Застава

ЗАСТАВА

НА ГРОБУ КИКИНДСКОГ ПРОГРАМА

На политичком гробљу отворена је ово дана нова рака . . . Кикиндски програм, то драго чедо прве будапештанске конФеренције, положено је у гроб „Младом политичком покојнику“ би суђено да испусти дугау међу својима, у Будапешти, тамо где је и угледао света. Над гробом кикиндског програма подиже се данас као жалосна врба, као тужан спо меник, „резолуција друге будапештанске конФеренције.* Нећемо да употребимо право које нам даје хришћански обичај ; нећемо да подигнемо груду земље те да се бацимо на гроб политичког покојника. Достаје, ако се над гробом умрлога осврнемо и погледамо у натраг. Чедо прве будапештанске конФеренције крштено је 1. априла 1884. године у кикиндској арени, а добило је име: „кикиндски програм.* Суштина, управо душа тога програма налазила се у IV. тачци. Та IV. тачка је гласила: „санирање, отклоњење, повреда, које су нанешене нашој автономији* Наши нотабилитети заклањали су се при свакој прилици, управо при свакој неприлици за ту IV. тачку свога програма. „Слаби смо ми, да се одупремо Тиси и Герману* говорили су они. ,Аако прве тритачке кикиндског програма каде политичким тамјаном мађарског ми ни ст ар-пр е дс е д ника, каде га зато, да се он осврне на четврту тачку тога програма и да нам принесе на жртву Германа Анђелића* И одиста, чудноват изгледаше кикиндски програм у целини. Прве три тачке ропски нагињу главу; четврта тачка заповеда. Цело би се могло сравнити са калуђером, који је натакао на главу хусарску капу, или са плашљивим зецом, који је о бедра обесио сабљу. Од стране народне слободоумне стран ке није било опозиције против IV. тачке кикиндског програма, бар не у начелу. Да богме да се нотабилитетлијама довикивало: „Шта ће тај здрави назор међу кужницима! ? А ако се хоћете озбиљно борити против Германове самовоље, на што тражите за свога савезника Тису. Тај савез је неприродан; пазите добро, да вас ваш савезник пре или после не однесе везане и посрамљене пред ноге наименованог патријара...“ Не може нико казати, да о томе није било у Кикинди речи, са-

мо су то нотабилитетлије прогласиле подсмејом као ■ — детињарије. Не ћемо да узимамо грех на душу, ни да тврдимо оно, што не знамо извесно. Међу тим данашње уредништво мрачњачког „Нашег Доба“, које је било „почествовано“ од наших нотабилитетлија, и позвано на неку ужу конФеренцију у Кикинди, тврди, да су вође нотабилитета оном приликом и сами признавали неумесност сво ге програма. И ако „Наше Доба“‘ не лаже, онда су нотабилитетлије ишли једним делом свога програма на просту превару Мислите на превару владе ? Не.. него на превару народа. Поплашиње се, да народ неће пристати на прве три тлчке, ако не уђе у програму и четврта. . . Наши су нотабилитети у овај мах без листа, али кад се против нас боре у „Пештанском Лојду“, „Преси“ и хрватским званичним листовима, требали су бар и горњу љагу да опозову, ако је у опште опозвати могу. Но то је њихова ствар. Међутимтолико стоји, и то је непобитна, сваком позната истина, да је IV. тачка кикиндског програма одмамила многог ваљаног Србина, многог врсног родољуба у натабилитетски логор. И у тај логор одогае баш они, који су свом душом мрзили Германов рад на пољу наше автономије. ,Са самим ђаво;лом ћемо се здружити“ говорили су, „само да се отресемо једаред Германа и његовог уплива“. Но шта видесмо доцније?! Наши нотабилитети ближише се у току времена све више и више Германовим присталицама „Застава* под Бекићем, постаде одједном слепа за сваки Германски рад; нотабилитети у Хрватској здружише се са Герма новим љубимцима са Ђурковићем, Кушевићем и т. д. а на прагу друге будапештанске конФеренције, ми смо на овом месту (у броју 9. „Заставе") изрекли, да од правих нотабилитетлија нема више ни трага ни гласа, да су они потиснути од црних мрачњака, и да мрачњаци воде данас оно коло, које су нотабилитети повели и завели. Друга будапештанска конФеренција показала је најјасније, да смо имали право Она није могла да донесе нов и тачан програм; јер су многи њени чланови презали од јавног признања, да te ићи руку под руку са Германом, али је та конФеренција саранила бар кикиндски програм, а на место његово донела познату резолуцију. Па где је у тој резолуцији душа кикиндског програма?! Где је то место, у коме се говори „о повредаманашеавтоно-

