Застава

ЗАСТАВА

ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ.

Крајем овога месеца истиче претплата оним нашим поштованим претплатницима, који су се на три или на једну четврт године претплатили. Позивајући на обнову претплате, изјављујемо далист без готове претплате не можемо никоме слати, па за то умољавамо поштоване претплатнике, да претплату за времена, и то најбоље путем иоштанских упутница, послати изволе, како би се лист без прекидања отправљати могао. Наруџбине без новаца не могу се уважити. Претплата, огласи, као и наплате за то, нека се изволе упутити на администрацију „Заставе**, а само дописи и остало, што се тиче уреЈјивања листа, нека се изволи слати уредпиштву „Заставе“. ,3астава“ излази четир пута на недељу. Претплата стаје за аустро-угарску монархију, српске државе и покрајине: на целу годипу 14 ф. или 35 дин. на по године 7 „ „ 177, , на четврт године 3ф. 50 или 9 дин. на месец дана 1 „ 20 3 За остале земље и то: за Немачку годишње 18 ф., за Швајцарску, Румунију, Русију, Италију и Бугарску 20 ф., а за Француску и Америку 24 ф., или саразмерно на четврт године. У Новом Саду 9. септембра 1883. Администрација „Заставе.“

ПРЕЛОМ КРИЗЕ У СРБИЈИ.

Министарска криза у Србији преломљена је начином, који може изазвати кризу земаљску, кризу, која ће без разлике све политичке партије, целокупно грађанство земље обухватити, па се можда још и даље протегнути. Уставноет је од јуне у Србији суспендована. Влада, која данас узима крму државну у своје руке, није излив ни једне од оних партија, којима је уставни живот у Орбији уродио, она значи круту негацију тога живота. Оно што нико очекивао није, што су све странке без разлике за немогуће држале, што је и сама продрзљивост бечко□ештанске семитске штампе у одбрану „сФере аустро-угарског изтереса" као крајн>и ремедијум Једва тек полугласно прижељкивати смела, то се је догодило. Никола Христик позван је, да састави ново министарство у Србији, и он га је саставио. И опет велимо, овом исходу ствари, овој крајности није се могао надати нико, бар нико од оних, који су очекивали таково решеље кризе у Србији, које

би могло дати гаранције, ако ни за шта друго, оно бар за то, да ће ее збиља покушати, да се приуготове све оне прелазне мере, преко којих би се једном и у Србији до еталних уставних одношаја доћи могло. Нисмо се надали, да ће краљ радикале на владу позвати; још мање смо очекивали, да либерали, који су при изборима ли са своје кривице у мањини остали, већ сад крму државну у руке приме; одвећ мало смо очекивали и од Фузије либералаца са радикалцима, и ако смо у њој најприродније и најспасоносније решење данашње кризе наћи мислили. Али смо очекивали, да ће се с обзиром на тешкоће, са којима се данас у Србији рачунати мора, изабрати бар „златан средњи пут“, да ће се влада поверити таким личностима, које не би морале бити прононсоване присталице ни једне од постојећих политичких странака, али које не би смеле бити ни отворени, прононсовани противници њихови, а најмање свега уставнога стања у опште. И да се је овом приликом са овим тешкоћама, али еа свима, којима је одољети ваљало, јасно разрачунало било, сумње нема, да би ее онда овај средњи пут врло лако пронашао био. Кад се већ са апелом круне на народ није више рачунати смело, када се је тешкоћама с поља ева пажња хтела да поклони, онда је не мање пажње и тешкоћама из н у тр а ваљало поклонити иизабрати т а ј пут, који се је тако рећи сам собом отварао. Но то није учињено, ма да у том погледу ни питање личности не би никакове тешкоће правило, iep Србија, као и све друге земље, најмање оскудева у личностима, које би своја места у прелазном времену испунити знале. У Србији су данас на дневном реду екстреми, крајности. Народ шаље у скупштину радикализам, а краљ Милан позива на владу реакцију. Христићева реакција то је поклон, што га је краљ Милан са пута свог народу донео. Гди је овај поклон купљен, то би било лако погодити, све и да се и није краљ Милан при повратку свом у Бечу дуже задржавао, него што је у први мах намеран био. Позивањем Николе Христића на владу хтела се је учинити очевидно концесија „тешкоћама* с поља. Она сила, која је Србији све животне снаге подвезала, која ЈУ Ј е У » Сфв РУ својих интереса“ увукла и која ју у тој СФери еве дотле задржати жели, док ce поред Босне и Херцеговнне са Старом Србијом и Мацедонијом и данашња Србија у њој не растопи, та сила отворено исповеда, да она у Београду не ће трпити владу, у које би политика спољња ударила другчијим правцем, него што је онај, који је за време Пироћанчевог

