Застава

ЗАСТАВА

ТЕЛЕГРАМ „ЗАСТАВИ "

Будим-Пешта, 13. марта. Срби бирачи искупљепи на будапештапском збору установљавају следећи програм за идућу саборску периоду: 1. Стојећи на земљишту 12. законског чланка од 1867. а задахнути патриотским духом као уставни угарски држављапи радиПе Срби заједнички са озталпм грајјанима ове земље по слободоумним сувременим начелима на томе да се угарска држава у сваком погледу развија и јача, да тиме до општег благостања доспе. 2. Тежиће за строгим извршењем постојећег 44. законског чланка од године 1868. о равноправности народности. 3. ТражиВе потпуно уживање Србима ујемчене и 9. законским чланком од год. 1868. узакоњене народпо-црквене автономије и 4. У томе оквиру захтеваће сапирање повреда народно - црквених автономних права. Ове одлуке поднеће се као предлог на одобрење великој скупштини бирачасрпских. Ова скупштина има се састати у Великој Кивинди. (Брзојав овај стигао нам је касно за прошли број. У.)

ПОЛИТИКА „КАТОЛИЦИЗМА" У - БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.

V. Турци босански и херцеговачки одлучише се на корак велики на корак од провале османлијске на Косово нечувен. Одлучише остављати махом своју домовину, своје огњиште, које им праоци отеше мачем и крвљу јуначком. Турци босански и херцеговачки, што Фанатизмом и покорношћу према свагда „побјеђујућем имаму“ надкриљују васколики свијет османлијски, одлучише поћи путем коначног изсељења и оставити досадашњу златну домовину, коју толиком љубављу васцијелим животом својијем чуваху и држаху кроз пунијех четири стотина година. Човјека, који је и из далека упознао одношаје Босне-Херцеговине и народа у њојзи покоренога и господујућега (турскога) па који је видио призоре, какве даваху врло учестана изсељења Турака босанско-херцеговачкијех у породичнијем доста великијем групама, морао је срцем сажаљења пратити ту чудновату сеобу Турака некада силнијех и моћнијех над Босном поносном, над рајом њезином. Ја дођох и у ту никада не сни-

вану прилику. Ја испратих очима својијем i и срцем живијем, што на штету голему , према данашњијем приликама „материјализ- ’ ма“ и грдне „себичноети“ бије свом сна- < гом искрености и љубави и према најљу- , , ћем противнику према све до јучерашњем i кивном тлачитељу имена и племена српскога такијем срцем испратих ја толике многобројне и скроз порушене породице j турске, што од маја прошле 1883. године < па до данас скоро свакога петка пролазе . кроз Сењ и одлазе даље пут Бос Фора пут Цариграда. Па не пропустих ту у повијестничком животу босанско-херцеговачкијех Османлија ријетку прилику, а да се потанко не извијестим од самије изсељеника Турака о правом мотиву, који их гони тијем путем полазити и своју досад толиком снагом и опрезношћу чувану богату домовину остављати туђијем живљима, с којијем освајачи Турци никада ни ружне . ријечи не имадоше а камо ли даподивној ратоборној нарави и снази својој с њима t у отворен бој зађоше. Запитах ја Турке у јуначком и господском поносу своме поr ломљене искреношћу и повијерљивошћу, какву је кадар изазвати једино оваки моменат у коме се пролама судбина цијелога народа, једнога великога и ратоборнога племена. Запитах велим: шта их управо нагна на овај пут, на овај чудноват корак?! | Одговор бјеше наравној особини турској приличећи: кратак, лак: Евала видимо болан, да си чојк ну и ево ћемо ти рећи да знаш. Чувамо свиколици цијелијем жи■ вотом безпримјерном љубављу домовину, 1 што нам је дједи на мачу и јунаштву пре• добише, кроз пунијех четири сто година, i и та домовина хранише богато и лијепо 3 нас и дјецу нашу како алах и пророк 1 шћедоше. Али болан ево дође земан, да • нам се та домовина изневјери, да нам се оте, па навали на нас и на дјецу нашу тоi лике големе терете данка и десетине, жртве 1 крвне и новчане, да се вигпе подносити не f може, а да се глава не губи. Чош би у ■ борби са самијем собом и невољама своји-1 јем подносили чекајући боље земане и та ■ зла, те силне терете порезне, али унесе " „низам“ царски и друго трипута веће зло 1 унесе „богохулство“ и „безвјерицу“ у зем’ љу и народ, па се то зло више не може, ■ па не може никако подносити. Дијеца наша < почеше већ обарати лице к црној земљи ■ од стида, од страха, какве у невине души■ це натискиваху мрски „богохулници“ и „не-1 вијерници!" Ту се заблиста и отисну 1 бисер суза тешке туге са још непомућена • и жива ока некада силнијех освајача