мије?“ Нема га! То место би било напере-; но против Германа, и њега не би никад ! потписали Ђурковић, Стојачковић, Исаковић и други. Али је нотабилитетски председник кикиндске конФеренције г. Миша Сабовљевић,. могао да метне под Ђурковићеву резолуцију свој потпис, могао је да се потпише испод имена онога Исаковића. против кога су нотабилитети још пре осам месеци у уздинском срезу војевали. Кикиндског програма нема више; њега данас замењује некаква тавна резолуција, КO ЈУ ј е саставио Ђурковић. А имали још нотабилитета ? Ми смело тврдимо нема Јер нотабилитети које води Ђурковић, нотабилитети који примише у свој круг Исаковића, онога Исаковића, кога су пре 8 месеци као Несрбина, неваљца и Германовца грдили, то нису више нотабилитети но присталице најмрачније странке. Ако има данас још правих нотабилитета, они морају изаћи на среду и протестовати против заједнице са Ђурковићем и Исаковићем; морају протестовати против резолуције друге будапештанске конФеренције и високо уздићи IV. тачку кикиндског програма, јер ако то не учине, онда тиме изјављују, да своју заведену странку остављају на милост и немилост Исаковићеву. Свети се судбина господо! Ви сте у Кикинди непозвани узели туђе име и изменули туђ програм; данас вам се враћа. На другој будапештанској конФеренцији узеше Ђурковић и Исаковић ваше име и изменуше ваш програм, изменуше га својом резолуцијом. Боле ли вас то господо, или се можда слажете с тиме?! На то једино питање тражимо од вас одговора.... Ј. т.

ДА СЕ ПОМОГНЕМО, КАКО МОЖЕМО.

Прилике, у којима се и ми и све редом немађарске народности у овој земљи налазимо, гоне нас, да се старамо, радимо и боримо за свој опстанак више, него што је то одиста један народ кадар да издржи. Онде, где нас требају да као држављани ту земљу бранимо и штитимо; онде, где се тиче, да откидамо од својих уста, па само да што више принесемо на општи жртвеник, да се што више накупи државних прихода сви смо и пред богом и пред законом једнаки. Одиста, дотле нас и признају за синове ове земље али даље не. За нас не важи закон: једнака права, једнаке и дужности, не, већ где треба да вршимо своју дужност, ми смо синови, а

где треба да уживамо своја права, ту смо пасторчад, или, још и нешто горе. Да, још и нешто горе, велимо, јер ни мање ни више, него су наши господари сваки час готови, да нас прогласе за нелојалне, за издајице, за бунтовнике, а све то ни зашта друго, већ једино, што хоћемо, да смо и ми у свачем равноправни држављани у овој земљи. Оно, начело данашње мађ. владе: плати па ћути, важи за све редом становнике у Угарској, али опет и ту се ми немађарске народности донекле разликујемо од самог мађ. народа. Тиса се не жури баш ни жеље самог свог народа да испуни, али опет он мора данас да одговара у неколико тим жељама. Истина, ње му, може бити, не иде то баш од срца, али ако би хтео друкчије, тада опет не би одговарао у другом погледу жељами својих санародника. Просто на просто: мора он данас с једне стране да узима у обзир захтеве и жеље мађарског народа, како би му с друге опет стране биле што више одрешене руке у народносној политици, у гушењу живља немађарских народности. Свакако мађарски се народ налази с тога у бољем положају. него ми, јер, нећемо да кажемо, да се данашња мађ. влада одиста за њега.брине да се;као народ културно унапреди, ‘да развије као што треба своју економску снагу, да своје материјално стање побољша, јер за то данас најмање има новаца у државној каси, али онолико, колико је он у овај мах сам на себе упућен, да се унапређује и развија, он је најслободнији, јер му се у тој тежњи најмање стаје на пут. Међутим, ми друге народности не можемо се ни тиме похвалити. Сузбијени на политичком пољу, ми данас нисмо слободни ни на културном пољу. Могли би а донекле и хтели би, да се сами, без ичије помоћи, старамо и радимо да културно напредујемо, да се развијамо и да материјално ојачамо, да створимо, дакле, услове без којих се не да опстанак једног народа замислити, па нам се данас и то забрањује. За наше новинарство не важе закони, који важе за мађарско новинарство; на наше школе, на наше културне заводе гледа се попреко и под Фирмом неког државног надзора стара се данашња мађар. влада, да сам народ нема ни од тих школа ни од тих завода никакве користи; ми немамо права да се удружујемо, да склапамо друштва у једној ил другој културној цели, већ нам се свуда и на сваком месту подмеће нога. Па баш на нас Србе као да се највише мотри и пази, јер као да би баш ми понајпре

