Застава

Тај одбор, као што сам вам га преставио, могао би се састајати сваких осам дана, те би зацело молитељима, одобравајући им зајмове, користио.*) Но пошто тог свега нема, шта бива? Наш се народ отуђује од оног завода, који је у првом погледу позван, да га потпомаже, те да тиме и материјално стање нашег народа унапреди. Да се наш народ фактично од свог рођеног добра отуђује, доказује та околност, што су толики дужници народних фондова обратили се другим, страним хипотекарним заводима са молбом за зајам, те да могу свом заводу дуг вратити и тако се стрести скупог новца. Други пак који још нису дуговали нашем фонду и не обраћају се на њега ради зајма, јер знају да би, што но реч, пре смрт но решење своје молбенице дочекали, те се и они бацају у наручја страним заводима. Ја ћу вам мало после казати, да овај поступак нашег света одобравам, казаћу вам и зашто, а за сада хоћу да наставим. Ово поступање дужника према фондовима изазвало је посљедицу, која се дала предвидити, а то је: да је народ, враћајући фондовима немио дуг, преплавио благајне фондовске готовим новцем, те су фондови били упућени тај новац, који би иначе без користи у благајнама лежао, разним новчаним заводима на приплод давати. Но управа фондова није тај новац давала српским заводима од којих би опег мање више српски свет хасне имао, но га је дала туђину на пр. мађарског штедионици у Темишвару, Араду угарској централној штедионици и т. д, Дакле од нашег рођеног новца да се Несрбин користи, а Србин да пада Чивутима у шаке. Није дуго трајало, па је угарска влада, видећн да у српском фонду има сувишног новца, издала варедбу саборском одбору, да за сав „излишан“ новац има купити државне обвезнице како би бајаги новац тај на најсигурнији начин плодоносно смештен био. Видите куд смо већ дошли ... Тамо, куд нас неки и неки већ давно желе т. ј. и материјално у мађарске руке. Саборско-нотабитетски одбор одговарајући жељи (?) угарске владе, куповао је за силне новце угар. државне обвезнице (Ungar. 4°/ 0 -ige Goldrente) таво да су ове у читавим сандуцима амо приспевале. Ено вам извештаја управе српских народно-црквених фондова па ћете наћи, да су фондови набавили »а 1,200.000 фор. државних папира. Ко данас врати финан(ијско стање Аустро-Угарске, тај ће мсћи пресудити какве последице могу одатле произићи, што смо инвестирали преко једног милијсва наЈвих новаца у павире угарске државе. Е ал нвје могло друкчије бити; да је саборски одбор своју дужност у погледу управљања еа народним добром поњао, он би давно устав променуо, те тај завод преобразио или у хипотекарни завод или му дао таког сблика, да може у духу данашњих модерних новчавих завода не само одржати се већ и у напред корачати и што је најглавније, свом народу фактично од користи бити. Сад ћу да вам кажем што сам напред обећао зашто одобравам нашем свету кад се обраћа на друге заводе, а не на наше фондове. Већ сам рекао, да наш свет иште зајма кад га треба те му није до чекања. Ово је први узрок што је наш свет упућен да тамо зајма тражи где ће га пре добити. Други је узрок тај, што се по уставу народних фондова не могу мањи зајмови од 500 ф. одобравати. Предочите сада себи стање сиромашног ратара нашегпа ћете доћи до уверења, да се он том нашом народном институцијом апсолутно не можекористити. Зашто? Просто за то, што се за зајам од 500 фор. иште да је хипотекарна сигурност бар 1000 фор. Сада ако меви није нуждан зајам од 500 фор 1 веЕнажимо од 200 ф. не могу га добити с тога што је устав непрактичан. Та мало има нашег света који може положити за 500 ф. довољно еигурности а све и да има, њему не треба 500 ф. но мање; е, онда из наших фондова не може добити новца, дакле ни нужне помоћи .**) Трећи је узрок тај, што је новац фондовски скуп скупљи но по страним заводима. Јер док н. пр. плаћа дужник хипотекарном заводу годишње 6'/ а °/ 0 у име камате и главнице мора код нас да плаћа само у име камате 7°/ 0 . Истина да се нашло доста њих који хоће да докажу, да је баш тај новац који нам се пружа по 6 l / a °/o млого скупљи но обичан зато што сезавреме трајања амортизације н. пр. 17 година огромна свота уплати. Није тако; јер читао сам услове тих хипотекарних завода где иврично стоји да се у име главнице одбија I°/ 0 ; данле остају у име 'камата s’/ e °/ 0 па ако је зајам узет на више година н. нр. 25 или 32 онда је камата јошт јефтинија. Као што ће мање више сваком бити познато имадосмо ови последњих 10 година тако рђаве ре♦) Ми се не слежемо с тиж нредлого« ил више разлога, а повајпре за то, што се бојиио углива, кога би у том случају вршила Њнога Наивевовано< т. Но признајемо и то, да ово иаго је давас, ве ваља, и да би се моглодрукче удесити. Ур.) <# ) Баш у овом ногледу сметала је влада саборском одбору да изведе реформе, лодбацујући му бајаги, да тиме хоће да се еиили ввжмм сталежима и да тера веку лропагавду. Ур.