босанско-херцеговачкијех. Престадох и ја од дивана и рекав Турчину „сретан пут“ повратих се сам себи, поникох у своју душу и изводих даље наравне посљедице тога жалоснога стања, које данас све више и више отима маха у јадној Босни и Херцеговини. Кад Турци, којијем Аустрија мораде најосетљивијом моралном потпором на сусрет излазити, иза шта тешком муком поломи оружије хаџи-Аојино овако цртају ударце, које им њиховом народном и кућном породичном животу зададе силна окупациона војска и нова просвијећена вла> давина кршћанска. Кад су Турцима госпо• дарима, којијем још и данас пуне амбарове t вриједне руке рајетина Србина, прешли већ • преко главе терети „харача“, што га да’ нашње стање у земљи од њих иште. Кад ; се Турцима изневијерила домовина њи> хова, наваливши на њих толике осјетљиве i и у живац дирајуће теготе плаћања и даi вања од посједа, који је још већином у ' руци њиховој. Па кад Турчину наћерује ■ на образ руменило стида и зазора толи, ко богохулство, толика нечувена псов■ ка и несташлук цареве окупационе војске l узмимо онда, како према свој тој мјеi ри, која подједнако допада свијех у земљи, • стоје слуге турске, аргатујућа раја српска. ! Раја плаћа још Турчину десетину ито приј је него што је и намирила хазну царску, > која и од њега као и од Турчина посјед[ ника захтјева порез на душу, порез на • земљу, порез на кућу, порез на стоку, по, рез на заграду, порез на препродају, по■ рез на војску, порез на друмове, отплату , трошкова предујмњенијех на железнице и > комуникационе друмове, порез на млине, : порез на каву, дуван порез на све, што l су живе људске руке кадре прометнути, s да у крви зноја и привриједе своје донесе ■ у жива уста залогај крушца залогај » скуп, горак који тек живом телу неда да ) клоне под лошијем теретима и ударцима, r какви долазе од велике просвијећене гос■ поде што јој је за леђи окупациона војi ска. Па још на да све порез крви своје > војника свога мора давати „раја“, ако је • рада „да је опет Ту«рчин не притис• не (?!!).“ , Али је за то државно-економска страi на нове кршћанске владавине веома ејајна [ ријетка према размијеру унутарње сна• ге држава јевропскијех на континенту. Да би могла утицати знатна свота новаца у благајне земаљске, треба навалити пореза . на богату и још порезнијем теретом не i притиснуту земљу. Радо ће, мишљаше му-

дри аустријанац моћи земља не осјећати те нове за Босну-Херцеговину порезне терете уз ужитак толикијех новијех и не наданијех културнијех и политичко-грађанскијех слобоштина. Треба да се земља порезима својијем издржава сама, а влада ће нова умјети и моћи те порезе употребити само на корист видљиву саме земље. Снажан је још народ босанско-херцеговачки, јер је знатнијем дијелом снажна и плодоносна земља, која храни. Па онда само земљи не наносити штете, те јој на осетљив бољитак притећи већом снагом порезном у помоћ. А потребе земље, до сад културно заборављене, сада се тек виде, како нова ! моћна и просвећена владавина зађе у њу. Културне цијели нове богате покрајине аустријске свакако би у првој линији мо, рале бити школе и цркве свијех вјероисповиједи без разлике, свијех подједнако. i Али не. Не бјеху цијели те узвишене по себи цијели црквене и школске прва и најплеменитија брига великијех глава, што у i први мах по окупацији почеше сретно да ■ управљају судбином јадне Восне и Херцего■ вине. Не бјеху те цијели брига нова владе > кршћанске барем у толико, што се та нова • моћна влада не заузимаше праведно раздије, љеном правицом за све вјерозаконе за сва . племена у земљи. Турцима се, који јошдр■ жаво-народнијем положајем, аијуначкијем , и одлучнијем држањем у обрани очајнич■ кој своје, крвљу прадједова освојача наi топљене и до тога часа најбрижпије чу■ ване домовине задаваху аустријској војсци ■ страха, улијеваху у страшива и не одлуч' на срца аустроугарскијех дипломата респект t и поштовање, чињаху се шћедоше, да , се чине друге са свијем особене полакши• це у чувању и промицању своје народносне , и вјерске исламске мисли. Католицима, s као ономе елементу, ради кога управо зађе i аустроугарска окупациона војска у досада i тајанствену и за свакога модернога осво, јача зазорну Босну и Херцеговину, пру■ жаше нова моћна влада и видљиве и не■ видљиве, дозвољене и недозвољене големе s потпоре моралне и материјалне на узви> шену цијел, да се као живаљ најзгоднији - према сувременијем модернијем захтијевима помакне својом према досадањем и број■ ном и политичко народном положају поl тиснутом народносном (хрватском) и вјер- ском римокатоличком мишљу у напријед l на толико, да се и извана и изнутра осјег тити може, да је нова моћна владавина само зарад те вјечне мисли вјечнога Рима зашла својом освојачком политиком на исток а замоменат овај преко српскијех покра-

