Застава

ЗАСТАВА

У Н И Ј А.

Накратко после окупације Босне и Херцеговине, изметла се на површину чудновата слика и прилика. Изгледало је, као да устаје из гроба давно сарањени политички мртвац. Цела та невероватна слика показивала се у некој магловитој даљини, па је многи и не узимаху на ум. А они, који је оштро и са пажњом посматраху, промислише се, па онда рекоше у себи: „То је немогуке . . . та ми смо већ далеко заишли у 19. векЛ Пролазио је дан за даном. Прокопије Ивачковић је чупао косу, али се напослетку на веома „тајанствен начин« сишао еа патријаршеског престола. Било је његових пријатеља, који су поверљиво и шапћући приповедали, да је седом патријару нуђена унија. Мало је њих, који су о томе слушали, па чак и они не обратише на то особито пажње. Затим је дошао Герман. По дебелом ћилиму, који беше исткан од самих незаконитости, успео се он на патријаршески престо. Герман „патријар*. У зиму 1879. год., кад оно постаде заступник патријаров, поздравио је православни свет са божићњом посланицом, која је киптила са изрекама из католичких књига. На првом дакле кораку забацио је наше православне црквене књиге, а узео у руке латинске. Падало је осуда, оштрих осуда, али ону истиниту, тешку реч, вико не хтеде изрећи. Накратко за тим, догодила се промена у Србији. Дошли су на владу непријатељи Русије, дошли су на владу људи, који су тражили везе са западом. ДБини дани биће избројани* говорило се тада. „Док је Србија православна, док је у Босни православног живља, превладаће веоспорно опет славенски уплив. * Ал нуто чуда. Напредњаци сметнуше на обестан начин митрополита Михајла, и доведоше свога човека. Нико га не хтеде посветити, и већ се мислило да су напредњаци насели, кад се показа друго нешто. Герман Авђелић прискочио им је у помоћ. Он је погазио прописе православне цркве, само да „посвети 1 бруку у Србији. Готово у исти мах, понудио је барон Мирошевски босанском митрополиту Сави унију.*)У Босни и Херцеговини створио се познати коме је цељ, да шири међу православним Србима католичку пропаганду; врата тих покрајина отворише се широм, а унутра улегоше језуите. *) Види посланицу митрополнта Саве упућену барону Штадлеру. Застава 110 број 1885 год.

Сваки озбиљнији посматралац морао се поново замислити. Зар је могуће да се по литичка мумија, зар је могуће, да се пропаганда уније, опет вампири? Оно до душе изгледало је, као да је с ове стране Саве и Дунава задобивен за унију Герман; изгледало је, као да је у Србији задобивена за ту цељ несретна напредњачка влада, а у Босни и Херцеговини се радило на томе, да се за унијатство загреје митрополит Сава ... Па је ли се збиља мислило, да ће те три чињенице заједничким иупоредним радом, сломити у срцима српским дух православља, те упливисати на њихово мишљење у другом правцу! ? Могуће је, но ми нећемо овде о томе да дајемо мишљења. Толико је свакојако јасно, да би се само поунијаћена Србија и поунијаћена Босна и Херцеговина могле отуђити од своје досадање политике и приљубити западу друкчије не. Но ми за сад нећемо да говоримо о томе. Довде смо говорили о неким знацима, који могу да изазову веома озбиљно мишљење. Ми поређасмо необориме чињенице једну уз другу; о осталом нек сваки сам суди. Ми не задиремо за сад даље, па остављамо на страну и „оставку" босанског митрополита Саве. Међутим оно, што нам је сваки дан пред очима, не можемо ћутке прећи. Кад би данас устали те отворено рекли: , Герман Ан-ђелић ргди на томе, да нас преведе У унију“, знамо унапред шта би нам се рекло. Рекло би нам се: , Ви хо ћете с том вашом тврдњом да раздражите прост народ против Германа.“ Не бојте се, нећемо то тврдити, јер ево велимо: „Ми не знамо сигурно, да Герман хоће унију, ма да се о том данас говори у свима српским круговима.“ Дакле, ако је по вољи, Герман неће унију . . . Али допустите да нриметимо ово: Шта да кажемо ми, кад нас Герман у својој божићњој проповеди учи латинској вери ? Има ли сабор права да га позове за то ва одговор? Имамо ли ми права да зебемо од Германа кад он тако чини? Ми смело тврдимо имамо. Герман неће унију ... Али кад је недавно цео православни, па и цео српски свет славио успомену св. апостола Ћирила и Метода, Герман је устао против те прославе. Имамо ли ми сад права, да се жалимо на Германа, што нас је том приликом отуђио и оцепио од православља? Ми смело тврдимо: имамо. Герман неће унију. .. Али кад нас недавно католички Фратри у отвореним по-