зултате од наших усева, виногради и т. д. да је дужникретко долазио у положај,да на отплату главнице мисли ; једва је накрмио онолико, колико му је за камату нужно. Зато је оном који је био дужник хипотекарног завода бар та мала утеха била, да са каматом уједно и главнога одкрмљује, те није страховао: е ће му веровник главницу отказати, па ако не могу да платим шта онда? Најглавнији узрок пак зашто се наш свет отуђује од фондова тај је (бар по мом уверењу) што су мдоги искусили зле посљедице неплаћања камата. Наш свет је доста немаран у опште, па је такав и кад треба да се плаћа камата на позајмљен новац. Ако дужника не гањаш и сваки час не опомињеш на плаћање свог дуга, он ће отезати плаћање докле год буде могао. Знам доста случајева, да је дужник мислећи, ако не платим ове а ја ћу идуће године, самог себе упропастио. Управа народних фондова не опомиње дужнике своје редовно на плаћање камата, већ то чини после треће а и четврте године. Тако се гомила камата на камату, па кад једаред дужник дође да плати а он се упропасти кад види колико је само камате дужан. Знам један случај код народних фондова где је првобитни дуг ивнашао 40.000 а нарасло је у течају млогих година, рачунајући камату и камату на камату, камата 90.000 ф. Ко ми не верује нека запита ма ког члана саборског одбора, па ће му истинитост наведеног потврдити. Све би пак то могло друкчије бити кад би ee само хтело. Зато велим: нека је саборском одбору пред очима немарно стање нашег народа, па нека гледа како би се фондови тако удесили, да се народ њима користити може а што је најглавније, да се испуни воља фундатора тих народних добротвора, који су своје имање свом народу оставили, а сабор и саборски одбор нек оправдају поверење, којег су ти народни добротвори у њи положили тиме, што су им завештања своја на руковање предали. Карловци 5. марта 1885. бр. 15.

Д о п и с и.

