Застава

ЗACTAВA

ПОЛИТИКА „КАТOЛИЦИЗМА“ У - БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.

IV. Свештеничка владавина папе Пија IX. бјеше се узнијела као једна од најмоћнијих иза коначно уређенијех односа католицизма према протестантизму. Папа Пије IX. склон по нарави више свјетској-политичкој, него ли црквенској-духовној владавини кретао се је сваком згодном приликом, која би му се пружала заплетима западњачкијех велесила, најодмјеренијом умјетношћу, да придобије свијетској моћи својој више угледа и све то јачега утицаја. Наравно да је поред такога настрјања папина у увеличавању свијетскога уплива свога добијао и дух „католицизма“ све више снаге више аукторитета. Заплете Аустрије са Италијом умио је папа Пије свакада исцрпити на искључиву корист свога евјетскога моћнога уплива и своје католичке надмоћи. С Наполеонидима бјеше тај опрезни државник папа мишљу своје јединоспасавајуће цркве тако овладао, да ни најсигурнији Наполеон 111, не може предузети каквога у посљедицама својијем замашнијега државнога чина, а да из тога не би напријед израчунана била нека видљива корист по „римокатоличку“ моКну столицу у древном Риму. Аустрија је морала подлијежући једино свемоћном духу „римокатолицизма“ мало по мало напуштати идеју приближавања сад овој сад оној јевропској велесили, погодној интересима њезинијем, само за то, јер то не допуштаху моћни дуси у Ватикану и тиљеријама паришкијем. Снага та премоћи папинске виђе се најбоље онда, када цар аустријски мораде са нетолеранције протестантизма напустити њемачки савез и изаћи ненаравном мишљу највећега противника према православној Русији 1856. тој најпоузданијој бранитељици Аустрије против навали мађарској, каквом загрози Кошут 1848—49. Под моћнијем утицајем Пија IX. не може католичка Аустрија проћи другачије, а да не загази у источну војну, какву изазва невесињска пушка год. 1876. У јевропској Турској стајаху католички живљи за владавине папе Пија најсигурније, јер их штитише моћни утицај Пија IX. у свјетске државне послове, какви се отпочињаху и докончаваху у престолници на Сени. Та сваки важнији указ турскога цара мораде нарочно по угушенијем бунама у Турској јачијем нагласком истакнути „католички живаљ“, као таки, који особитом милости падишином подпада под заштиту и аукторитет државни. Год. 1776. не налазимо у свој Босни и Херцеговини но 50.000 католика. А године 1875. баш у очи самога устанка изненађују нас Фратри католички вијернијем биљежењем бројнога

I стања свога пучанства, са петерострукијем! бројем католичкијех душа у Босни и Херцеговини. Томе големоме напредовању бројном Фрањевачкога босанско-херцеговачког • пука припоможе највише особита брига ■ папе Пија IX. какву из великијех политич■ кијех рачуна мораде он поклањати катог личком пуку по Турској у опће, а по Бо■ сни-Херцеговини на посе. Данас пак хоће ■ Фрањевци босански да наброје некиЈех ■ 300,000 католика у запосједнутијем покра-1 јинама! 1 Бискуп Штросмајер, да појача снагу 1 католичкога пука у Босни-Херцеговини, ■ прискочи одлучнијем савјетом, да ice ре■ Форме унесу у богословску школу, у ко‘ јој би се имали да одгајају и синови босанско-херцеговачки за будуће католич■ ке духовнике у тијем покрајинама. А тој Ј снази „католичанства“, коју нам данас из~ носе пред очи Фрањевци босанско-херце-1 говачки, припоможе јако и та околност, да а та богословија за босанско-херцеговачке f свећенике бјеше иста богословија ђако• вачка. Према таком стању „католичкога еле-1 мента“ у Босни и Херцеговини, какво за-1 тече и задњи устанак од 1876. како мого-1 ше јадни Срби у тијем покрајинама и помишљати на какву па и најнезнатнију мо-1 ралну подпору од стране нове и моћне 1 владе, која улажаше у Босну-Херцеговину ■ под барјаком свемоћне католичанске културе, у којој се изнурели „окциденат" већ ■ давно преживио. Око, које отрова богат■ ство и природна љепота Босне, помамило ■ се бјеше при гријешној помисли: да би те ■ земље овом приликом, какву пружише по’ ломљена копља турска код Плевне, па одма ■ за тијем и руско-турски уговор свето-сте-1 ванов да би могле те дивне провинције • истока, та богата накнада за изгубљену ) „Венецију“ допасти кога другога обишав СФеру повијестничкијех и наравнијех интереса аустријскијех. Па та помама за про-1 ширењем доста скученијех веледржавнич-1 кијех граница иза пропасти код Кенигреца, i нагна Аустрију да послужи идеји „гвозде• нога Њемца“. И она залази у Босну и 1 Херцеговину као окупатор најпрво богат■ ства босанскога, па онда тек као госпо-1 Д а Р узбуђенијех живаља босанско-херцего} вачкијех. А може ли се и замислити тако 1 скроман чојк, који би могао рећи: да би 1 ,Austrija ГеПх« у том запоеједнућу богате Босне, у тој најновијој течевини толикога за њу моралнога и материјалнога добра, 1 заборавити могла на своју стару повијестl ничку мисију, да послужи свом снагом духа • и живота римпапској светој и свагда чу-1 ваној мисли идеји „римокатолицизма.“ Том ватром љубави за своју „католи-1 чанску“ идеју на повијесници одржану, по-1 лази Аустрија окупационом војском у Бо-

