Застава

ЗАСТАВА

„УСТАВНА СЛОБОДА И НАРОДНОСТ"

Кад је оно пре 20. година србска народна странка ступила на поље политичног живота и уставне борбе, истакла је девизу: „за уставну слободу и народност србску!“ О в °ј ј е девизи увек верна остала, и прикупила је под заставу њену тако рећи цео овострани народ српски. С почетка је политична борба била у нас, као и код сами Мађара, чисто одпорна, а од године 1867. кад је устав повраћен’ постала ie она и активна, на биралиштима, на саборима у муницииијама, у обштинама, у публицистици. У првој перијоди довољан је био израз обштег начела и правца политичног рада. Под изразом. „уставна слобода“ разумевало се не само начело уставне слободе у обште, него и повратак* уг. устава оеобено, као конкретног носиоца тога начела као земљишта и полазне тачке за даљи развитак исте слободе. Подизразом: „народност србска® разумевало се начело народности, народносне равноправности у обште, с применом на србску народност. 1 ежња нам је била: да се начело уставне слободе и начело народности у Угарској , У суглас доведу, да се уг. устав развије у правцу народносне равноправности, да и овој у оквиру земаљског устава места буде. Мађарској народности, мађарском језику припознато је не само првенство, него и она превага, која јој с једне стране по историјском развитку, по релативно већој кол! чини, по квалитативно претежним политичним и друштвеним живљима, с друге пак стране по потребама државног јединства, нарочито у законодавном, административном и судском вршку припада. То је добило израза свога у законском предлогу романско-српскинародносни представника о „равноправности народности" год, 1868. у предлогу, који се начелно не разликује од назора бар. Етвеша у том погледу у дотичној брошири изражени, и од назора, које су мађ. државници и публицисте за време борбе за повратак vстава, и ако у обштим изразима фразама изјављивали. Нарочито србски народ, који је „у маси“ и „под оружјем" овамо преселио се, не да се од Турака спасе, него да стару постојбину своју од Турака ослободи, а ако се ово не догоди, да овде своје име, свој језик, своју веру, у обште своју народност одржи, и у јавном животу ону јој важност приб: ви, која петнајестом делу становништва једне државе ма по ком историјском, народносном или културном праву припада: тај народ борећи се 100. год. у год. 1790. под заставом „бечког абсолутизма" за своју народност, и своју веру, која је онда, кад је на политичном пољу латински језик владао, важила такође за обележје народности, и који је од тог абсолутизма истиНа често и заштићен, али још чешће за оруђе употребљен био; тај народ, који је по том до год. 1848. једном половином под абсолутизмом, другом половином под Феудализмом стењао, и те . у цркви, и нешто у књижевности свој јавни живот, премда и ту под туторством јерархије, проводио, и који је тежњом за осигурање евоје народности године 1848. дошао у сукоб са уг. уставности, кога су сукоба и мађарски и србски народ жртвом постали тај је народ после горког искуства од 158. година, и двеју година 1848—1849. и посљедица им, драговољно се и одушевљено одазвао гласу они, који су под девизом: „за уставну слободу и народност србску“ покушали : да путем уставне слободе траже јамства за своју народност на политичном, народно-црквеном и културном пољу. Но како се србска народна странка сматрала не само народносном, него и политичком, не само србском, него и земаљском, која дакле као така ваља да има, осим народносног, такође и политичког програма у унутрашњим, међудравским, међулитавским, међуславенским, па и самим међународним питањима, то је она својим начелима, назорима и тежњама у свима