Л И С Т А К. МИТРОВИЦА ЗА ВРЕМЕ БУНЕ 1848.

f Спрема се, кува се нешто и код нас. Бечка камарила, Кошут, спаије удешавају нешто неће бити добро. Сваки Србин упро очи у Карловце, па чека: кад, куда, на кога да се иде. Само већина граничарских војника били су те несреће, те се за то бринути нису морали; јер они већ беху отнрављени у Италију да се боре против пијемонтеза, што хоће да поврате дедовску ва силу отету им земљу. Јадни граничари! Ови вису знали да су отишли да потискују онај варод, који има исту судбину као и он! Нису знали, да побеђујући њега, неће ни они моћи скоро загрлити се са слободом и ослобођењем. Пушке су пуцале, крв се проливала. А народну душу притистикивало је тешко питање зашто? Ипак он није клонуо. Он се одушевљавао за борбу, па је био спреман да све жртвује, само да помогне извојевати слободу и право за све. Свршено је. Патријарх се одлучио да држи са Бечом. Пуста обећања и несносне спајије допринеле су, те се он (натријарх) тако ваљда одлучио. Ал да угину једном та пуста обећања. У то доба постојала је у српском народу једна партија и та се звала народ. Тапартија (народ) имала је девизу: Туђе нећу, своје не дам. Већ у велико се по српским местима склапају одбори, који ће са карловачким као средишњим чивити све што је за борбу вужно. Срлсви се свет скупља, договара, спрема.

Није чудо, јер му наде пролећу кроз душу та он ће бити свој, та он ће извојевати своју милу мајку своју војводину. И у Митровици се тако радило. Одбор, који се ea све бринуо, имао је пуне руке посла. Рекрутирај гардисте, набављај им пушке; чини распоређај, куд ће које одељење гардиста да долази. Мађари хоће у Срем пошто по то. Ваља одбити. Митр. одбор шаље своје гардисте у Шид, друге у Карловце и т. д. Та све је послао тамо, тако, да је остао сам одбор са још нешто гардиста стараца. Срби тако а туђинци? Разни олоши разних народа, који нису дошли амо да нас поуче још и више, како се чува слобода, брави право, подиже култура; већ дођоше да брсте нашу тековину, да стварају међу нами сплетке, да вас одрођавају од неше вародности, да слабе у нами оне наше особине демократске, које су нас одржавале и држе ва висини. Шта су сви ти равни туђивци радили? Они су се крили, да неморају у отворен бој, они су чекали, прво, да виде ко ће победити, па да онда држе са победиоцима. Па пошто су држали, да ће победиоци бити Маџари, то су били њима и наклоњени. Апи у осталом говораху они победио ма ко само не сму Срби бићемо уз њега. Зато треба Србе и овде да истребимо, да и овде буде наше. Звова ва српској цркви необично зазвонише, али не да народ нозивају на св. службу божију, већ га позивају на одбрану. Жене и децу шаљу преко Саве у Србију. Носе се ствари, а што се не може понети, баца се у бунар, да душману не падне у руке.

