Застава

ЗАСТАВА.

"СОЛИДАРНОСТ "

„Словаци не треба да рачунају на по- 1 моћ ческу; њима не би помогла, а Чесима 1 би тако уплетање само шкодити могло.“ Овим речима обележио је др. Ригер поло- Е жај Iеха не само према Словацима, него према угарским Славенима у опште. Тим речима разбијен је дуготрајни сан о поли- ( тичкој солидарности аустро-угарских Сла- 1 вена. Не треба да нагласимо да Ригера ( није нагонила политичка тесногрудост, да 1 те речи изговори. Мисао, која је у њима 1 свог израза нашла, није више ни нова ’ Много пре, него што fee је Ригер изгово- ! рити, захватило је корена у круговима у- гарских Славена убеђење, да време поли- ’ тичкој солидарности њиховој још за дуго 1 неће наступити. Као свака друга, тако би 1 и ова идеја свог оправдања тек онда наћи 1 могла, кад би се прво испунили сви они п Р е Д.У сл ови, од којих јој могућност оства- ■ рења њезина зависи. А на испуњење ових ' предуслова мораћемо још дуго, врло дуго чекати. ‘ , Политичка солидарност претпоставља осим многих других ствари, пре свега искрене свезе међу односним политичким Факторима и споразум у цели и средстви ма. А је-ли у аустро-угарских Славена свега тог икада било ? Није никад. Мисао полиТичке солидарности славенске прихваћена је после аустро-угарског, боље рећи, немачко-мађарског поравнања године 1867 од тадањих вођа и новинара славенских не као резултат међусобног збора и договора и у том утврђеног дубоког политич ког осведочења, него више к л о неки за невољу експедијенц, који се у ондашњим околностима под притиском тог државног поравнања тадањим вођама сам по себи наметуо, али у маси славенских народа никада није могао корена да захвати. Ово засведочава цела петнаестогодишња политичка борба аустро-угарских Славена. У тој борби нема ни једног јединог знаменитијег Факта, који би као маниФестација те солидарности важити могао, нема ни једног јединог дела, за које би се рећи могло, да претпоставља споразумну и сложну политичку акцију славенских народа. Све, што је у том правцу до гзраза долазило, састојало се из појединих сокачких демонстрација и мање-више вешто удешених новинарских чланака, који су понај више у невреме излазили и на којима се и иначе видило, да нису резултат опроба ног политичког рачуна, него само новинарски цвет тренутне инспирације, коју је подстакао осећај, не обзирући се на то, шта му време и околности на-

лажу. Но у толико више је у тој борби с таких Факата, који математичком извесно- r шћу потврђују, д а у идеји славенске соли- е дарности у аустро-угарским земљама може r за сад само песнички занос наћи благо- » дарна предмета, али не и озбиљни полити- j чар. Као свугде, тако и у политици сми- r сао солидарности не може бити други до r тај, да солидарне стране једна другу у до- i бру потпомажу л у злу једна другој у по- r моћ прискачу. Славенски су народи до сад е мало могли о добру говорити, али много с 0 ЗЛ У: које их је сустизало. Па како ее i засведочила у тим црним данима та солидар- i ност? Где су били Пољаци, Оловаци, Срби и Хрвати кад« се Ческа под тешким ударци- < ма уставоверних Немаца савијала. Како су < притицали Чеси и остали Славени Хрватима i и Србима у помоћ за ово петнаест година? ( А шта ли смо сви заједно »чинили и били i у стању да учинимо, кад је Тиса отпочео ј словачку хајку, кад је збрисао словачку s Матицу и словачке гимназије? А шта тек < да кажемо о солидарности међу нама и Хрватима, које не деле ни језик, ни топо- ( граФски положај, ни народни обичаји, ништа до ли једне вере како се ту солидарност засведочила? Кад су црни дани навалили на једне и друге, пунили смо их ( међусобним А кад Хрвати под Мажуранићем дођоше до поравнања, први им је посао био, да учине Фронтпре- ' i ма Србима. Па исто тако мало као у унутрашњим питањима засведочила се та ' : солидарност и у спољашњим. Где су само ( • два словенека племена, која би споразумна била у питању Босне и Херцеговине? Сло1 вацима је деведесет-девета брига, шта ће ; • бити са тим земљама. Пољацима би најмилије било, кад би се њихов „природни ' ' савезник®, Турчин jom и данас ширио по ■ Босни и Херцеговини. Чеси би је са ау- ' ■ стријском дворском партијом најрадије а-1 нектирали Аустрији. Хрвати је рекламују као своју обетовану земљу а ми Срби? • Ми ни с тим питањем нисмо још на чисто. Час би Босну Србији а Херцеговину Цр> ној Гори желели предати, час нам се чи-1 ни да би те земље и саме за се постојати ■ могле. Па где је ту солидарност у цели и • средствима? Истини за вољу морамо при■ знати, да је шака аустро-угарских Срба до : сада још најпоштеније придржавала се ■ дужности, коју начело солидарности налаже. Но коме је тиме користила? Ни’ коме, а себи је неизмерне штете нанела. Па кад је тако, зар нема Ригер право, кад ■ се те солидариости одриче? > Кад би постојале моралне, материјалне i и интелектуалне чињенице, којима је поли■ тичка солидарност славенских племена у