владања овој СФери тако јако годио. Тој је сили по вољи учињено. Парола, коју је она издала, уважена је. Нико се не сумња, да ће она у Николи Христићу богате утехе и накнаде наћи за губитак, који јој је оставком Пироћанчевог кабинета попретио. У спољним одношајима Србије неће доласком Христићевим на владу никако промена наступити. Ови ће одношаји по Србију остати исто тако тешки, као што су били и под Пироћанцем у том погледу је промена владе само личног значзја, онака, какову су је у Бечу и Пешти хтели и желили. Но да ли ће овом концесијом све он е тешкоће које Србији е поља у истини прете, савладане бити, то је да богме са свим друго питање. Ми врло добро знамо, да у овом питању много важнију улогу имају обзири на иеке „највише интересе,* него обзири на потребу земље и народа. Онај зао дух. који је те интересе са овом потребом умео у противност да доведе, само тај је могао уродити политиком, која и себи и земљи хоће да потражи спасења у чинима, који по гвозденој лођици својој извесној пропасти на сусрет воде. Данас овај неочекивани удар можетим опаснији да постане, што се при томе на унутарње тешкоће не само ни најмање није обазрети хтело, него су се ове баш на против већма увеличале, него пре тога. Доласком Христићевим коракнула је Србија у унутарњим својим стварима за читавих петнајст година назад. Таман је народ изрекао њему, да се на место половног устава заведе право, чисто уставно стање, које ће га оелободити пагубног туторства државиих власти, а он је једним потезом □ера стављен пред алтернативу, или да се задовољи са овом омраженом полууставношћу, или да изгуби и њу. Наравно да народу још и треће „или“ етоји на разположењу, но ми се за сада задовољама само е тим, да у кратко обележимо значај позивања Христићевог на владу. Значај је овај без сумње жалостан, да жалоснији бити не може. Ако има нечег, што би у оваким околностима родољубима српским као утеха послужити могло, то је без сумње она истина, коју баш ови жалосни догађаји засведочавају и која нам нееумљиво казује, да је она политика, која Срб.ију у сФеру аустро-угарских интереса уноси, еамо под условом реакцијонарског унутарњег стања могућа, које вољу народну искључује. Мерило свеети народне, које у овој сведоџби лежв, довољно нам јамчи за то, да ово стање не може дуго трајати.

ГЕРМАН АНЂЕЛИЂ именовани патријарх у српској цркви.

