Застава

ЗАСТАВА

ПРВА РЕЧ ПРЕД САБОР.

Трајало је пуне три године. .. Изгле даше као да је умрла српска cpeha; наша автономија беше гоњена; наша народна свест оптужена; наш сабор затворен. Ода-свију страна зијао је на нас мрак. Шк >ла је пропиштала без заштите; пред олтарем плакаше кандило; из наше цркве изгуривала је расколничка рука и еаме светитеље. Доба клето, нигда те не било ! Усред заплета и опште растрзаности закуцао ј е §. 7. нашег устројства на саборска врата. Владар је био будан, и ево ће још за мало да шкрине брава на карловачкој саборници. Унутра ће ући народни представници народ. Приближио се дакле онај страшни час, у коме ће Герман морати погледати своме народу у очи. Јуче још силан и неограничен, данас већ дршћућом руком објав љује своју смртну пресуду. Он је осуђен на сабор, а сабор значи за њега: политична смрт. Ван круга саборског поникао је Гер ман Анђелић; ван круга саборског, у уставном мраку, научио је да живи, а чисти зрак саборски сажећи ће га, као што сунце сажиже ноћну, отровну биљку. Наш народно-црквени сабор од 1885. год. не може , не треба, не сме а и неће друго бити, доли политичко губилиште мрачњачког начела Германовог. Тај сабор мора бити светао и моћан као сунце; он мора да унесе у народ светлости, он мора својим родољубивим жаром да сажеже све оно, што је клијало досад у мраку, а да истера нове цветове, који се могу развијати, у здравом и чистом зраку. Не дадне ли се сабору та прилика, прилика да светли и греје, онда он треба да буде муња, која ће на далеко да расветли политичко позорје те да покаже потоњим нараштајима, куд води прави пут, пут којим иде народна свест а који се свршава на оном месту, где пише: „очуваве народних права.“ Саборишимо један сат, али се вратимо неокаљаним образом у народ. Не кресне ли варница народне свести у доидућем сабору, онда ћемо у том мраку изгубити и последњи траг правога пута; залутаћемо у нове колуте, па кад станемо једном пипати по густом мраку, на брзо ћемо се уверити, да смо заишли у ладан, политички гроб. Куцнуо је дакле час, пун озбиљности, а кад се приближи, тада треба да решимо своју судбину. Народ је будан свестан; добро познаје гробаре своје автономије, и

у одсудном часу знаће учинити све оно, што иште од њега неокаљан образ и срећа његовог дома и огњишта. Политички положај је јасан, разговетан незамршен. Са мо не збуњујмо тај народ, не варајмо га, не заћуткавајмо га. Недајмо места ни најмањој неедлучности; одбијмо свако пренемагање; жигошимо јавно сваки покушај који иде на превару и поцепаност. Треба да будемо у овом одсудном часу политичари: ко није с нами, тај је против нас. Дођимо на чисто, не збуњујмо се сами, па нам је положај јасан. У ово доба поли ичке превредености не иду више отпадници у туђе логоре, него склапају бајаги неке нове, средње странке. Читава историја парламентаризма сведочи, да су све тако зване средње странке увек биле на штету напредних странака, а служиле су мраку и назатку. Ко оде са поља автономије тако далеко, да нам не може више пружити руку, тај је у борби за автономију изгубљен, па ма и не отишао у редове Германове. То је Вукова политика, која у часу косовском одвађа главну војску за гору. Будимо тиме на чисто, па заузмимо одлучан положај. Кратко нас време још раставља од саборских избора. Огромна странка нашег народа, која хоће очување права и автономије, стоји у овом тренутку неприкупљена, неорганизована, а по мало од својих негдањих вођа и напуштена. Многима изгле;а као да се некакво полу-нотабилитетство почело да увлачи у душу појединаца, али смо ми уверени, да ће престати многострано ћутање сад бар у најодлучнијем часу. Слободоумна народна странка мора имати у својој средини људи, који ће за неколико идућих недеља, дакле усред уставне борбе, умети да организују странку и да прикупе око себе све чланове нашег народа, којима је стало до очувања автономије јер иначе ћемо тешко сузбити пре предену противничку навалу Ми данас под доста неугодним приликама узимамо реч. Нами фзли свака организација, свако средиште, фзли нам призната снага која ће да поведе. Па опет нема времена за ситније договоре јер за 6 недеља отпочеће избори повереника. Дајмо народу места на коме ће да се скупи, па ће он изрећи своју реч. Пре свега треба дакле да се сазове велика конФеренција бирача народносне слободоумне странке и свију оних, који у питањима автономије потпуно деле мишљење те странке. До сад је о јавном збору могло бити говора, сад већ престаје сваки