овим земљама условљена, она би онда за цело без дозивкивања, без непрестаног нагласивања начела солидарности наступила наступила би сама по себи, помоћу своје животне снаге, која се не би Е могла претајати. Но као што се ова снага, С кад би је било, никојим вештачким покушајима не би могла сузбити ни сломити, 1 тако се данас, када је још нема, никако- 1 вим вештачким средствима не да створити, 1 измајсторисати. Резултат, до кога непри Е страстан политичар, испитујући прошлост 1 наше политичке борбе, доћи мора, није други него тај, да време политичкој соли- 1 дарности славенских племена још није приспело. Није приспело за то, јер је еједне Ј стране противност интереса у славенских * племена још тако јака, да ту солидарност 1 баш у битним питањима искључује, с дру- 1 ге стране, што маса славенских народа још није достигла онај етупањ политичке ’ зрелости, са кога би идеју солидарности 1 схватити и за њу ое одушевити могла. А кад је тако, зар онданије боље отрести се те и таке солидарноети, тог празног „Schlagwort“-a, па својски порадити на ' стварању и учвршћењу оних чињеница, које су једине у стању да нам пруже оне помоћи, коју смо до сад од наших солидарних сањарија заман ишчекивали? За цело да је боље, а учинићемо то, ако усвојимо и други савет, што га Ригер свом народу даје: „да је сваки народ, као и сваки чо- 1 век, сам своје среће ковач.“ Будимо дакле и ми Срби ковачи своје ореће. Окајмо се солидарности са елементима, који као и ми, не могу ни себе саме да помогну, а камо ли да би могли још и другима у помоћ притећи Придржавајући се досадање солидарнрсти припомоћићемо само нашим политичким противницима да дођу до јеФтина оружја, којим ће, као и до сад, пре свега нас у главу утући. Поштујмо све на роде и свачија права, али суревњиво чувајмо своја, скупимо се око свог огњишта и усредсредимо сваку честицу наше снаге у одбрану своју, у корист наших народних интереса, материјалног и душевног развитка нашег, а за савезника примајмо само оног и само донде, кога нам и докле нам га ладан рачун политике као таковог препоручује. То је данас основно правило политике у свију свесних народа, то мора бити и нама. Оно нас једино може довести мети, којој тежимо, а стигнемо ли једном до ње, све ће друго доћи онда само по себи.

АСПАСИЈА.

РОБЕРТ ХАМЕРЛИНГ.

(Наставак 47.) Али гле, на нгори се баш овај час састала два човека, па поверљиво диване о сасвим другим стварима, а не о Ипонику и Пирилампу. Једно је Перивле, а друго Анаксагора. „Ти си замишљен,“ ослови мудрац свога пријатељз; »роје ли ти се по глави нове мисли, што се тичу државе, или ти је на срцу лепа каква женска?" „Можда и једво и друго!“ одговори Перикле. „Како ли би лепо било, кад би човек мо» гао бити без једнога, без жена, па се сасввм дати па државне послове, или на мудрост, или иваче на какву велвку, озбиљву ствар! „Може човек бити без жена може бити без свега!“ нагласи Анаксагора, па стане разлвгати, колико је боље, увапред се одрећи сгега и свачега, кад и онако човек ништа не може имати у истини, тако, да то не би мс гао изгубити. Перикле је благо и мирно слушао мудраца, али притом ипак није изгледао, као да све верује Анаксагори. „Па ако већ виси рад,“ заврши Анаксагорз, „бити без жеве, то је онд», кад човек право прсмисли, и твоја - разумем Телесипу као и свава лруга. Рађа ти децу. Шта хоћеш више од ње?*