Вршац, крајем фебруара. Наша владина странка нема у својој средини ни једног човека, који би кадар био да самостално ради и који се одликује каквим особитим умним способностима. Наш прост народ драстички прта то јадно стање владине странке и у свом хумору вели, да та странка нема у својој средини ни једног писменог човека, што се најеклатантније показало лане, кад су наши нотабилитети хтели да покрену лист, па нису могли, јер у својој средини немају ни једног човека, који би умео честито српски писати. То је највећа сведоџба сиромаштва за наше нотабилитете. Али наши нотабилитети, по што сами не могу ништа створити, по што сами не вреде ништа, то хоће да се ките туђвм перјем, а не стиде се, што такво ништа друго није но проста и гадна крађа. Тако је у варошком представништву приликом инсталације новог великог жупана и изговорио својим начином како вам је то ваш дописвик већ јавио '„дивну“ беседу г. В. Ј. Гренчарски, познати владип кортеш. Беседа је та извшла у <ба овдашња немачка листа, те мора свако признати, да је лепо састављена, па с тога свако, ко познаје тог човека, морао сезачудити и запитати: откуд у Васе тако лених и језгровитих израза? Но пре свог доласка у Вршац био је велики жупан у Панчеву, где се такођер обавила инсталација и држали многи лепи говори. Сви ти говори изишли су наштампави у панчевачком немачком листу. Сад ко узме тај лист и вршачке новине у руке, те сравни поједине ствари, тај ће видети, да је г. В. Ј. Гренчарски свој „дивни“ говор од речи до речи покрао из говора Светислава Касапиновића и панчевачког градоначеоника Павла Петера. Оно, околностима се даје извинити овај дрски поступак Васе Гренчарског, јер велики се жупан морао поздравити, говора је морало бити, па по што човек сам није био кадар, да што честито склопи и састави, то је онда, разуме се, морао у крађупоћи и туђим се перјем окитити. У осталом, ја се баш радујем, што се баш тако догодило, што смо Васу Гренчарског ухватили у крађи, те се тиме документовала са свим јасно умна немоћ наших нотабилитета. Њрхов вођ, па прост књижевни крадац. Веће сатисфакције по нас чланове српско-народне слободоумне странке не може бити. Други карифеј владине странке (др. Куктаји) напао је опет на банкету на опозицију, да ова гоји в елеиздајничке тежње, о чему сте ви већ донели белешку. Усљед тог нападаја отишла је великом жупану депутација опозицисне странке и изразила је гнушање према таквом мучком нападају. Од стране Срба били су у тој депутацији др. Милосављевић, Коста Богоеављевић, ђура Цвејић и др. Јовановић. Ја не држим, да је нужно било, да збогнападаја једног Куктаја опозиција шиље великом жупану депутацију ради објасњења. По моммишљењу то је било са свим излишно. На нападаје једног Куктаја не треба се ни обзирати, а камо ли им такву важност придодавати, те поводом тим да опозиција шиље депутацију великом жупану, да би