тим питањима израза дала у вел. бечкеречком програму од год. 1869. поновљеном год. 1872, Далеко је од те странке била охолост: да она мисли, да ће њен глас на по литичној, или међународној вази ти питања имати знатну, или још и одлучну политичну важност; али кад чланови, посланици, или публицисте мађ. народности смеду имати свога мишљења о тим питањима, и то не само с политичког, него и свога народносног гледишта, зашто да тога и Срби неби могли и смели? Та и они нису „словесна* живина, да „преживају туђе мисли и осећаје, него Љ УД И и грађани, који и о тим стварима морају себи стварати мишлења, која не само њин психични. душевни живот сачињавају, него која ако не политично, оно морално могу нешто, кадкад овде, а понекад и споља што вредити и важити. Не дају ли у „рајхсрату“ и посланици од најмањи, са Србима подједнаки грана славенски гласа свога у тим питањима, н. пр. Словенци ? И није ли се догађало, и неможе ли се догодити, да у таким питањима, кад ее на сабору разна мишлења појаве, један глас превагу даде, особито онда, кад је ствар таке природе, или у таком положају, да „народносни интереси* или у застор долазе, или мора да „транзигују“? Каже се: у Угапској „народности* не треба да у ванугарским стварима имају другог мишљења, и другог правца, негоштојеинтерес д р ж а в н и. Допуштамо. Али прво интерес државни немора увек бити идентичан, истоветан са интересом мађ. народности што показује такође разлика мишљења у сами мађарски странака у међународним, међулитавским и другим, па и у самим источним питањима; друго така су питања обично отворена питања, која још нису законима решена, а до законског решења интересе, па и саме државне разно сваћати и заступати, не значи још законе и постојеће државно право вређати; не значи не бити: „патријота", или још бити „велеиздајник. “ Но мађарски народ што кажемо народ, с тога је, што се све странке им у томе елажу враћа се, вратио се на свој програм и правац од последњи година до 1848 на миеао: да је мађарска држава и мађарска народност једно и исто, и да немађарски суграђани треба да постану најпре политично, па онда и културно, и друштвено Мађари. На челу 44-ог чл. закона од г. 1868. признају се „народности“ и осигуравају им се нека права, али та се не изводе, не извршују, По §. 1. издају се закони и у оверовљеном пре воду и на језику други (немађарски) народности. Ти језика и превода сад невидимо. По §, 2. требало би по муниципијама јурисдикцијоне записнике водити и на језику петине претставника, ако ова жели. У бачкој, темишварској и торонталској жупанији нема тога, а по свој прилици ни у жупапијама чисто или претежно словачке и романске народности. Наравно каже се: ако петина жели. А штоовде онде не жели, или не може да жели зна се зашто је. По §■ 3. у муниц. скупштинама сваки може говорити својим језиком, Нисмо чули на пр. српски језика у дољно-земним жупанијским скупштинама, а редко да ће се и други језик где чути, осим можда романског у Ердељу и где је мађ. језик још редак. А зашто? Јер би се на таке одма пружало прстом као на: Панславена, Дакоромана, или непатријоту и што би чрез то исти материјалне и интересе своји општина и саме своје уопасност довели. По §. 4. могу се јурисдикције вишим властима поред мађарског и на другом језику свога записника обраћати, t a међу собом чисто на овом другом језику дописивати, ако је код обоји примљен. Ни то нигде не бива. По §. 5. може јурисдикција или могу поједини званичници, ма на ком другом „записничком* језику радити, ако би у погледу мађ, језика било „практичне тешкоће". Таки тешкоћа имаиданас, па и онда, кад званичник зна мађарски језик, јер је тешко и у грађанским, а још теже у кривичним стварима и то с нсгу верно на мађарски превести исказе странака и сведока и тако се и догађају погрешке. Таке тешкоће уклааају се искључе-