сну и Херцеговину. Али у тој ће се ватри љуто опећи сама као што ћемо одмах виђети. Аустрија улази у Босну и Херцеговину као месија мира и реда. Варјак њезин наговештује потиштеној раји и поломљенијем угосподству своме Турцима подједнаку љубав и заштиту. Мач њезин којијем ишчупа јуначко срце и задњем Османлији што устаде поносом, какав му „турбан пророков“ улијеваше у неустрашиво срце нч свету обрану златне, крвљу и мачем предобивене домовине, подједнако ће да даје правицу Турчину и кришћанину. Војска њезина штитиће интересе и добра земље и појединаца. Мисао њезина пратиће само бољак и срећу у мирном развоју обилата грађанска живота. Велика миеао религиозне потпоре тек ће да нађе под благом владавином кришћанском своју топлу груд. Тако обећаваше програм нове владе чувати и хранити добро Босне-Херцеговине, живот народа у њојзи. Али одма, иза како прву ноћ коначи у миру уморена из ненаравнога боја са хаџиЛојинијем одпором аустријска окупациона војска пођоше пред „конак“ генерала окупатора аџије са свијех крајева земље падајући на колена и молећи, да опрости земљу и народ ненаравнога терета „данка“, „аргатлука“ и „десетине.“ Турци господари не раде ништа, а велики их је број па их лијепо и господски хранити треба, а раја изнемогла аргатујући, упропашћена ништа не поседујући. Тај сињи терет земље даваше највише посла, задаваше муке и главобоље Турцима, што наравном лукавштином и док још државничком и убојном снагом поштовања и страха улијеваху у срца поданика босанско-херцеговачкијех владаху над народом у Босни-Херцеговини. Тај велики посјед Турака господара и ненараван положај раје служеће, шћедоше уредити и уређиваше у неколико сами државници турски. Силни „хатихумајуми“ и „укази“ падиша турскијех задовољаваху барем у толико становништво босанскохерцеговачко у уређењу њиховог „аграрног питања“, да се томе становништву даваху и многе друге повластице знатне и многобројне државне потпоре. Да се то велико и у живац народа босанско-херцеговачкога скроз уплетено питање наравне подијеле земљопосједа не би разграњало у другијем облацима, какви су кадри, као што и би године 1876, потрести из темеља турску снагу и моћ у Јевропи, даваху Турци раји скоро на скоро, колико ко хоће и може пореза државнога нека плати. Околност и ту, с којом Турци господари свакако рачунати умиједоше, не треба сметнути с ума, да „кришћани“ не бјеху никада војници турски. Турска освајачка застава, проносећи у модерном добу велику моћ и славу пови естничку, какву насљедницима