овог о својој лојалности и о свом домољубљу уверила. У осталом, ако нам то ништа није хаснило, није нам ни шкодило. Само се за бадава депутаци* ја штрапацирала. Денунцијантима и опадачима неће се тиме запушити уста, него ће и даље терати свој гнусни занат а под окриљем саме власти, која и сама врло добро зна, да опозиција не гаји никакве велеиздајничке намере, али којој иде у рачун да се такви опадачки гласови распростиру. Толико о том, а ја бих се радовао, кад би се нови велики жупан увек придржавао оних рсчи, које је изговорио депутацији опозиционе странке. Онда ћу радо и ја признати, да је имало смисла поводом Куктајевог нападаја послати великом жупану депутацију. Овако пак, док се не уверимо не можемо ништа веровати, јер смо били често опечени и преварени. Видећемо, да ли ћемо се и овог пута преварити. Б. Даљ 24. фебруара. Одавде нико ништа не јав ља > а има ствари, о којима би често требало да се јавно која о њима проговори. Не треба ништа друго, него само кад кажемо, да је овде спахилук, на ком српски патријарх ужива, па је већ доста, да се може од времена на време по што-год наћи што би за јавност било. Збиља! Спахилук, на ком српски патријарх ужива. Данас на том спахилуку случајно ужива његова наименованост. Знате, 33 хиљаде ланаца земље, доста заиста, да човек заборави и на себе за љубав таквог спахилука. А уз то још како добра земља. Прва класа. Равна оној бачкој и банатској земљи. Доста би било, да и „његова светост“ и она три села: Даљ, Бело Брдо и Борово по вољи живе, само кад би мало, мало друкчије било. Просто на просто: та три села зависе једино од дотичног патријарха, т. ј. од овог зависи, да се та три села одрже или раселе. Становништво је упућено на спахилук, па ако управа налази рачуна, да народу издаје вемљу под закуп добро, ако не, онда се мора пропасти. Па знате, шта је урадила његова наименованост, кад је дошла у Даљ? За време паријарха Ивачковића, уживали су сви без разлике : и Даљци и Боровчани и Белобрдци земљу спахијнску по 7 фор. годишње на јутру. Управа је тадашња налазила и тако рачуна, а што је најглавније, народу није било са свим тешко. Кад је његова наименованост дошла, још су за годину дана плаћали по 7 фор. ал после морао се начин измислити, да се пошто по то аренда повиси. Ево тог начина. Распише се лицитација у осечком листу г Драви‘, да управа даљског спахилука има толико и толико земље да изда под закуп, али не у парцела већ све у комађу од 30 па до 250 и још неколико јутара. То је био гром из ведра неба по овај народ. Међу тим дође и до лицитације, али како? Народ мисли, да ће се земља онако и лгцитирати, као што беше расписано, а и странци су тако исто разумели објаву. Народ се био уплашио, јер је видео да има доста њих, што би хтели земље у повећем комађу, па знајући да без леба не може, ако не мисли да напусти кућу, сложи се некако, те Белобрђани узму у заједници спахинску земљу j белобрдском атару no цену нешто више од 10 фор., Боровчани опет ону у свом атару нешто више од 11 фор. Остала је сад још земља у даљском атару. Ту поп-Стева, брат његове наименованости, да не би увредио странце, не хтеде дати да даљска општина узме земљу у закуп, већ поче комад по комад да лицитира. Јесте. само како. Подметне овдашњег свештеника г. Михајловића и економа Максима Миладиновића, да лицитирају сваки комад и да терају дотле, докле паметан човек не може даље. Ови се тогапосла примише. Тако се за неко комађе преко 20 фор, по јутру нудило, али опет не мога ни један странац земље добити, него све што беше за лицитацију остаде у рукама оне двојице. Да боме, да супосле ови људи добили сву земљу по 12 ф. а они после нека дају даље пароду како хоће и како могу. Тако је патријарх подигао аренду са 7 на 10 на 11 па и на 12 фор. Ко може ту да му Народ је видио, да је било странаца, који су више нудили од 7 фор., а странци су опет видели, да са даљским конкурентима (који су у самојјСтвари били подметнути) не могу да конкуришу. У осталом било је и од странаца подметнутих да се подиђе народу, тако да је било писмених белобрдску и боровску земљу, а то је могло врло лако бити, јер се врло добро знало, да народ неће земљу испуштати из руку. Све је да боме само маневар биодасеВласи не сећају. Шта је међутим после тога следовало и после како стојимо са јадним народом уБелом Брду, Борову и Даљу о томе писаћу други пут.

Вести из места и са стране.

Из Вршца нам јављају, да се тамо новоизабрани одбор певачког друштва дефинитивно конституисао. За вредседника изабран је г. ђура Цвејић; за потпредседника г. Стева Токин, за перовођу г. Ника Брашован, а за архивара г. Бранко Токин. У одбору нема ни једног нотабилитета. На пошти је опет нестало нозаца! Да на нашој пошти неста]‘е новац, то j'e већ постала обична ствар. Тако ето и сад јављаЈ'у новине, да је на путу између Оршаве и Темишвара нестало новчано писмо са 2000 форината. Истрага се одмах повела, али до сад без икаквог резултата. Ако тако и даље

устраје, онда неће никакво чудо бити, ако у народу постане пословицом, да су на пошти најсигурнији крадљивци. Угарски кардинал-примас Шимор основао је У ђУРУ са 200.000 форината сиротињски дом и то у првој линији за учитељску сирочад. И ми би смо од прихода наших манастира могли многу корисну установу створити, и наши архипастири могли би од народа добивени новац у корист свога народа употребити, е али приходи наших манастира не би се онда могли на којекакве ствари расипати, а наши архипастири морају се старати за сироте куварице, па немају ни воље ни новаца, да се још и за учитељску сирочад старају. Тројци. Читамо у „Косову", листу, којиизлази у Приштини. „У нашој околини родило се ово дана X. Никшићанину тројци и то све мушке главе. Једно је дете после 24 сахата умрло, а двоје је деце живо и здраво“. Побуна сељака. У селу Банду у веспримској жупанији било је ноћу између петка и суботе побуне. Узрок је то томе овај био: Ондашњи закупник општинске воденице Стемекер, није хтео ништа да приложи на подизање цркве, што јепрегодину дана изгорела. Према томе не дадоше сељаци, пошто цркву општина оправи, да се и стемекеров сто на ново у цркву унесе. Овај се обрати црквеним и административним властима, а ове издаду налог, да му се стол и даље у цркви задржи. Народ не хтеде да послуша, и због тога дођу у четвртак у село 8 жандара, но и ози немогошеда натерају сељаке, да сто опет тамо наместе. Напослетку мораде тамо доћи и солгабиров и њему некако испаде за руком да сто унесе у цркву. Огорченост од стране народа била је услед тога и сувише велика. Раздражени сељани нападну жандаре који се, видећи да су у опасности, морадоше напослетку оружја латити те тако буду више сељака рањени. При том од побуњеника 12 њих ухвате и затворе те се народ још више огорчи. Власт је напослетку морала да пошље у село један батаљун домобранаца и тако се исто село још и данас налази у опсадном стању.