н>ем званичника, који не знају дотичне језике, а не искључењем „записничког језика.* По §. 6. званичници жупанија ваља да у својим званичним односима саопштинама, скупштинама, задругама, заводима и приватнима у свом обсегу употребљују језик ови. Не догађа ли се противно, да се све мађарски доставља? Наравно, и ту се додаје „по могућности", којим су изузетком врата широм отворена, да се правило обори, али је изузетак заиста побио правилом тако, да данас нема ни тога изузетка; да се друкчије него мађарски доставља. Ни §. 7. ни §. 8. који се на право поједипаца у погледу језика односи, не извршује се. §• 8. каже, да се тужба или молба решава на језику тужбе или молбе, али како се и једна и друга противу смисла §. 7. прима или узима на мађ. језику, то се на овом језику и решава. По §. 8. треба испите и преслушава сведока, очигледе и друге судијске чине „посредовати“ језиком дотични страиака; али како је познато, да многи званичници судски у народносним или помешаним пределима незнају језика становника, то се или на немачком језику или тумачењем писара, или други нестручни људи преслушава, а како је редко где осим у једној другој ли вар. муниципији још други којиосим мађарског језик ~записнички I< , то се све и решава на мађ. језику, противу смисла §. 8-ог. И сами позиви зоивају се на мађ. језику, тако да појединци нису у стању разумети, ни кад се, ни од кога, ни нашто позивају, него или морају да и за то тумаче плаћају, или ствар пренебрегну. По §, 9-ом треба да се у грађ. и крив. парницама, које теку посредовањем правозаступника, у погледу како расправа, тако и пресуда, досадања пракса обдржава, док законодавство на коначно не реши о првим судовима и усменом поступку. Противу постојавше праксе већ је и до уређења првих судова свуда мађ. језик у том погледу уведен, а противу заведења усменог поступкавећмлогинасабору иту примедбу наводе: да би се онда у расправама морали и немаћ језици употребљавати, што би наравно сузило круг не само мађ језика, него што је такима још више и круг званичника, који не зна ЈУ друго, него мађарски, и највише још немачки. Противно §-у 11. грунтовнице сесвеиздају мађарски. По §. 12. треба да горњи судови парнице или исправе на мађ. језику дају превести на мађарски. Томе се помогло тим, да од доле већ све тече мађарски. У просветном погледу најважнији је, и могло би се рећи, доиста правичан §. 17. „Како је, стоји онде, са гледишта опште просвете и општег благостања и држави успех јавне наставе највиша цел, дужна је држава и у државним наставним заводима „по могућности" старати се о том: да се ма које народности у већој гомили заједно живећи грађани, у близини предела, у којима живе, могу образовати на свом матерњем језику сасвим донде, где почиње више академијско образовање", даклеу гимназијама и подобним средњим заводима, до факултета, односно свеучилишта. А где има тога данас? Нигде! И самим постојећим гимназијама, cpuској и романској одузета је и она худа државна потпора. Истина, да се додаје резерва: „по могућности", где се не може разумети друга, него финансијска могућност. Али да финансијска „немогућност“ не стоји томе на путу, доказ је и то: да и једина, тобоже за Србе у Сомбору основана гимназија није престала, него јесамо постала мађарском. А да је „немогућности" због оскудице умни наставни снага, то се бар за Словаке не може рећи, премда би те снаге и у Србаља и Романа више и доиста било, да има изгледа на примену. Овако и постојеће снаге мора да се селе у Београд и Букурешт, По §-у 18. ваља у постојећим или будућим државним „средњим и вишим“ училиштима, где влада више, него један језик, т. ј. где има ученика од више народности, за сваки од ови језика установити катедре за језик и литературу. Где има тога ? Та и на уг. свеучилишту нема сад ни пређашње привидне катедре! По §, 20. општине саме бирају свој записнички и пословни језик. Али тај је §. изигран тиме, што су министарском наредбом општине „упућене", да и на мађ. језику поднашају поднеске. властима, да се „брже обавити могу«. Сад већ и због тогадасе два посла не праве, (да се и не узме „препорука“ власти и постављање општ. бележника према томе) мађ. језик постаје пословним, а где бележник не зна дотичног немађ. језика, и записнички.