PATER PETER.

МАВРА ЈОКАЈА.

(Наставак.) Лепа Идалија Карпонајијева као да се од оне велике лекције амо сасвим изменула. Тако се правила, као да је одиста сва сломијена те се подала. На свом двору једва су је могли познати. Спрам сваког је била блага, попустљива; није више грдила; једва да је примећивада грешку какву, штету ва дому а досад јој је око баш све видило па чвм се језик кревуо и длан је већ пукао. Сад је нгпротив свако јутро ишла у цркву на јутрење па мирно седила у великој породичној наслоњачи под небом и молила се богу. Нашто је било то све, то пије вико знао. Можда само Pater Peter. И Исусовцима је од то доба пошло ва боље; све је један дар стизао други. Лицем на Цвети изневадила их је скупоценим покровом, што је бар тако се говорило сама извезла. Па и Купидон се сасвим изменуо, откако га је Pater Peter узео у своје руке. Умео је сад на глас учвти вз књиге а вије више певао раскалашне песме. Нијс за њим ишло више дванаест паса по селу, вије их више пујдао на сиротињу, него је сад лепо узео васпитаоца свога за руку па кад му ко вазвао бога, сваком се лепо одазвао. Сиротињи је из своје кесе делио мил стиње а ведељом пре подне облачио се сам у ствхар а вије више у кадијовицу мећао сумпора уз тамјан. Пре је баш

знао грдити а сад је само говорио латинске изреке и пословице а старије је љубио у руку. Па све је то била заслуга калуђерова. За то је и био добро иаписан код иретпостављених својих па чак се и на више место јавило о ретком спасоносном делању новајлије-калуђера Идалија је од дуже времена већ престала идол свој мучити осећајима срца свога; дете ' је пак сасвим поверила њему; с дететом се 3 састајала само о ручку и вечери. j Са непоњатном том великом променом, десили се у исто време и сватови владичини. Митошинска је госпоштива овамо отишла те тамо ; и остала. За то време није Pater Peter имао j разлога да се крадом шуња кроз подземни ход-0 ник. Могао је седити код куће дан ноћ крај питомца свога, коме се сад вратио редовни сан, отвако су будалу отклонили од њега и откако , га је Pater Peter научио на трезвен, здрав на.’ чин жпвота уместо досадањих чудеса. Спавао .’ је сад, како деца спавају; где метне главу, ту ц се и пробуди, а кад спава, осмејак му на устих. е Унутарњи је судија до душе калуђера мало нападао, што је у ту велику бригу за дете поо мешано било и нешто себичности. Добро је е њему било дошло, што будала није више спао вао у детињој соби. А тај је баш знао дуго е у ноћ седити; док крчагу дна не догледа, неће а лећи нипошто. Сад пак није морао Pater Peter а чекати то. Недељом је цела ноћ била његова. >, Чим би Купидона успавао, одмех би се пожуе рио до тајнога пута па онда би се могао нае разговарати са неутешном драганом својом, што - му је била и нева и удова. п Чаровнс те нотње састанке наједаред пре-