Народна привреда.

- (Земљорадња. Иидустрија и ванатлијство. Фи-3 нансија. Саобраћајна средства.) Које воћке више трају ? Многи воћари пробали j су и уверили се, да оне воћке, које из семена ода raje, а не из шибљике, готово два пут већу старост дочекају. а Исто тако дошли су и до тога убеђења, да у опште све сорте воћа увек дуже трају кад се из семена подигну, него ли из шибљике; па и саме а руже, кад се из семена подигну, постају и јаче, од-3 носно образују дебље стабло и дуже трају, док ме} V тим оне дуже, које су из шибљика одгајене, већ после неколико година угину. Стање Филоксвре. Прошлог месеца био је у Бе’ чу главни пољопривредни збор, на коме j’e председник Штеленбергер говорио о филоксери. Он је ? поменуо, да су сва средства била безуспешна, и да се зараза непрестано шири. У даљем говору свом, а поводом американске лозе, рекао је, да су и код ње тешкоће. Њему је министарство земљорадње да’ ло семена од американске лозе, да прави опите. Услед тога, не само да је правећи ове опите приметио да је произвођење лозе из семена дангубно, но и не практично, по што се сорта, вели он, у нашој земљи дегенерише измеће, т. j‘. из једног истог семена постаЈ'у разне сорте. Увидео је да ова може према хладноћи, која влада у Аустро-Угарској успевати. Овом приликом председник је изнео на ' пробање мало вина, Koj'e је направио од американске лозе, да би се увидело какве је каквоће и уку' са, и нађено је да j‘e осредње каквоће. Сунцокрет. Сунцокрет се у Енглеској све то више cej’e што се од године на години уверава, да је за продуценте од велике користи, а сеје се тамо једна врста врло крупна цвета и зрна. Пре свега жњеду пчеле из небројни цветића сунцокрета (свако зрно семена има свој обашка цвет) обилато меда и воска. Семе даје много, за јело врло укусно уље и то је уље особито за сликаре неоцењиве вредности, што за плаветне и зелене боје, од сунцокретова, нема боља уља. Сапун од сунцокретова уља игра у женском свету енглескоме важну улогу, што његовом употребом постаје кожа мекша, нежнија и беља. Семе је за сваку врсту живине веома пријатна и корисна храна. Брашно од сунцокретова семена употребљују за најфинија пецива па га мешају и у брашно за лебац, а тиме постаје лебац сварљивији и добија већу хранећу вредност. У Китају опет квасе стебљике као кудељу и лан и добијају врло фино платно, које са наликости мешају са свилом. Сунцокрет лако и сигурно успева на сваком месту и земљишту, не само по баштама него и по њивама, а и радња је око њега као и око кукуруза, те, за сваког ратара изведљива. Врло је кориспо сун цокрет међу кромпир сејати. Треба само међу кућице од кромпира на растојање од 6—B стопа по ко j’e зрно посејати, то кромпиру неће сметати, а овамо ће бити са једне земље две жетве, те тако и две асне. У Китају се жње сваке године много стотина иљада цената од сунцокретова семена. Један Енглез је са једног јутра земље од сунцокрета сабрао скоро 300 форинти чистог прихода. Ко не верује нека сам проба, па ако и не сабере 300 фор. с’