала због тога и рат против Аустро-Угарске и Енглеске водити. Тек са успоставом евог потпуног угледа пред славенским и осталим европским светом одузеће Русија маха својим домаћим незадовољницима и завереницима. Тиме Горчаковљев орган и нехотице признаје, да завереници траже и у неколико налазе ослонца и у незадовољству руског друштва са исходом спољне акције. Ако пак са стране, изван Русије, то незадовољетво тако високо таксирају, да се лаћају и последњих сретстава, као што је атентат на самог руског цара, онда је то знак, да то незадовољство у руском друштву негрози толико самој' држави рускоЈ*, колико оним непријатељима, који хоће Русији у свакој прилици ногу да подметну. То је знак да је то незадовољство толико моћно, да може државнике руске у нову акцију нагонити и да би се тек катастрофом на престолу за часак заварало и са унутарњим стањем забавило. Свакако је карактеристично, да уз источну кризу напоредо иду и они силни атентати. За Абдул-Азиса зна се већ сада, да је пао са престола и главу изгубио баш усљед источне кризе. Тада се проносило по листови и то, да је енглески новац при томе чину важну улогу играо. Да ли су, и колико су атентати на цара Виљема, краља Умберта, па и на самог цара Александра у свези са источном кризом, то ће тек историја можда показати моћи. За сувремени' је нараштај од практичне важности то, какве ће посљедице за собом повући последњи атентат на руског цара. По вестима, који до сад допреше на јавност, сва је прилика, да ће се у руској земљи круће мере предузети. По томе претстоји тамо нова ера реакције и прогонства политичног. Колико нам са те стране мора жао битируског народаи његоваслободна развитка, толико секаоСрбиаи као људи од срца радоватиморамо, што је злоковарна рука промашила свога циља, што је неповређен остао цар „ослободилац“. Тиме j'e уједно остао неповређен и непомучен поглед велике Русије на источне догађаје и на европске одношаје. Цар је казао, кад му на спашењу честитаху, да се у Бога узда, да ће поживети толико, да све своје пројекте изведе. Међу те пројекте спада потпуно ослобођење и независност балканског Славенства. Онај пак владар, који тако истрајно толико узвишеној мети тежи, неће хтети, да и над Русијом не засија на скоро за тим сунце

слободе, које ће својом жари спржити оне завереничке биљке, које могу ницати и опстојати само у апсолутистичком 'мраку.

Политички преглед.