По §. 21. општински чиновници морају у додиру са становницима употребљавати језик ових. А да како ли је општио са Чуружанима, чисто-Србима, подбележник, који је на суду признао, да не зна српски ? По §. 22. општине могу на своје власти на „државном", или на своме језику писати. Овоме „на своме“ коментар је горе, што приметисмо на §. 20. По §. 23. сваки грађанин државе може на све власти, од најниже до највише писати својим језиком. Но како би ко по данашњем суставу и организму власти и званичника без уштрба и могао, кад би хтео, то чинити? По §. 25. кад поједини, црква, приватна друштва, приватни заводи и немуниципске општине влади што на немађ. језику поднесу, мађ. решењима ваља додати и немађарски превод. Бива ли то? Не! Као што је §. 17. тако је и §. 26. монументални споменик бар. Етвеша на културном пољу. Појединцима „ма које народности", општинама, црквама, цркв. општинама и одсад остаје право, средње и више заводе својом снагом оснивати и одржавати. Шта је било са двема словачким цимназијама? и шта је са ови фондовима? На ту цел слободно је оснивати и друштва за упапређење језика, вештине, науке и т. д. и фондове купити. Шта је било с Матицом словачком и где је фонд? По §. 27. поставља ће се осим „земаљски“ судски и политични званичника, нарочито вел. жупана од дотични народности. Зар ни један Србин није за в. жупана? Но ово узгред. На послетку је и у основне школе уведено учење мађ. језика. То је у кратком нацрту судбина „закона „о равноправности народности“. Не вичемо ми „на све, што је мађарско“, него на то, што се на то иде, да све буде мађарско, и што се ни еам постојећи закон о народностима не извршује ни у политичном, ни судском, ни културном животу. И тако смо и поред „закона о равноправности народности*, у том погледу у самој ствари онде, где смо били пре повратка устава. Што се тиче народно-црквене автономије, то најновија промена, о којој је толико писано, показује, како стојимо. Ми смо замишљали Угарску, која ће поред све природне и оправдане тежње за „хегемонијом", то ће рећи првенством, мађарског народа бити правична спрам своји народности, и пријатељ ослобођења хришћански народа на балканском полуот°ку, да тако народи од Карпата, шта више и од Крконоша, до црнога мора сачувају и одрже „уставну слободу и народност своју“ спрам запада и севера. Мађари по природи охоли постадоше још охолији, од кад их најпре Наполеон 111. после Бизмарк узедоше у закриље, и учинише се најпре задњом стражом првога противу Немаца, затим предстражом другога противу јужнога Славенства. Изнутра, и с поља је дубоки јаз ископан. Ово је садањи положај. Овако стоји разрачун. Ово је за немађ. народности за са Д црни петак но да ли за мађарску ускрс ? Сљедује ли из тога, да живи у гроб легнемо ? Или има ли се због променуте ситуације и констелације европске мењати шта у програму или тактици народне странке ? О том по том. Међу тим ми можемо са мирном савести на прошлост, ведрим челом на будућност погледати, са вером и надом на ускре начела народности, ина пра в ој уставној слободи основане и с њом сугласне равноправности народне.

Аустријско новинарство о гледстоновом министарству.

Занимљиво је на око узети онај утисак, који је учинила вест, да је Гледстону поверен састав министарства енглеског, на немачко-мађарске кругове. Ти људи разметали су се, па и данас то чине, својим слободоумљем. Нарочито су истицали ту страну, кад су хтели да сузбију захтеве словенских народа у овој држави, које су оглашавали као противнике слободе, као савезнике мрачног натражњаштва. Сада ти исти уставни и слободоумни Немци ■ Мађари у овој нашој монархији поражени су и упре-

ЗАСТАВА 0 излази редовно! средом, петвом, недељом, на целом габаку, а уторником на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА sa Аустро-Угарсву: на целу годину 14 ф. н. на по године 7 ф. н. на четврт године 3 ф. 80 н. на 1 месец 1 ф. 20 u. З.а Србију (у сребру). на годину 35 дин. на пола године 17'/ 2 дин. на четврт године 9 динара.

БРОЈ 59. у Новоме Саду у петак 18. (30.) априла 1880. ГОДИНА XV.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 новч. од сваке врсте оваких ситних слова, а за жигпдаћасе по 30 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а предпдат и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад у дунавској улици. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.