ГЛАС ИЗ ГОРЊЕ КРАЈИНЕ. IV. Утицај народа у послове епархијске управе, којн се снажно опажа радом свјетовнијех чланова у одсјецима епархијскијех духовнијех, административнијех и школскијех власти, много је припомагао ријешењу многијех врло важнијех у живот цркве, опћине и школе народпе засјецајућијех питања. Чланови свјетовни у епархијскијем одсјецима дијеле подједнако одговорност за сав посао, који се или самијем пародно-црквенијем поводом или на захтијев државне власти у сједницама тијех епархијскијех органа ријешава, са свештеничкијем члановима са владиком самијем. Колико пута завапију свештеници српски за којом неодољивом потребом цркве и дома свога, па у колико им пута помогоше доскочити тој пстреби, помогоше испунити тај захтијев само свјетовни садругови њихови у одсјецима епархијске управе. А у епархијама, у којијем су већа црквено-народна добра као црквеноопћински иметци и манастирска добра, и за чију управу иште се много опсежнијег рада, свестранијег расправљања и подробнијег знања показа се да та институција помијешанијех епархијскијех органа даде толико видљиве користи по та црквено-народна добра, учини да управа с тијем иметцима пође путем наравнијем путем праведнијем. Та ђе и какав би свој крај имала бесавјесна управа многијех игумана и архимандрита у богатијем задужбинама српскијем, да не дође као анђео чувар народа и народне светиње та модерна та народна и црквена благодетна институција. Рачуни опћина црквених, какви изађоше из парохове канцеларије и ревидирани од компанијскијех и пуковнијскијех (мислим овђе опћине по бившој крајини) остајаше сваке године таки, да им у чистоти и уредности по протоколима и рачунскијем документима пара требаде тражити. Али иа то служише свјештеник српски већином у трошној и искрпљеној цркви и код огољела олтара, а у парохијалнијем домовима може се у једну или двије одаје са својом породицом од кише и буре сигурно смјестити. Те куће и не изгледаше као куће већ као штале као конобе. И још при том многа црква имаде толико иметка, да многијем протежиранијем људима из опћине новац у зајам даваше, од којијех посље уз силне трошкове једва половицу изданога новца ексекуцијом утерати могаше. Непокретна пак добра црквено-опћинска већином се само кроз протоколе у парохијалној и компанијској канцеларији спровађаше а црква осим пароха можда баш никакве користи од тијех добара не уживаше. Јавнијем моралом у народу и у опћини српској, какав бјеше у доба прије автономно, поносе се још и данас многи старији свјештеници српски. Признајемо, да морал народни стајаше у чистоти и снази својој у оно доба много више, него што данас стоји. Алисувре-

ЛИСТАК. ЂEHA БРАНОВАЧКИ

ИДА БРАНОВАЧКА ВУЈИћ, нови народни добротвори.*) Ретка је појава и у већпх, богатијих и образованијих народа, да се из приватних, добровољних средстава толико чини за шародно образовање и народну просвету, колико се чини у нашем српском народу. Оваква појава је сама по себи врлина, која нашем народу на дику и понос служи, но та врлина, та пдеална жица нашег парода има и своју практичну страну, она је свгурна залога да наш народ, док га бројно траје, док се можда сама природа не би окомила противу њега, неће изгубити нигда своју народну особину т. ј. оно, што га Србином чини. Тај извор родољубивог доброчинства не *) „Уредништво календара „Орда“ желећи, ди у својој кн>изи за г. 1884. допесе ликове ових нових народних добротвора, позвало је доскораш&ег уредника овога листа да исте добротворе у неколико речи српском свету прикаже. Пошто је сада »Орао" на свет изишао, и пошто о истим добротворима није ви у нашем листу у своје време ништа писано, то сматрамо за потребно, да тај чланак и нашој публици овде лриопштимо. Уреднишгво.

избија ни на једном крају нашег народа тако јако, као у овој гомилици, у овој шаци људи, што се сместила овде у ове јужне крајеве Угарске. Може се рећи да то врло доброчинство овде управо не извире, него куља. У последње доба нема скоро године, која нам не донесе по кога добротвора. Шта више, у једној години појави их се и по више. Кодико је с једне стране то жалостан појав у нашем народном животу, да многе имућне српске породице изумиру и да их нестаје, поштосе у ред народних добротвораобично увршћују они, који никаквих директних насљедника немају, дакле без порода од срца умиру, толико је с друге стране велика добит народу, што многи, годинама нагомилани капитал почиње на тај начин служити општим јавним народним целима. И прошла и ова година поклонили су народу нашем неколико добротвора 0 овоме се може уверити, ако наше повремене листове од ове и од прошле године преврнемо. Ту можемо наћи имена свију тих племенитих душа. Али дневна кроника као да је прешла преко два светла имена, бар их није у своје доба огласила и оплакала, нити их Ije касније као што треба, приказала и опевала. Ту погрешку оћемо данас ми да исправимо приказујући читалачкој публвци пре годинуда-