сланицама мамише у Велеград „да би се испунила жеља рим-папе,“ Герман не уста да и једном једином речи одвраћа стадо своје од тог корака. Имамо ли права да сумњамо због тога ? Ми смело тврдимо: имамо. Герман неће унију. . . Герман чува и брани православље ~. Али кад поп Вића краде из црквеугљена; кад Нестор Кукић чини зверске злочине, те га већ и суд осуђује, Герман те људе штити и брани; поп Вића му одлази на кортешке договоре, а могли би навести пуно недостојних свештеника, које он на срамоту православља заготићава и одликује. Па имамо ли ми права да се тужимо на Германа, што тиме омаловажава, поткопава управо бесчасти православље? Ми смело тврдимо: имамо. Герман неће унију .. . Али кад се код нас данас бујно шири назаренство, а све због горњих чињеница, све због нереда и неправедности, које се дешавају под Германом, па Герман још ни један једини пут не уста да се макар у пастирској посла ници бори против тога: имамо ли права да се тужимо ва њега? Ми смело твр димо: имамо Герман неће унију. . . Међутим и закони и привилегије и наши вековни црквени обичаји ујамчавају нам црквену автономи* ју. Наше црквене установе су провејане народним духом. Тај дух је срастио с нашом црквом. И кад данас устаје Герман да поништи то обележје, кад данас са својим синодским оператом смера да унесе католичку црквену организацију у нашој цркви, питамо ми : је ли то велики корак к унији ? Смело тврдимо : јесте. Герман неће унију. . . Али ево данас већ и врапци цвркућу, а и кикиндски римокатолички прота рекао је ово дана отворено: „Има архијереја српских, који држе, да правсславна црква треба да се сједини с католичком. Герман неће унију јел те? Ево да и ми кажемо неће. Али каква нам је вајда од туда, кад сваки његов корак, сваки његов покрет, сваки његов рад иде на то, да скрши, сруши обори православље ида нас одведе у увију?! неће унију, али ради на њој/ Ето, то је најмање што се за њега може рећи. А ко би хтео више што да рекне, тај би морао казати: Герман ради на унији, дакле хоће је. Било једно или друго, ми ћемо бити на опрезу. У осталом: иде сабор. Ј. Т.

Изборно кретање.

Прошле суботе 13. тев. месеца била је у Сомбору седница свију чланова централног одбора. Било је доста чланова и са стране. На тој седници поднашани су веома повољви извештаји са свију страна, а из тих извештаја излази, да ће присталице видовданског програма махом продрети у сабор. Централни одбор је већ усвојио наше вандидате, воји су на зборовима иставнути, али ће „званичне вандидате странке* истаћи тев доцније, вад буде листа потпуна Идућа општа седница централног одбора биће у суботу 27. јула. До оног времена треба сви наши срезови да одрже вбор, иставну вандидата и • известе о томе централни одбор. * ❖ * Збор бирача румског среза. Кад се не нвђе нико од позвани, перу вичниаијих људи, да вам ток збора прошле недеље у Руми држаног опише, допустићете, да ја то учиним. Грех би бво да о том бурном збору и шира српска публика не дозна. Српски грађани у Руми стајаше увев на браниву права српсвог народа. Кад из других места Срби, неки заведени од амбициозних и једино свом личном интересу угађајући људи, а неви из неоправданих претпоставака, као да се борбом против силника неда ништа постићи, влонуше, и дражењу се одадоше и тада румсви Срби стајаше неустрашимо на бранику српсвог ода свију страна потиштеног народа. Румсви је срез подупиран од рум. Срба, увев очувао свој српски понос и достојанство, јер је увек на саборе слао људе, воји су стајали под заставом срп. нар. слоб. странке. Па и данашњем збору осветла Рума и румски срез свој образ, на војен ће им све српство рећи фала. Грдна се неправда учини срп. народу, вад мимо његове воље дође црни Герман за патриарха. Он (Герман) без српсвог осећаја, без православног чувства, без хришћансвог милосрђа и љубави, подмете ногу повојном срп. патр. Ивачковићу, и седе недостојан на престо српског патриара, без свавог зазора, и ако му сав народ тада као из једног грла довикну: издајицоl Црна душа Германова чинила се невешта на огорчење и провлињање народа. Он у својој павленој души баш тада у друштву са српсвим душманима васниваше још пакленије умишљаје, да српсвом народу све мило и драго, право, понос, прадедовску веру да му све то повоси. Герман тада њему раввим безсавесницима говораше: сломићу ја Маркове и Милошеве јунаве. Познајем ја многе његове вође, воји ће ми помоћи да га сломијем. Њему ћу (народу) лагати, да све што радим, радим