разговор, јер без предходног збора и договора не можемо никуд ни камо. Нас је вест о сазиву сабора затекла далеко ван Новог Сада : у Вршцу, Белој Цркви и т. д. Ми смо се ставили са многим нашим уваженим људима разних места у дослуху, па сви они, а и овде у Новом Саду влада претежно мишљење, да је најзгодније место за општи збор 0 о м б ор. На основу тога договора апелујемо на браћу Сомборце, да у својој средини сазову велики збор. Рок том великом збору, на који би свака свесна општина требала послати бар једног или неколико заступника, требао би да буде одма по Духовима на недељу, најдуже на две недеље дана. Сом борска конФеренција углавила би у смислу досадањег правца нар. слоб. странке одређен програм за предстојећи сабор, и удесила би питање о акцијоном одбору. У колико смо досад могли разабрати, опште мишљење своди се на то, да се накратко после сомборске конФеренције сазову још три подконФеренције у Банату, Бачкој и Орему, које би разгранале рад сомборског збора. За сад је међутим главно, да се неодложно у свакој нашој свесној општини састави но један акцијони одбор, који ће узети на се бригу око избора и о томе известити уредништва наших листова. Кад се једном састави у Сомбору одбор и сазове конФеренција, тада прелазе на њега обавештаји, а сама конФеренција решиће о свему осталом, па и о заједничком раду. Без општег збора се не може много учинити, али пошто донде мора проћи бар 14 дана, то су позване све наше општине, да у своме кругу неуморно раде за општу ствар. Време је кратко; сваки је тренутак скуп; свако оклевање убитачно ; евака неодлучност може донети овом тешко искушаваном народу нову несрећу, и зато велимо још једном: на брзи рад! Општине учините своју дужност; а на тебе Сомборе управљени су данас погледи нашег народа највећма! Ј. Т.

РИСТИЋЕВО ПЕНЗИOНOВАЊЕ

Одвикли смо се већ, да из Србије чујемо какав весео и радостан глас, већ како који дан, а оно све црњи и жалоснији гласови до нас допиру. Откако је краљ Милан своју владу предао у руке „напредњацима,* откако је судбину Србије положио у ,напредњачке* руке, од тог доба пошло је наопако и у спољној и у унутарњој срп-

ској политици, од тог доба до осталог Српства допиру из Србије само црни и жалосни гласови. Те црне и жалосне гласове ублажују до душе комична дела, која често чине . напредњаци," али томе се могу радовати само непријатељи српски и Србије, а праве пријатеље мора заболети до дна срца, што је таквим људима поверено, да дрмају судбином једне читаве земље и народа, којег бољитак и напредак лежи на срцу његовим санародницима у другим државама. Срби у осталим земљама гледају на Србију као на своју зеницу, свој понос и узданицу , а међу тим ту Србију упропашћују и понижују људи , који су данас на влади и свели су важност „самосталне* Србије на нулу. Убијственом својом унутрашњом политиком довешће Србију до материјалног и моралног банкротства, а својом ненародном и издајничком спољашном политиком понизили су Србију до туђе слушкиње. Поред такве жалосне улоге, узела је данашња српска нлада на себе и улогу жалосно-смешног комичара, па да нисмо Срби, да смо српски непријатељи ми бисмо се од срца радовали, што судбином озбиљног и јуначког српског народа дрмају тако смешни и комични људи, као што су напредњаци. Најновије комично дело србијанских „на предњака“ јесте пензионовање Јована Ристика, што другим речима не значи друго ништа, него да Ристић по вољи „напредњака“ не може више бити српски министар. Ми овим нећемо Ристића да бранимо. То нам ни на крај памети не пада. Ми смо Ристићеву унутарњу политику увек осуђивали, али савестан човек мора и према свом политичком противнику праведан бити, па с тога морамо признати, да Ристићева спољашна политика стоји према политици данашње српске владе као див према патицврку, као вера према невери. Али о томе није сада реч. Реч ј сада о томе: зашто да се Ристић ставља у пензију, за што да се проглашује за инвалида, кад је он још у пуној снази? На то питање дају нам званични београдски кругови са свим јасна одговора. Ти званички кругови веле : Путовање Ристићево у Петроград приликом Методијеве и Ћирилове хиљадугодишњице сматрало се у Будимпешти и Бечу као да је учињено у споразуму и по налогу краља Милана, па да би о своме пријатељству и о својој великој лојалности бечке и будимпештанске кругове потпуно уверио, за то је краљ морао Ристића ставити у пензију, морао

Л И С Т А К. О ПОСЛЕДЊЕМ ДЕСПОТУ СРПСКОМ ЂУРЂУ БРАНКОВИЋУ.