,Та ти је позвајеш,* одговори Перикле. I „Знадеш, како је сујеверна, огравичева и како не бегенише баш ниједву мусу. Можда би се то још могло подвети, кад би имала само и толико нежности, колико њој човекуказује. Али i ти та жена свагда има нешто да замера, пува је предрасуда, па ма јој ја најлепше што ми, слио, увек ти то ова изврве у увреду. Кад сам ■ јој пре још покаткад доносио по које китња, сте скуте или иначе што лепо, да се њиме окити на дому или у одаји нам, те да ми оку , годи, кад је погледам, свави се пут ражљутила ■ па ме запитала: „Зар ти нисам више доста ' лепа, те мислиш, да су ми те ствари нужве? Ако ти се не допадам оваква, каква сам, нећу ■ онда ни да ти се допаднем накинђурена!* Може • ли човек говорити луђе, мушкобаније? Та зар i се чак и најмлађа, најлепша жена радо не i реси за свог драгава, па зар није сваком љу- 1 баввику или мужу већ у крви, китити и укра- , i шавати одабравицу свог срца? У опште је у , • свему, што се љубави тиче, била увек онако i i глупо-јогунаста, како човек и жену у најбо» љем јеку мора омрзнути. Зваш двље, да сам - ја свикао, страсно волити чистоту. Колико ли је већ злих речи пало међу вама двома због , прасеће и кокошиње погани, која по старом • адету стоји тик уз огњиште кутње, па мене све језа хвата, а њој је то за срце прирасло. - Не зна ти та, шта је то, гадити се. Кад хоћу с да је пољубим, прљава су јој уста од јпљувачj ge, што је тај час баш сљубила с лица де- тиња. Њој то изгледа као природан и нуждан излив њене материнске без нужде у-

стима и рукама управо брљати по гаду, да, чак и по крастама детињим. Али зар не треба мати да је уједно и љуба ? Зар жена, која мисли и осећа, како бог заповеда, не треба да знаде спојити обе своје дужвости? Па шта вреди матерња нежност, урођени нагон, што га има и у сваке мајмунице, кад га рзђа само мрачна дубљина природе, вад није уз-а-њ права увиђавност, те да човек увиди, шта је деци одиста од хасве а шта не? Ниси ли ти и сам већ више пута вапитао: Шта вреди нагон бев позвања, нагон, кад га морал не посвети, кад га не дигне ив животињске сфере у човечанску?“ „У последњој тој тачци имаш право!“ примети Анаксагора. „Али што се таче шафранастих хаљина са лепим ресама и других такввх ствари, што Телесипа неће или није хтела да прими, то је, разумно узевши, лудост и убитачна попашност, Такво је лепотарење штетно. . Женајежена, рекох ти. У име мудрости, окани се сањарије, окани се лепе Милићанке Аспасије! “ »Јесам ли ја крив“, запита Перикле смешећи се. „што су богови лепоти на свету дали већу моћ него мудрости?* 4 1 m 1 lora се дана догодило нешто, што се не би допало било Периклу, да је случајно очима то видио; можда би му подрмало било веру у честитост Милићанчину и напрасним димом и паром помутило врели жар његовог одушевљења за њу, као ватру на огњишту, кад успе ; човек воде на њу. Већ су више пута ишли потајни весници од Аспасије до песника Софокла, од песника i

, Софокда до Милићанке. Да, једаред су видили i баш главом песника, кад је пред вече кришом - ушао у дом лепе друге Периклове. 1 Али је тога пута Аспасију на повратку i дома пратио човек један; суседи су, као обично, ) вребали те им се у мраку учинило, да је тај ) пратилац Перикле. i Но није био то Перикле; био је то Соi фокле, Кад су дошли пред кутња врата, заi стали су обоје за један час. Јесу ли премиш) љали, да ли да пратилац пређе преко прага i или да оде натраг? Најпосле Софокле својим ‘ благим начином запита лепојку: „Шта је светије: пријатељство или • љубав?“ »Па светије је у сваком поједином случају i оно, које је старије“ рече Аспасија сме• шећи се; на загонетно је питање исто тако • загонетно одговорила. 1 После тих се речи Софокле опростио и ’ вратио а Аспасија је ушла у кућу. Сутрадан је жрец Лампон отишао до Кимонове сестре, која му је била наклоњена. 1 Дошао је с Акропоља, од Дијопита; с њим је 5 опет дуго био шапутао. ' Чим је Лампон свршио црквени обред, ради r којег је Елпиника по њега била послала, од, ма\' је раввезао диван о Периклу и Аспасији. Мушкобана Елпиника и жрец често су и > радо диванили о новостима, што би покупили по граду. i „Гордога Перикла канда хоће богови да i казне“, почеће Лампон.

