Застава

ЗАСТАВА

СРБИ У АУСТРО-УГАРСКОЈ.

Данас у очи нове године излази ми и нехотице пред очи арапска прича из хиљаду и једне ноћи. Мала тица летила по . мрзку и била је врло несретна. Тада одједном дође до осветљене дворане и срећом прозори беху отворени. Она улете из мрака у светлост, ал несрећом били и противни прозори дворане отворани те прну и опет у мрак ... Кад пренесемо ову причу на прилике Срба у Угарекој, os да морамо признати да и наше за мало бијаше. Лане на нову годину донели смо на челу „Заставе* доста суморан чланак. По странкама био је метеж и растројство а наоколо владаше неки мрак, да се није могло знати шта ће из тога изаћи. Данас је на жалост готово исто тако. Чисто, јасно начело, не види се. Одређен про грам није углављен Слободоумни људи нашег овостраног народа некако се колебају и љуљају. Ми нисмо везени чврстом везом заједничког рада, нисмо везани јас ним програмом дела. У осталом тога и неће бити све дотле, док се на једном великом народном збору не претресу и не рашчисте сва питања. Можда ће то бити до године, ове године то се није десило. Па опет. Између ова два мрака, доживисмо и ми у току ове године светлу тачку. Али смо прнули кроз ту светлост, прнули из ње као она тица из „хиљаду и једне ноћи.“ Минула година била је значајна. Кадје цео словенски свет устао да слави хиљадугодишњу успомену 'Б.ирила и Метода, тада се пренусмо и ми. Но оно што другима беше слободно, нама је пречила неизабрана t глава наше цркве. И тада, кад наш народ осети опасност, кад виде да хоће да га згурају са земљишта православља, он је учинио потпуно своју дужност. Ми ни fc’cMo до душе могли успомену славенских апостола да прославимо онако свечано као други народи. Но кад се узме у обзир, да свуда око нас прославише тај дан помоћу државе а на челу са црквеном поглавицом, па кад се измери са каквим сметњама се имадосмо борити ми, онда мора сваки признати, да је српски народ у Угарској најдостојније прославио своје апоетоле. Лањски избори за наш народно-црквени сабор били су такође величанствени, као никад до сад. Народ и опет увиде, да ће решити велико и судбоносно питање, па је учинио своју дужност. Сам рад сабора многи узносе до неба, но многи се не могу за њ’ да загреју Толико стоји, да се жеље српског народа досад нису испуниле. И ми се јако бо;имо, да ћемо сад морати

много и дуго да молимо за сабор и то за сабор под Германом Анђелићем. То смо требали избећи, требали {вакојако, а можда је било могуће то учинити. Кад годје у току лањске године стајало до народа, онсеода звао као можда никад досад. Одазвао се не само приликом светковине Ћирила и Метода. одазвао се не самоприликом с а б о р с к и х и з б o‘-i n ?, н о с е д о ст о ј н о о д а з з а о пр и л g. ' зима за нашу рањеву браћу, одазвао сеприлозимазапогорелеРа’ковчане и т. д. Па кадје и ~3аставин* опстанак долазио у питање, наш народ је у току вајкраћег времена скупио пр ек о 5 000 фор. Где се народ тако одзива, тамо не треба очајавати, тамо нема вико права да рече: с овим се народом не мо же радити. Грех неуспеха пада и мора пасти поглавито на интелигенцију. То се најбоље види кад човек промотри Тр о ј е д н ицу. Народ је бирао своје посланике под срп ском заставом, бирао их је као присталице српског самосталног клуба. А г. г. посланици кад дођоше до посланичког мандата преварише народ, одоше у владиву странку. Многи су пали тако писко, да се дадоше бирати из хрватеког сабора у угарски саб< р с обвезом, да ће бранити Тису и његову владу. Ми данас сви осуђујемо краља Милана, ал нами се чини, да би већина наших посланика који данае седе на хрватском сабору, била гора од краља Милана, да је нешто на престолу. А то је много речено, то је у опште најгоре што се може рећи. Ал то је речено no заслузи. И наши посланици на хр ватском сабору понашају се тако јадно и жалосно баш сад, кад Крајина уђе у у<та-‘ ван живот. Они уче и осталу браћу несретној и јадној политици. Наши посланици на хрватском сабору обрукаше, управо оерамотише српско име. У псследње дане, изашаоЈе барон Живковић из владине странке и основао неку средњу странку. Готово боље да није. Та његова опозиција је блсда, кржљава. Она је у свему средња. Средња према Хрватима, средња према Мађарима, средња према Србима. Може човек не држати ни с једном постојећом странком на троједничком сабору, ал опет може имати здраве, одлучне, а не болесне и средњачке назоре. У Троједници се ломи; многи бољи Срби хоће да се оцепе од владе, ал ће то бити јад, ако онда не прегну даље но у странку барона Живковића. Са радњом српских посланика на угар ском сабору не можемо бити ни мало задовољни. Срби посланици из троједнице држе с владом, управо кад дође до гла-