Народ узаврео, скупља се око стана покретачког одбора, те узбуђено пита: шта је? Мађари продрли код Каменице, јутрос су се видели мађ. хусари, где иду од В. Радинаца управо на Митровицу. 11 а врат, ва нос пошље се ома једно оделење старих гардиста, а као вођ би истима опредељен деда Митар пекар, стари војник, који је и на битци код Лајпцига учествовао. Од млађих гардиста налазио се у том оделењу један једини Тоша Бојчанин, ког су вбог његових великих бркова звали Краљевић Марко. Марширају старе гардисте поносито, и место музике певали су они сами себи: на ноге, Срби браћо, слобода зове и т. д. Тек што су измарширали на ледине и дошли до рупина, ал им се укаваше и долазеће мађарске катане од В. Р. Допустите, да нашег војсковођу зовем дедом, јер тако сам још од детињства научио. Како су катане опазили, деда повикне: „Пуните пушке, хватајте бусије, па кад повикнем, пали! палите, а кад ја јуришим на њих, а ви онда не чекајте на команду, в?ћ замвом I Деда је био додуше прост певар, па је ипак знао, какве ваља да су вође, звао је он, да вођа треба да је први, па је био уверен, да ће и његове гардисте за њим. Па док су год наше вође лепим примером вароду првдњачиле, никад их он оставио није. Тако је радио хајдук Вељко, Карађорђе, Сивђелић; тако је и др. Милетић на политичном пољу. Хусари све ближе, а гардисте нестрпљиво чекају да се заметве бој, па да покажу, да у М. могу само преко њихових лешева непријатељи продрети.

Тек што је неколико пушака на долазеће хусаре опаљено било, они изнесу белу мараму као знак предаје, и без сваког отпора предаду се. Кад су старе гардисте победоносно пратећи катане приспели у варош, ал на узбуну поново заввонише звона. Свет се поново ускомешао, па хита у стан одбора, да чује, какав се опет непријатељ и тако ненадно појавио. Силан се свет слегао око одборског стана, па слуша, а брат Милан србијанац им прича, одкуд ће им непријатељ доћи. „Браћо! Данас враћајући се са пута, свратим се у стару пивару, да са чашом пива одолем жеђи. Тек што сам ушао унутра, где је било пуно наоружана света, почеше ме исти вападати и грдити. Нит крив, ни дужан, морао сам подносити грдње, Грде и прете, како ће раци бити уништени још данас. И ма да сам имао по обичају код себе оружије, нисам се ипак хтео грдњама опирати; прво што сам сам, па против 100—200 људи борити се, не иде; а још више због тог, што би ти паклени туђивци изненада вас напали и побили. Ту вам се досетим, баш ка оно Краљевић Марко гује из потаје. Извадим кесу са дукатима, које сам добио за продате свиње, метнем их на сто, па изиђем напоље; а они држећи, да ћу се ја повратити, и да сам само изишео мало у авлију, нису ми то ни ускратили. Браћо! Као што видите опасност је на прагу. Да би осујетили мучке нападе тих гадова, учините нужне мере, а ја не идем пре у Србију, док те подлаце не казнимо.“ Српски свет, који је са великим изненађењем саслушао брата Милана, узруја се. Ах, гадови једни 1 Српски синови гину за цара

„ЗАСТАВА" излази редовио: средом, петвом, недељом, ва целом табаку, н уторнивом на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА за Ауетро-Угарсву за целу годину 14 ф. в. аа по године 7 ф. в. sa четврт године 8 ф. 50 в. sa 1 иесец 1 ф. 20 н. За Србију (у сребру) ка годину 36 дин. на пола године 17*/» див на четврт године 9 динара.

БРOЈ 16 - у Новом Саду у среду 30. јануара (11. Фебруара) 1885. ГОДИНА XX.

ОГЛАСИ рачуиају се по 6 новч. од свак врсте овавих ситних схова, за жиг се плаћа по 30 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претмаг: и огласи адиинистрадији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају ое. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.