османовијем прибавише мудрошћу и јунаштвом „Сулејмани“ и „Мехмеди*, не може и то добро одмеренијем рачуном поднијети, да под њом подигне јуначкијем само Турчину приличећијем поносом главу своју кршћанин „каурин.“ Узмимодер ми данас из друштва нашега, из друштва које се поноси са свијешћу својом, које високо уздиже главу просвијетљену над глупошћу и робством средовијечнијем, које тек умије како бог и нарав захтијевају развити свијестну снагу своју за обрану своју и домовине своје узмимодер велим само једнога између милиона тијех модернијех, тијех просвећенијех јунака нашега доба, па га запитајмо, били се кадар био убити осјетив се морално презрен да га неће у војску да узму! Нема такога јунака данас не. Па колика корист пружена бјеше кришћанском живљу у Босни и Херцеговини, што му турска влада баш државнијем законом забрањиваше, да уђе у редове царске отоманске војске, која се борише сада на овом сада на оном крају Јевропе, Азије и Африке. Наравном посљедицом развоја свога грађанскога живота нагнани морадоше свиколици живљи босанско-херцеговачки, који највише зарад ненаравне подијеле земљепосједа скочише на оружје против Турцима господарима, сада, када је то господарско оружје поломљено, молити у силе и моћи, која за тијем господарем преузе судбину Босне и Херцеговине, да уреди те аграрне невоље у јадној земљи и раји њезиној. Но ту баш наступа обртна тачка политике аустријске. Државно господарска политичка мисао, којаје нагнана примјером Наполеона I. до крајње најфиније жице исплела из Феудалнога земљепосједа у Словенској (Крањској), Штајерској и Корушкој, слободу и државнијем законом подржавану наравну и најљепшу подијелу земљепосједништва, одузев моћној и досељеној аристокрацији њемачкој сву моћ над толикијем посједом и раздијелив земљу наравнијем дјелом међу урођенике Словенце и странце Њемце, та државно господарска политика још апсолутне, а тек по 1848. години у неколико најуставније монархије, која се само на полузи таке политике одржати може као овако сретна владатељка над хетерогенијем елементима, каквијех ћеш ретко под сунцем у овом склопу и размјеру наћи, полази сада у часу највеће кризе по Босну и Херцеговину, путем Феудалнога посједа и најтеже Финанцијалне и порезне основе. Не саслуша влада нова и моћна толике вапаје народа. Не виђе влада нова и моћна толике сиње и неподносљиве терете на измученом и скоро већ обамрлом телу народном у запосједнутијем земљама. Не пође влада нова и силна искреношћу и љубави према поданику, према

ОДГОВОР на рецензију на „Календар за српске пољо-привреднике за годину 1883“.

(Види бр. 54 и 55 „Заставе" 1888 год.) Поред свога органа „Тежака“ срп. пољо-привредно друштво у Београду почело је од прошле године да издаје и пољо-привредни календар, под именом „Календар за српске пољо-привреднике“, у намери да кратком, лако схватљивом и остварљивом поуком допуни смер, који се и „Тежаком“ има у виду. И ако мисао о издавању пољо-привредног календара није била нова у овом друштву, опет су вазда стојале на путу неке сметње и текје одбору за 1882 год. пало у део, да ову мисао у делоприведе. Па и тада ствар ова није одмах кренута одлучнијим кораком. А да је тако, најбољи је доказ то, што је овај календар, први своје струке не само у Српству него можда и у целом јужном Славенству, штампан само у 1500 примерака, док су се други календари одштампавали у 10.000 примерака, па су неки још исте године и у другом издању штампани. Ово није без свог узрока. Данас је у нас тако време, да се књига, која пружа корист тако рећи из прве руке, и онима, који чине основицу нривредног поретка, врло апатично прима, како у редовима непосредних, тако и посредних интересената. Узмите наша јавна гласила; не је-

дан пут, већ и по десет пута огласиће се нека „Црна Индија“, неке „Тајне“, неке „Женидбе“, п Лире“ итд. итд., а о некој скромној књижици, која да боме то је мала ствар, учи, како се лакше и боље може произвести хлеб, или се тек која мимогред донесе, или много пута остане и неприказана. Наше књижарнице, шта оне препоручују; па наше „накладне“ штампарије и књиi жарнице, шта оне издају ? ? ... Загледајте у њи, хове излоге дућанске, па ћете се уверити, да највећи део овога запремају: романи, забавне приповетке, музикалије и подобни „срце облагорођавајући" , производи, а за иоле кориснију књигу тамо или 1 никако места нема, или јој се учини почаст у неком крајичку, камо ретко коме поглед западне. Питајте пољопривредно друштво у Београду, колико су му књига његових издања овостране и оностране српске књижарнице распродале?! Иоле научнија књига може само помоћу неког друштва или фонда да угледа света, док наше накладне штампарије и књижарнице чепркају по књижевном смету, те из овога ваде, прештампавају у „дивот“i издању, дижу вику, да се и небу досади, а ни једна се неће да подузме те да прештампа Николићевог „Чича Срећка“ и остала његова пољепривредна дела, која у вешто прерађеном и до. пуњеном ( издању могла би бити бисер-дела у нашој корисној књижевности. Она ће пре дочекати, да неки сиромашни књижевник у издавању упропасти све што има, него ли што ће сеи једна књижарница или штампарија понудити да