сања они беже из сабора, а да Тиси до невоље дође, они би га према својој обвези морали бранити. Остали посланици свију странака ћуте. Било је важних питања, н. пр. о разрешењу српских задруга, о преустројству горњег дома, о продужењу посланичког мандата, и т. д. па се не чу српског гласа. Управо пардон. Да брука буде потпуна, говорио је г. ЈЈсаковић Кад човек гледа оне силне пиглавике из Троједнице, па н ове из Аустро-Угарске, како ћуте на сабору, морао би мислити да је нами добро, да нами ништа не Фали и да ми ништа у овој земљи не мислимо. Срби у Аустрији доста су малаксали. Бока Которска је расељева, разгнана, а још никако да се опорави од последњег устанка. У Далмагији видимо борбу Срба али са доста мало такта. С доуге стране опажамо где се и око далгатинске браће обавија све јачи ланац стеге. Новоименовани намесник далматински не зна ни земаљског језика, а камоли друго што. Кад се тако мало обзире на народ. онда се види куда се иде. Иначе се у току прошле године радило доста мало на узајамности Срба који живе у Аустро-Угарској. Бечка влада пречи то на све могуће начине. Та забранила је готовосве наше новинеза аустријскеземљ 1 . Кад би хтели да извучемо језгро свега, што смо довде рекли, онда излази да је наш народ показао у тску прошле године мвого воље, одушевљења и пожртвовања. Он је учивио више во што се од њега и тражити могло. Јед и лабавост наше интелигевције, неодређевост у програму, ‘једини су уз роци, што нисмо показали боља успеха и што смо у много прилика морали да се стидимо и црвенимо Но тешимо се, да ће доћи млађи, бољи нараштај. Нека нам је ова минула година показала, да је ваш народ здрав, да је вољан да брани своје па је опет доста. Сваки који има срца у грудима, мора прионути још већма да подржи народну ствар. У осталом кад је језгро народа здраво, народ ће прекужити болест од које пати један његов део. Ј. Т.

СРПСКИ СВЕТ НА ПРАГУ НОВЕ ГОДИНЕ.

Дужност је наша као новинара да ступајући у нову годину, бацимо поглед на прошлу годину, да покажемо како је нова година затекла Србију. Ово тим пре треба да учинимо ми, што данас у Србији нема слободне штампе. Постојећи политички органи у Србији певају химне краљу п влади, онако исто као што је некад Матија Бан певао оде султану, док су његове паше убијале и мучиле сироте и јадне Бо-