ЛИСТАК. „НЕМА CPEЋЕ!"

(Мако Нордау.) Дворава за сецврење у староме Hdtel Dieu-y у Парвву, који годиве 1877. порушише, беше гровЕо и немило место. Да доспеш онамо, морао си више мвнута да ходаш горе доле преко степеввца поред болницв, кров велике, високе тремове, па ходнвцима, који се вијугаху час лево час десво, и преко покривенвх дрвених мостова, који је водио преко рукавца реке Сене ввмеђу два врила зграде болвичке, туда си морао проћи, па тек овда да се спустиш У швроке, подземне просторије, које беху најстарији део те зграде, којој беше ввше столећа, а те просторије подвгсше још у првој половиви средњега века. Кад се свђеш ва иодвожје од степевица, које воде у дгораву ва сецираље, неђеш се у једвом непатосаном подруму, који од горе бсше осветљен прозором са решетком, а ва дву тога подрума мсгао си приметити нвска, колико ПЈирока, толико и висока, варђана гвовдена врата. Онај, који је то знао, отвори врата, која су увек била ватворена, ваврвугши невграпву браву на сред врата, на којој беше вввутра тегока рева, и стуви у веку виску просторвју, која је могла бити петввест ворава дугачка и десет корака широка. Овамо је допврало врло мало вриродне светлссти кров два четвероугова вроворчвћа са решстксм, који вробвјвху дсбеле видове баш иснод свода подрумског, а крила се на њима само овда могоше отворвти, кад је у Сенв мала вода бгла. Подруми су у Hćtel Dieu-y

били под површином реке Сене, од које су вх делили грдне, поцрнеле и маховином обрасле зидиве, и када се само мало заталасала, из сале за сецирање могло се видети, како је доња ивица од прозора више палаца у таласима потонула. Обичво је горео овде гас, који је по просторији ширио јаку и оштру светлост, на којој се све показигало непријатно оштро заокружено и у вездравој боји, и багаше на под и видове тамне севке. Али та је светлост дсбра била за ово место и за ово, што је ту било. Црнопурасти су зидови увек били овлажени неком прилепљивом влагом, која се овде овде у капљице скупљала, које су лагано капљале на клизави, прљави мрамор, пв чак су и ва посматрача, ва којега севтимевталне појаве не могу утицати, тавав утисак чивиле, као суве, које се силом задржавају, и тешко роне. На оној страви у подруму, где вије било прозора, видела се у зиду умиваовица са цеви од водовода и за отицење воде, у којој беше ввше комада сапуна, поред тога висили су о клину вечисти убруси и једва олупвва, поцрнела табла, на којој беше ваписав псжутелвм словима домаћи ред у дворави за сецврање. На противној страни било је у једвом реду шест столова, над свавим је висила са свода једва гасна лампа; ва првом, који беше обичвог облвка, стајаше мерило са неколико зарђаних гвозденвх тегова. Но шољи од месивга, која беше попрсвава машћу и крвњу могло се познати, ва што се употребљавало: га њему су се мерили поједвни делови од лешина, који су се у болести промевили били. Осталвх пет столова ивгледаху необично. Површива им беше дугачка, усва, и мало издубл>ена НBлик на карлицу, лимом превучена, мало