III.*) Из прошла два изватва дознајемо, да је последњи деспот наш ђурђе Бранковић још пре Чарнојевићеве сеобе од оностраног и овостраног народа српског за деспота припознат а и изабрат био. Шта више, биће да је у бојевима Турака као војвода учествовао. Можда се народ, а с њим и патријар Чарнојевић, не ба овамо ни преселио из Турске, да није деспот на то навалио, и позив Леополдов ва грчки, влашки, српски и бугарски језик верно превео и разаслао свим источним хришћансвим народима који стењаху под турским •) У броју б. .Иаше Доба“ изпшдо је отворено писио уреднику г. Стеви Павловићу, » потписапо од нашег честитог архииандрита г. Изаријова Руварца. То се отворено писио бави са подлисцима који су изишли у 59. и 60. броју „Заставе" под насловои: „0 иоследњеи деспоту српском ЈурЈјУ Бр а а к о в ићу.“ lo је отворено писмо писао г. Руварац, као што саи вели, на молбу г. Цавловића. Али ако је г. Павловић мислио, да he га г. Руварац одбранити, љуто се преварио, јер г. Руварац пише г Павловићу на једном месту, од речи до речи: „Поблјање тог („Заставиног“) приговора остављаи вами (уреднику „Нашег Доба“). Ја саи ваиа и другима говорио, да није паметно, што се Пиковљева кн>ига о Србииа у Угарској преводи на српски језик, и што је „Српска Матица" превод тај обдарила, али ви не хтедосте одустати од подхвата, за који нисте били довољно спреиљен. Сад се браните саии". Дакле и сам г. Руварац признаје, како би боље било даје н>егов нријатељ г, Павловић седио вмиром, но што је пресаПнковљеву историју у српски свет, кад се у историји не разуме. Та то су тврдили и она два подлистка у „Застави.“ Међутим г. Руварац покушава у тои свои отворевом висиу да докаже и то, како је последњи деспот српски ђурЈЈе Бранковић био „пробисвет, ,лажа“, „варалица", „швиндлер у великсм <тилу“ и т. д.. Он ђурђа Бранковића представља у

игом. То се бар види из писма деспотовог Леополду, које у почетву обелоданисмо. Деспот, као научен човек, владао је латинским, грчким, српским, бугарским, маџарским и влашвим језиком и тев уелед деспотове агитације, могла се цару Леополду жеља испунити да добије насељеника из Турске и војничке јаке припомоћи. Ако је аустријски двор и уговарао с вим о сеоби Србаља из Турске, уговарао је прво и прво са деспотом ђурђем и тек овај је повренуо Чарнојевића и народ. Његова политика без сумње била је та, да се хришћани што боље групирају и да сви сложно од једном нападну на општег непријатеља свог Турчина, те да га за навек прогнају из Европе, па онда сваком своје. Зато је и ђаром Чакијем свлопио био чврст савез, што се видело из писма чакијевог, што би досле прогоњених и изгнаних Турака требала онда таквом виду, да сваки мора с места казати: „Па што га није бечки двор дао расчережити или бар обесити, но га је само аатворио." Г. Руварац је изрекао врло крувну реч, без ствврних доказа, а он то иначе не чини. Тако н. пр. цобија научност Бранковићеву зато, што језик у Бранковићовој кроници није чист, но је веоиа тежак. Та таквих доказа г. Руварац није до сад износио, но се служио с актуалним податцииа. А званичнаакта која су наведена у „прибавленију“ не иогу се оборити са речима: „нисам уто иикад, од кад сам р а зми шља тиноч е о, веровати могао", па ва то казао и сам честити и научени г. Руварац. Но не упада само то у очи, што се г. Руварац у овом отвореном писму ве служи т< мсљиим доказима, но упада у очи и то, што се, ван свог обичвја служи према г. Д. К. опорим грдн>ама Зар је код уредништва „Нашег Доба иеизузетно правило, да његови сараднвци морају ружити људе, па се том правилу мора повиновати и човак као што је г. Руварац. Прииећујући ово неколико редака, држимо, е ни г. Руварцу неће бити криво, ако уступвмо иало места одговору г. Д. К. чим сврши низ његових започетих подлистака. (Ур. ,3аст.)