санце и Ерцеговце. Сваки човек види у прошлој години остварене многе своје наде и жеље, али се још више радује новој години уздајући се да ће у њој остварити своје неостварене жеље. Па тако је и с народима. Како ли је са српским народом ? Иза нас лежи дуго време од равних пет година и два месеца. За то време у Србији је владалаједна струја како у земљи тако и с поља. Досљедно је извођен k сииом утврђивап плап од снпх, који се крстише напредњацима. На челу њиховом стоји краљ Милан, а иза њега Милутин Гарашанин, син старог кајмакамовца Илије Гарашанина. Унутарње политике реФорме испале су све у духу назадном. Слободна је штампа угушена, независноет је судска окаљана, управне власти попрскане су крвљу многих српских патриота, лична је слобода погажева, а високо уздигнута охолост сејмена које д»нас крстише жандармима, чуварима рада и поретка. Устав је сав изрешетан огромним насилним провалама. Од њега је на артији оетала само гола реч „Устав“ и ништа више. На пољу економском извршене реФорме испале су још жалосније. Све оне носе на себи рђаве последице политичких установа, KOj’e се косе са потребама и животом народним. До крајности је у пракси примењено и изведено начело манчестерске школе, слобода трговине. Пред њом су пали зачетци индустријски а домаћа ивдустрија нагло пропала. Народ је економски подлегао снажнијем суседу. Као што се у средњем веку доносише из Мљетака позлаћене сабље, наџаци, буздовани и црвена чоха венедичка, тако се данас доносе све намирвице из индустријских земаља. Државни расходи достшли су басво< циФру услед рђаве Финансиске пол и стоје у великој несразмери са народним богатством. Без да је Србија водила и један рат за ових пет година и два месеца, њени управитељи направили су дуг на страни од 250.000.000 динара! У њеном буџету стоји циФра од 60.000 дин. за потпомагање индустрије, а 400 000 дин. за издржање жандармерије у целој земљи, која пре није постојала! Овако уређена Србија водила је за цело време једву исту политику спољну, политику великог пријатељства са Аустријом. За то време она је намерно гушила идеју нар. ослобођења и уједињења. Јадни Бошњаци и Ерцеговци издавани су суседу да их веша. У народ је бачена омраза према Црној-Гори која је свакад била вернн и непоколебљив чувар велике српске идеје уједињења. Са Бугарском рађено је онако како годи туђинцу несловенину који је забо нож у срце српства. Свудаје вођена политика издајничка, која је најпосле

Л И С Т А К. СТАРА И НОВА ГОДИНА.

Две су се женскиње сукобиле ... Једна је изилазила из света, друга је улазила у свет. Прва је погурена, смежурана бака, а друга дивна млада девојка. Прва изгледа као страшило, као хавет, од које се свако крсти и бега. Друга је писана лепота, а на лицу јој се изражава бајност и једрина младости, те чарима својим заноси свачију душу и свачије срце. Погурена и смежурана бака то је стара година! Дивна млада девојка то је нова година! Сад су се сусреле .. . Прва је пошла, да скочи у понор вечности, а друга је из тог понора изишла на свет, пошла је међу људе. На путу испред тог понора састале су се сад обе те жеаскиње Прва се демонски смешила и пакосно је гледала у младу и лепу девојку, а ова је дрхтала као прут, кад је сагледала бакино ужасно лице. „Не дрхћи, лепото-девојко!“ проговори бака крештећим гласом. „И ја сам била тако млада и лепа, као и ти, па ево гле, шта се од мене створи!“ „Ух, ала си страшна!* рече дрхћућим гласом лепота девојка и сва се стресла, као да је грозница ухватила.

,Не плаши ме се“, храбрила је бака благим гласом и приђе јој ближе. „Ја нисам опака, као што изгледам, а слаба сам и стара, па ти не могу никакву паксст учинити све кад би то и намера моја била. “ „Али како си могла тако погурити се и у старост тако страхотно лице добити?“ промуца запурено девојче и одмаче се један корак даље, па плашљиво погледа око себе. „Што бежиш, лепа лудо? Рекла сам ти, да ти нећу и ве могу викакво зло учинити, па чега се овда плашиш?“ „Оврости ми, бако, али језа и страх ме хвата, кад те само погледам“, одговори јој девојка стидљиво и дрхћући." „Шта ћу јадна, кад ми је таква судбина!" уздахну бака дубоко. „Да си ти доживела, што сам ја, да си ти препатила, што сам ја, да си ти онуд прошла, куда сам ја, и ти би већ тако остарила и тако страшило постала, као што сам ето ја. Х< ј! Пре 365 дана била сам и ја тако млада и лепа, као што си сада ти, а гле, шта се сад учинило од мене! Сад нема ружније и страшније жене. Сад се свако страши од мене кад ми само лице сагледа, а пре сам сваког заносила и свако је своје најлепше наде у мене полагао Још пре 365 дава била сам сушта лепота, младост и љубав, а сад сам омражева старсст и сушта ругота и страхота!* „Па како се то могло догодити, да се за тако кратко време са свим пресбразиш ?“ ша-