„Уставност“ на приговоре против Балканског савеза

Пре неког времена обнародовали смо члааак, што га је донела београдска ,Уставност“ о Балканском савезу. Чланак тај обратио је на себе позорност официјозне аустро-угарске штампе и њеног огранка у Босни —, која се трудила „доказати“, да је савез тај ни мање ни више већ неостварљив, чиме је управ потврдила, да је Балкански савез ствар, коју би тамошњи народи требали што пре даостваре. Ево шта „Уставност* одговара на приговоре дотичних официјозуса: „Наше мисли које смо у 15 броју нашега листа у уводном чланку изразили о балканском савезу, нашле су топла одзива готово свуда , међу балканским народима. „Глас Црногорца* прештампао је цео наш чланак. Атинска k „Confćdčration Orientale«, одазвала се такође ( братска нашем мишљењу. И неки турски ли( стови изразили се, како и они прихваћају мисао о балканском савезу. Поменути атински лист „С. 0.“, вели, како му са свију страна и из свију крајева балканских стижу дописи и извешћа, у којима се одобрава и по-1 здравља мисао о балканском савезу са најве> ћим одушевљењим. Дакле као што се могло и * надати, мисао о балканском савезу нашла је жива олзива на све стране међу балканским ’ народима. ’ „Но ова мисао изазвала је и противнике да се о њој ивразе. Наш поменути чланак дао ’ је повода бечкој »Преси*, која је позната са ' свога непрвјатељског држања према балканским народима, да нападне и на нас и на саму 1 мисао о балканском савезу. Бечкој ,Преси“ секундира „Bosnische Post«, лист који излази на немачком језику у Сарајеву. И „Преси“ и 3 „В. Р.“ не допада се ова мисао већ и због тога, што у »Уставности* нигде није нашла реч „мир“ него „непријатељи, борба*. У нашем листу ми смо јасно казали, да би савез балканскпх народа био највећа гарантија мира, јер би био само одбранбене природе, а ни у * коме правцу не би могао бити агресиван, па због тога не би ни сумње ничије могао изазвати. Но и то се не допада нашим непријатег љима, они би хтели да су балкански народи ’ псцепапи, како не би могли бранити својежие вотне интересе, те би се тако лако лакше могли подјармити. За то се и вели, да је овај Ј савез немогућ, јер га спречава борба између ’ Грка и Бугара, Бугара и Срба. Но и ово није е тако као што би желели и хтели противници 3 балканских народа. Ми смо у нашем чланку 1 казали, да би се сге размирице, које постоје између појединих балканских народа, братским сноразумом могле отклонити, јер оне нису такве природе, да се не би могле поништити. Вишим интересима и обзирима вазда уступају

„ЗАСТАВА“ излази редовно: ередом, петвом, недељом, иа целом табаау, н уторником на по табааа. цена је ОВА аа Аустро-У гарсву аа целу годину 14 ф _ . иа по године 7 Г _ » Г м ХГ иве 8 ф ; бо а ; u 1 месец . 1 ф. 20 в. За Србију (у сребру) ga годиву 35 дин. ва пола године 17*/ лва ва четврт године 9 динара.

БРОЈ 183 - —— 1 —■ — _ == У Новом Саду у недељу 25. новембра (7, децембра) 1884. ГОДИНА XIX.

ОГДАСИ рачуиају се по 6 новч. од свдк₽ врсте оваких ситних слова, за жиг се u&ha по 80 нои. сваки пут. ДОИИСИ ша*у се уредништву, а претматв и огласи администрацијв „ЗАСТАВЕ® у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примаЈу ое. РУКОПИСИ ве враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.