0д мешовите окупације Источне Румидије нема ништа, она веБ спада меру оне предлоге, који су најпре намучили моеак динломације, па се омда мчпно пуетили у гроб заборава, оставивши за собом само траг, на iom се видн шепртљарија и грпарење оне врсти људв, који сидом хоБе да кроје iany народима, а називају се дипломатима. Па saso није пројект окупације нисоме од срца отпао, онако нема ни једног сроднака ни знанцч, који би на новом побуеаног гробу његовом нарекао коју тужну реч за самртником. Народи паг, које је та окупацијанепосредао требада да додирне, било активно као нзвршитеље њезине, било пасивно као намеаеннке њезине, они једва да Ее јој и пожелети „вечну памет“. Исторкје ради пак морамо ово прабележнти као прилог к развитку пројекта о Познато j'e, да је по тотлебенову одласку из Бугарске под царевим председништвом држано у Иетрограду веВе, на ком су осим министара били и неки други државни великодостојнвци, међу њима гр. Шувалов и sен. Тотлебен. Натомскупу веВалосе иомешовнтој окупацзји И> точзе Румилије, к„П.Л“. зна отомоводаприча. Том приликом показда се велика диФеренција меŁу поменутом двојвцом, људима, која имају за прошлост Русијо толГких заслуга, а којима је за будуВе за цело наменута још веБа улога. Шувалов, као свагда заступао је мирољубива начела у погледу окусације. Тотлебен иак правце противна. На основу искуства, што је стекао на лицу места, рече sенерао, нити fie турска војсха моБи уЕи у Источну Румилзју и посести je, нити Бе се моби спровести мешоввта скупација, којом би дипломатија хтела да замени улазак Турака. Ни једна од оте две евентувлности не би испунила намеру диплокатије. Ок без вазора рече, да се покушај берлинског конгреса, да се образује административноавтономна, али политички зависна Источна Румилија, да се тај повушај може сматрати за осујеВен. Даље месли, да би војенн добитци последњег рата за Русију бнли без и какве вреднссги, кад бн се Турцима допустило, да балканске гланце опет војском поседну. По што ни мешовнта скупација не би ништа хасиила, то ђенерао мисли, да нвшта друго ве остаје, него нов рат. и то рат, који по његову мзшљсњу Русијз не треба да тражз, али да га политички и војнички приуготови, по што рата мора битн. Какав је утиеак учинно славни sенерао, то нам „0. Л.“ не знада кажс. Шта fie сад бити с Источном Румилијом, о том вма само један иосредан наговештај. Из Цариграда се на вме јавља, да Бе од јевропске комиснје устав Источне Румилије за који дан бити по други пут прочитан и онда одмах од султана бвтн санкцчјоннсан, По што су као што „П. Л.“ нз Берлнна јавља све силе одобрнле нанмсновање Алеко-паше за гуверн₽ра Источне Румилије, то Ве он на основу поменутог уставз 21. априла (3. мг>ја) наступнтн своју част. Још 13. априла отнБа fie без икакове војничке пратње у Пловдив, да објави народу, да Порта не fie посести балканске гланце. Е да лн fie то задовољитв јужде Бугаре, е да ли fie она мгрно поднети све то, није далеко, видиБемо. Бечки дописник лондонског „Тајмса« јавља свом листу, да је руска влада разаслала окружницу силама, познвајуБи их, да се што пре уреде границе у Турској, пре свега пак балканска граница. Талаеи дипломатсхе које је подигао државни удар кеднвов, почзњу се по мало стишавати. Султан канда није ништа до сад као што се било јавило иредузео против свог ваззла, јер овај још једнако има више новаца, него ли падиша свију правоверних. Инглеска се просто ограиичава на „моралан" притисак, који код неморалног кедква канда не fie меого вреднти. Француска бн зар хтела да учини што, али сама не може, јер се не тиче само њених интереса. Заступннк поткраљев био је 2 апр. на ауднјенцији код великог везнра падишиног, који као да би био вољан пссредовати. Сутра дан вмали су ннглески и Француеки заступнвцн договор о тој ствари с министром спољашњих пссловз, Каратеодорн-пашом. Иначе никаквих јаснијих вестн нема о тој ствари. „Полнтик? у здравицама“ наставља се још једнако у Лондону. Другог дана ускрса даваоје лондонски лс-рд-мајор банкет, на ком је наздравио страним зас.тупницима, нарочито Карољу, рекавши

<ако га је занимала иоследња здраввца карољевз, па увераваше, да fie племените и пријатељске ocefiaje заступникове нскрено одвра тити статовништво инглеско. 'Карољи одговори, сако му је мило, где лорд-мајор помиње искрене одношаје, који сре Бом владају међу Инглесском н Аустро-Угарском н које је он ту скоро поменуо. И том се приликом очет захвали на дарежљивости Инглеза за пострадале сегединце. Вели се, да је Карољи том здраввцом хтео да потврди, какоАндраши потиуно одобрава његову прву здраввцу. „Голос“ пак не даје велику важност тим здравицама, велеБи, да оне за то долазе у моду, штоне надају ником тешко. Оне немају никакве обвезне моБи, а лепо се дају искасти и саслушатн н наздрављачу дају неки углед. MeŁy Инглеском и Аустро-Угарском завршује „Голос 1 * не постоји никакав савез, него само прнвремен споразумгледо Источно-румилијског питања. Чисто иам тешко пада, али публипнстичка нам је дужност, да прибележимо што „Пол. кор“. и „Рајт. оф“ јављају. Веле, да су преговори о окунацији Новог Пазара скоро докончани, те да fie конвенцнја скорим бити углављена и потписана. Уговор да Бе нраво Аустро-Угарској, да иожо у Митровици држати посаду.

Атентат на руског цара.