вутала је лепа девојка, а речи бакине потресле су јој и срце и душу, те је искрено жалила црву судбиву ове јадве весретвице. „Ти као да ми ве верујеш“, проговори бака слабим гласом, а у том тренутку видело јој се ва лгцу, да њезвву увутарњост раздире бол и туга. „Ја ти верујем, добра бако“, одговори јој девојва, „али се ипак морам чудити, да је могуће било, ра за то кратко време тако остариш и тако страшна постанеш." „И јест’ чудновато, али је ипак истина. “ „Па како се то догодило, добра бако? А зар се у свету за тако кратко време може остарити и тако променити?“ „И ја нисам могла помислити, да ће се таква промена на мени догодити, али ето и сама видиш, да се могла догодити. Још пре годиву дава млада и лепа, а сад старл, гадва и страшна. Ох! проклет био и онај, који ме је пустио у свет!“ „Али како, како се то могло догодити?“ питаше је радозвало лепа девојка. „Ево како“, одговори јој бака загушљивим гласом. „Рекла сам ти. да сам пре 365 дава била тако исто млада и лепа. као што си ти сад. Тада сам пошла у свет. Обишла сам Азију, Африку и Аустралију. Ту сам виделамного јада, ведела и невоља. То је у моје лице урезало врве боре. За тим сам обишла Америку

с једног на други крај. II ту сам многе боре стекла, али од ових се неке убрисале у лепој америчкој републици. На послетку сам прешла у Европу. У Енглеској, Португалској, Шпанији и Италији јако сам остарила са тамошњих безакоња и недела, али кад сам ступила на земљиште слободне и поносне фравцуске републике, ја сам се опет подмладила и полепшала, те сам била оваква иста као и при мом изласку из понора вечности. Али за тим је све на горе ишло. Немачка ми је више бора урезала, него сва Азија, Африка и Аустралија. Швајцарска ми је пре тога неколико скинула, па кад сам стЈпила ва устро-угарско земљиште, до ДјПШ висам више била тако млада и лепа, као пре, али моју младост и лепоту још ни из далека нисам са свим изгубила. Изгледала сам отприлике као лепа и здрава удовица. Но куку мени, тада се започе јад мој. Када сам видела јадно стање народа у Аустро-Угарској, када сам видела, шта ради министар Тиси у Будимпешти, а Герман у Карловцима, када је вапај српског народа допрво до мојих ушију, када је прашина са српских привилеђија пала на моје лице, па када сам за тим видела, шта у Србији раде краљ Милан и његов доглавник Гарашанин и када ме је сву попрскала невина српска и бугарска крв онда сам на мах овако остарила, онда сам уједаред од лепе младе жене постала оваква смежурана, гадна и страшна баба!.... Но сада се хвала богу довршили моји јади

„ЗАСТАВА* излази редовио: сре дом, петжом и недвљом на иелои табаау а уторнивом на по табака. ЦИВА ЈВ ОВА ва Аустро-Угарсму ва деду годину 14 ф. в. ва по године 7 ф. в. ва тетврт годиве 3 ф. 50 в. ва 1 месец . . • . • 1 ф. 20 в. За Србију (у сребру) ва годину 85 дин. на пола године 17*/, дв> на четврт године 9 динара.

БРOЈ !• у Новом Саду у среду 1. (13.) јануара 1886. ' ГОДИНА XXI.

ОГЛАСИ рачунају ce по 6 вовч, од смае •рете оваких ситних слева, за жнг м плаћа по 80 воп. свахи пут. ДОПИСИ шалу се уредвиштву, а аретплатж и огласи адмиввстрапијв »ЗАСТАВК* у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају ое РУКОПИСИ не враћауу се натрат Поједиви броЈеви стају 10 иовч.