на, у своме најлепшем веку преминуле супруге: ђену Брановачког и Иду Брановачку рођ. Вујић, обоје родом из Сенте. Сад је баш година дана, како обоје једно за другим одоше, оставивши за собом жељу и наредбу, да им имање њихово после смрти њихове послужи као средство за ширење просвете у српском народу. Покојница Ида Брановачка рођ. Вујић премипула је на три месеца дана пре свога супруга а са жељом на уснама, да њено имање, које је мужу у мираз донела, припадне срп. нар. позоришту. Но ово је била само проста жеља њена без прописане форме, и са том жељом је и изданула. Супруг њен, који ју је преживио, дао је тој жељи и конкретна израза, начинивши писмепу опоруку пред кр. јавним бележником у Сенти, и расположпвши у истој и са својим доста знатним имањем. Заоставина, а сада већ фундација ђене и Иде Бранковички састоји се из 150 диштриктских ланаца земље на сенћанском хатару и једне куће у Сенти. Цела ова сермија представља по данашњој цени вредност од својих 70—80000 фор. а. вр. и све ово, по одбитку неких мањих легата, има служити просветним целима. Као што се дакле види, фундација ова спада у ред наших већих фундација. Из ове заоставине припадају по опоруци

ђене Брановачког 20 ланаца земље (у вредности око 10000 фор ), срп. нар. позоришту, које се као засебна фундација под именом „заклада ђене Брановачког и Иде Брановачке рођ Вујић* има руковати и од које се само приход ва цели срп. нар. позоришта може трошити. Десет ланаца земље оставио је сенћанској српској црквеној онштини с том обвезом, да ова има руковати са целим осталим имањем, које ће исто као и онај легат срп. нар. позоришту, име обојих супруга носити, и са обвезом, да је дужна обојим супрузима годишње спомене у цркви читати. А са осталим имањем расположено је овако: 1. да се на сенћанским салашима подигне српска основна вероисповедна школа, у којој би учитељ имао бесплатан стап са вртом и уз ово плату од 500 фор. Ова школа има се отвориии, чим 20 за школу способне деце буде, а и све дотле држати. Свој вероисповедни карактер не сме она никако променити; 2. да се из преосталог прихода издају три стипендије, и то две за ученике реалке, који би после дужни били економским наукама се посветити. Свака од ове две стипендије имала би износити годишње 800. фор. Трећа стипендија у своти од 100 фор. има се издавати једном браварском ученику, који се за машинисту и машинског бравара има изобразити. Првенство на ове стипендије имају рођаци

„BАСТАВА* излази редовао: Јредом, петком, иедељом, на пелом та баду. а уторнивом на по табака ЦЕНА ЈЕ ОВА < ва Аустро-Угарсву в а делу годину 14 ф. н. па по године 7 ф. в. в а четврт године 8 ф. бО н. па 1 месец . . • . • 1 ф. 20 в. За Србију (у сребру) на годипу 35 дин. ва пола године \7'/, дпн па четврт годипе 9 динара.

БРОЈ 146. У Новом Саду у петак 23. септембра (5. октобра) 1883. ГОДИНА XVIII.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 новч. од сваке врсте оваких ситних слова, sa жвг се пдаћа по 30 новч. сваки пут. ДОПИСИ шалу се уредништву, а претплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. НЕНАПДАћЕНА ПИСМА не примају се. РУКОПИСИ пе враћају се натраг. Поједиии бројеви стају 10 новч.