„Ви самм идете у своју пропаст, паватоБемо поштедити Ваш живот." Тако завршује револуцијонарна прокламација, потпиеана од „извршног одбора*, а управљена на „Господина Александра НиколајевиБа Романова,« прокламација, коју смо у прошлом броју саопштили. Е да ли је тај „нзвршни одбор“ говорио у име свију револуционара руски или само у своје, то је све једно, доста, да је други дан ускрса срамно утерао у лаж све те вајне борце за истину и слободу и обнажио их као подле вероломце н мучке нападаче. Атентат другог дана ускрса, то иије први атентат на цара Александра 11. Први је учињои 4. априла 1866. Кад сетога дана цар Александар после обичне своје шетње у летњем врту у Петрограду пењао на кола, пуцано је на њ из мале пушке (пиштоља). Тане није погодило, цар је остао вдрав читав, а убилац ухваБен. Злочинац тај беше Димитрије Владимиров Каракасов, родом из саратовске гуверније, ванредни слушалац на московском универзитету и социјалист најцрвеније боје. Цару спасе тада жлвот мужик ОсипИвановиБ Комнеаров, који је дошао да види „баБушку“ т. ј. цара, и то тако, што је ударио убицу по мишицн, тако даје метак ив пушке промашио. Комисаров постаие племиБ, ворен и слављен по целој Русији. тако да је не знајуБи се наБи, у чему нше био од велике почасти и богаетва хтео побеБн из Русије и тешком муком задржао се у отачбини. Годииу дана по том, у сред весеља и живости ча паришкој светској издожби, дигне се по други пут убилачка рука на цара Александра 25. маја 1867. године. Кад се с царем Наподеоном 111. враБао са велике војничке смотре са Лоњшама, онали на њ такођер из пиштоља Пољак Веревовски, но не погоди ни њега, ни Наполеона, ни ведиког кнеза Владимира, који је према њима седео на коли, но обрани себе и коња под царевим коњушарем Рембовом, који цареве попрска крвљу. Убилац буде одмах ухваБен, светина се слегне на њ и хтеде му она сама судити, внчуБи: „Branchons-le ! Branchons-le!“ (0 граву с њим!) Једва га полиција одбрани од разјарене светине. Березовски буде осуђен на смрт, но доцннје помилован и осуЈјен на транспортацвју у Нову Каледонију. Ово дакде, што је о ускрсу пуцано на цара Александра, то је треБи атентат на њ. ♦ ♦ ♦ 0 самом атентату имају ове подробневести. Атентат је извршен у 9 сахата пре по дне баш меру углом здања петроградског окружног sенералштаба и адмнралским тргом, преко пута од удаска у палату кнеза Горчакова. На ском здању видн се траг од три куршума. Убилац j'e плав човек око 30 година,висока раста и угледна лица. Десет минута носде атентата ухватио га је један „кваснвк“ (продавалац руеког народног пвБа „кваса*) и после вишстренутне тешке борбе оборио га на земљу. У том прнскоче „городовн" и одвуку га у најближу „бутку.“ Келико се до сад зна, убилац је отпуштен сфицнп и у последње време био је чиновник. Вели се, родом је из варшавске гуверније и noреклом Пољак, но то још није потврŁено. Тек од ctopa бавн се у Петрограду. Истражни судац, уз двојицу тумача, годи встрагу Францускимјевиком. Убилац веБо да одговара на питања, само једном

»ЗАСТАБА“ излази редовно: средом, петком, недељом, на целом табаку, а уторнивом на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА заАустро- Угарсву; на целу годину . . • . . . 14 ф. н. на по године . 7 ф н на четврт године 3 ф' 50 и. на 1 месец 1 ф. 20 н. 3 а Ср биј у (У сребру.) на годину 35 дин. па пола године 17'/ дин на четврт године 9 динара.

БРОЈ 51. у НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉ) 8. (20.) ДПРИЛД 1879. ГОДИНД XIV.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 новч. од сваке врсте оваких ситних слова, а зажигсеплаћа по 30 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а предплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад у дунавској улици. РУКОПИСИ не враЕају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.