! сече одлазак целе својте Ликавајијеве у сва. тове Турзовљеве. i Тај је одлазак тако изненада дошао, да се ■ двоје драгих нису могли ни договорити, шта > да раде. Досад им је голубица доносила вести, ситне j књиге. Али је сад и голубице те нестало из j Митошина. Тек је од брбљавог будале дознао i Pater Peter, камо је отишла Митошинска госпоштина. Чуо је и то, да ће ти сватови трајати пуну годину дана, а дотле ће још толико сватова бити, да ће месојеђе трајати до јесени. Колико их је год дева-удавача у сватових вла-3 дичиних, све ће се оданде вратити удомљене. 5 И на јадну Магдалину чека тамо ђувегија њен, ‘ зјело богати Бережовски. ј Pater је Peter силно уздисао. Само да је ’ може још једаред видити! А калуђер баш не сме уздисати за таквим забрањеним радостима! Зато је богме и платио. Непрестано му је силно куцало срце, кад f је помислио, да ће још једаред моћи видити ■ бледи лик драгане своје. У то му наједаред > жељу предвари Идалија. Није му баш било ■ благословено. 5 Једног дана био је већ трећи месец од - венчања Турзовљевог рећиће му домаћица: ) Оче! Цео је свет био у Бичеју, у слав) них сватових владичиних. Само ми још никако : да одемо. А владика ми је род по матерв; осим тога ми је био и на крвзмању кум. Мора да - со већ љути, што му досад још нисмо дошли. • А богме има и право. Е а ја управо имам леп > низ правога бисера, што ће добро приличити врату лепе нове младе. Тај ћемо јој низ однети • као сватовски дар па ћемо остати таио, док

нас не истерају. И ти ћеш поћи самном. Повешћемо и дете. Нек види ту славу, какве неће i видити док је жив. i Е тако је Pater Peter дошао до онога, за чим је толико жудио. ! Алт се није толико ни обрадовао, више се i чисто поплашио. У Турзовљевих сватових мо> раће се састати са целим оним светом, кога се ■ одрекао а с којим је пре неколико година још - онако лепо живио. Патња је можда изменула > му лице штогод; а и пустио је сад браду, што . ју је тада био бријао. Но па л кад на главу - метне калуђерску своју капуцу, пола му се . лица не види. Најпосле коме би и запело око , за смиреног калуђера, што ће се повући у кут па никоме неће на путу стајати. Лепеженске, j што их од онда повнаје, увући ће крајеве хаљина својих, да се не дотакну мантије његове, [ а весела братија од неЕад не би га познала, . све да вратове поломе преко њега. Али ће тамо ( бити некога, ко ће га зацело познати, а тешко i томе некоме, ако побледи па тиме се изда, да ( га је познао. Биће то Магдалина. Само да им > се на том месту не сусретну очи! Није се имало куд ни камо. Pater је Peter ( морао пратити домаћицу своју у Бичеј у славне : сватове. И она је повела сву кућу. Морала је ■ слуге и слушкиње са собом повести исто тако, > као и свилене своје хаљине и адиђар свој. А i ни јединца није могла оставити код куће. То i је тек најдрагоценије блзго свакој Мађарици , И остала је госпоштина са собом повела децу i своју, па ономе је већа слава, чији синчић без [ погрешке уме да одвалата лепу здравицу, којој [ га је научио васпиталац, а да му нико ни речи ; једне не дошушне. (Наставвће се.)

,BАСТАВА В изпви реломм! ср адои, петвом, иедељом, ва целом габаку, а уторнииом иа по табака ЦЕНА ЈЕ ОВА ва Аустро-Угарсву ва целу годину 14 ф. в. ва по године 7 ф. п. на четврт године 8 ф. 50 н. ва 1 месец 1 ф. 20 н. За Србију (У сребру) иа годину 85 дин. на поча године 17*/, дин на четврт годвне 9 динара.

БРОЈ 43. У Новом Саду у петак 16. (28.) марта 1884. ГОДИНА XIX.

ОГЛАСИ рачупају се по 6 новч. од сваже врсте оваввх ситних слова, за жиг се плаћа по 80 вовч. сваки пут. ДОПИСИ шалу се уредништву, апретплата а огласи администранији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСИА не примају ое. РУКОПИСИ ие враћају се натраг. Појединн бројеви стају 10 новч.