нагнуте, на ввшем крају нешто шира, на нижем нешто ужа, а ту је пробушена једна рупица, која се продужује у металну цев, а ова у лимово ведро под уским крајем. То су били столови за сецирвње. „Моргењијеве табле“, као што их сбично вовемо у свом техничком говсру. На њима лежвху укочени, хладни људски облвци, око њвх ножеви, маказе, длета и чеквћи чудвоватог сблика; по тим лешинама рила је омладина од науке са светом љубопитљивошћу, да у тајним дубинама оргава пронађе тајне живота. На зиду је висила мала, црва дашчица са цедуљом, ва којој је стајало име оне лешине, која је лежала на столу, колико јој је годива било, и дан смрти. На дну двораве беху стаклена врата, кроз која се ула-Bило у један суседав, али много мањи подрум, који се осветљавао само вроз један прозор; на зидовима с бока беху приковане две црне летве, које су чиниле велик крст од свода до пода, а ва поду посутом иверјем од јеловине, тто ва смолу мирише, било је више којекако састављенвх савдука од дасака. То је била мртвачва соба. После севције овамо су довосвли лешине, ту их повили у платно, што је давала управа болничарска, и у савдук положили, па су ту чекале на погреб. Дође ли когод од рођака за дванаест часова, да взиште лешину, издали су му је; не деси ли се то, овда првог јутра однесу лешину на мртвачким таљигама и спусте је у општи гроб на I'ere Lachaise-y. Једина жива створења беху У овим гровним просторијама за време, кад није било севције, једна лепа бела мачка, која је весело скакала на сусрет ономе, који је улазио, лагано маукала, прела и плела му се око

ногу, а газда ове животиње, омален старкеља, мршав, ћорав, који је кашљуцао, већ је тридесет година овде доле становао и сред вечите жалости и разора тако је очувао ведринудуше своје, да је увек весело певукао, кад је приправљао лешине за сецирање или кад их је после секције прао, сашивао и у покров увијао. Само је онда био у лвцу озбиљан, шта више меланхоличан, када су рођаци дошли по свога самртника, јер је овај поштени човек у свом многогодишњем тужном ванимању тако постао удворан и обазрив, да својом равнодушношћу или пак веселошћу није хтео да вређа осећајв у оних, који су туговали. Већина лекара и ђака, који су похађали Hotel Dieu, обично су долазили после јутрошњих похода (визита) доле у дворану за сецирање, да виде „шта је ново, “ Тако су радили као и онај, који се свикао, да се после преставе, коју је гледао у поворишту, попне на позорницу, да види шта се збива иза кулиса. Бешето једно пре подне месеца маја 1877. када сам ја по овом обичају ступио у ову подземну просторију. Мачка је седела у једном ћошку па се умивала, стари је Жан имао посла у мртвачкој соби око веколико правних савдука, од столова је за сецирање један празан био, а на четир остала лежале су лешине. Око прве лешине, која беше неког јаког старог човека, који је умр’о од болести у мовгу, стајала је гомила младих људи, једна са сапрегнутим белим кецељама и крвавим рукама, други са шеширом на глави, у рукавицама и с цигаретлом у устима и живо су се равговарали о пустошима, које им је пронашао нож, и о појавама, које их починише за време болести. На другом и трећем

„BАСТАВА** иалази редовио: средом, петком, недедом, на целом табаау, а уторнивом иа по табака. ЦЕНА ЈВ ОВА аа Аустро-Угарсву ea цеху годину 14 ф. в. аа по године 7 ф. н. на четврт године 8 ф. 60 н. n 1 месец . . • . • 1 ф. 20 в. 8а Србију (у сребру) sa годину 85 дин. на пола године 17*/, див на четврт године 9 динара.

БРОЈ 114. у Новом Саду у среду 17. (29.) јула 1885. ГОДИНА XX.

ОГЛАСИ рачуиају се по 6 иовч. од врсте оважих ситних слова, ва жиг се шаћа во 80 иовч. сважи пут. ДОПИСИ шалу се уредништву, а претплат« и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају ое. РУКОПИСИ ие враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 иовч.