трошак узме на се, а радника добром наградом да обезбрижи. Довољно је дакле разлога, што срп. пољопривр. друштво није имало смелости, да у први ма< изиђе с већом масом својих каландара. Но успех је испао преко очекивања. Календар је за непуни месецдана сав био распродат, тако да је још наруџбина остало неизвршених, и ако је он изишао истом у фебруару пр. год. кад су сви „Орлови“ и „Соколови“ већ били прекрилили сву земљу, па и са другим издањем. У оних, којима је овај календар намењен, нашао је он неочекиваног одзива. Значи: да је њима фактично потребна била така књига; значи: да је и срп. пољопривредно друпгтво погодило пут, на коме му српски пољопривредници најрадије на сусрет излазе. А у колико је оваком стању пошла на руку и садржина овог календара, покушале су неколике рецензије, да то покажу. Међу овим две су по најважније, и то: једна, која је штампана у осечком пољопривредном листу „Gospođaru" (бр. 1. и 2. 1883 год. стр. 14), и друга, која је изашла у подлистку „Заставе" у бројевима 54 и 55 прош. год. У првој рецензији о садржини овог календара овако се вели: „Богати његов садржај, з;асецајућ|и у све гране господарства (пољопривреде) препоручује га и нашим господаром® (пољопривредницима). Па навађајући из увода о тежњи, која се желела постићи овим календаром, закључујесеовим

речима: „Да је ова тежња, како бијаше за први почетак могуће, сигурно постигнута, јамчи сабрана красна грађа тога кал!ендара и т. д.“ Но друга рецензија, коју је потписао г. Ј. Татић, ако се не варамо, техничар у Бечу и која је читана у ђачком академском друштву „Зори* у Бечу*), много је значајнија, јер се њоме разматра критички цео календар, тако да поред добрих страна није пропуштено, да се искажу, по мњењу критичареву, и лоше стране календара. Оварецензија и изазвала нас је, да читаоце овог веома поштованог листа подсетимо још један пут на „Календар за српске пољопривреднике од 1883 године“. Што то овако касно чинимо, има по више узрока; међу тим, као по најважнији је, што смо чекали, е ће се јавити још која рецензија, па да ако буде потребно и њу с једним одговором обухватимо. Како нам ни једна више није дала повода, да јој одговарамо, почем су све само са похвалом о календару изразиле, то ћемо се у овом одговору задржати само на рецензији г. Татићевој. *) На овом месту слободпи смо примвтити дружини „Зори“ да је ред био да се рецензија пајпре пошље уредништву калепдара па одговор, па овда да решава о усвајању рецевзије. Но кад то није учињено, иолимо дружину, да изволи ставити у својим записницима, да је па рецепзпју одговорево у ,3aстави“. (Наставиће се).

„BАСТАВА" ивпви редопај средом, петвом, неде&ом, на целон габаку, а уториивом на по табажа ЦЕНА ЈЕ ОВА на Аустро-Угарсву ва целу годину 14 ф. в. па по године 7 ф. н. аа четврт године 8 ф. 60 н. на 1 месец 1 ф. 20 н. За Србију (у сребру) ea годину 86 дин. на пола годиие 17‘/, див на четврт године 9 динара.

БРОЈ 42. У Новом Саду у среду 14. (26.) марта 1884. ГОДИНА XIX.

ОГЛАСИ рачупају се по 8 иовч. од свам врсте оваких ситних слова, за жиг се плаћа по 80 новч. сваки пут. ДОПИСИ ша*у се уредништву, апретплата п огласи администрацији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају ое. РУКОПИСИ ие враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.