да оживи стара српска слава а и мађарска самосталност, што је заиста и најправичније. Деспот је дакле ишао правим путем, велика је мисао била његова, а што се после збило наопако, он вије крив. Није могао ни мислити, да ће аустриски двор, који је ондадрхтао од смерова турских, ослободив се, доћи и на ту мисао да Србе гони на унију, и да због тога, да би ствар кардиналу лакше за руком ишла, уапси деспота, као што ће се доцније видети из одговора кардиналовог. Но да идемо даље. Услед оне посланице и препокорне молбе, народ се надао, да ће се цар смиловати и да ће га на то још превелика верност, оданост и јунаштво српско нагонити, те ће ослободити српског деспота му. Но ево шта се успело: Пошто је молба предата, сви се надаше повољном решењу, уздајући се у своје крваве заслуге; међутим кабинет уступи ту ствар војном савету, овај фелдмаршалу Лудвигу Баденском, Лудвиг опет кабинету, одакле доспе пред државни савет. После дугог чекања и непрестаног пожуривања изађе ова царска наредба: „Посланвцима народа и војске српскеовим се благонаклоно до знања ставља. Ваше настојавање да се ђорђе Бранковић ослободи, милостиво је примљено, и како су важна државна дела ислеђење његове кривице до сад пречила, то ће Његово Беличанство, чим послови допусте, даље ислеђење наредити. За доказ пак, да се заузимање српског народа од стране Њег. Величанства уважава, наређено је да се рече ни Бранковић у пристојнији стан премести, где ће само под надзором градске страже бити

За издржавање његово пак добила је дворска благајница нужно упутство. Уједно му се дозвољава. да се може по чистом ваздуху шетати. У Бечу 19. априла 1692. п. р. Уз ову наредбу издат је овај царски укав на благајницу: Ми смо најмилостивије наредити изволели, да се деспоту српском ђурђу Бранковићу на његово издржавање од почетка овог месеца до даље наредбе квартално 250 фор. унапред поред првзнанице издају. У Лаксенбургу 6. Маја 1692. (М. П.) Леополд. И тако српски посланвци поред огромног труда не могоше ништа друго израдити, већ само да деспот пристојнији стан добије и да под надзором градске страже буде. Из дворске болнице Хофшпитаља (?) буде премештен у приватну кућу „код златног медведа“, но војничка стража га је и ту чувала. Народ пак поднесе преко својих посланика 1693. год. нову молбу, воју је пуковнив Јован Димитријевић из Беоггада саставио и у којој се опширно набрајају иаслуге српског народа. Иста молба гласи: Најславпији и т. д. Изјављујући најпонизнију благодарност на милостивој потврди наших привилегија и ослобођењу од земаљске порезе и осталих терета обећавамо, да ни у будуће нећемо наше силе штедити но ћемо се против општег хришћанског непријатеља Турчина храбро борити, жртвујући радо крв и живот иа Ваше хришћанско пресветло ц. кр. Величанство. Уједно падамо и опет на колено пред Ваше Вел. молећи са склопљеним рукама, да нам се

„ЗАСТАВА“ излази реховио:' средом, петиом, недељом, иа цедом табаку, н уторником ва по табака. ЦВНА ЈЕ ОВА за Аустро-Угарсву аа целу годину 14 ф. в. ва ио године ......... 7ф.— н. аа четврт годипе 8 ф. ВО в. «а 1 месец 1 ф. 20 в. За Србију (у сребру) аа годииу 85 дин. ва иола године 17'/, дин на четврт голине 9 линара.

БРОЈ 70. У Новом Саду у среду 8. (20.) маја 1885. ГОДИНА XX.

ОГДАСИ рачунају ce по 6 ном. од cw>» ipcre оваких ситвнх схова, за жвг се птаћ* по 80 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредвиштву, а претпхнт и огдаси администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА ие примају ое РУКОПИСИ не враћају се ватраг. Поједини бројеви стају 10 вовч.