Застава

ЗАСТАВА

КЊИЖЕВНА СОЛИДАРНОСТ ИЗМЕЂУ НЕМАЂАРСКИХ НАРОДНОСТИ.

Неприродност и уједно жалосна појава опажа се у читавом образованом свету: ствари и људе, пјто му блиско стоје, то мање нознаје тај свет од много удаљенијих ствари и људи. Отуда долази, да врло многи образован Немац, Француз или Енглез више зна о африканским нустињама и боље познаје живот и одношаје јужноафриканских и аус(ралијских јавних племена, него што зна за земље па истоку и него што познаје народе источне. У многом погледу није бољи ни наш свет. И он у многом ком сбзиру познаје мвого боље оно, што му је даље, него оно, што му је ближе. Узми мо само за пример вњвжевност наше сродне браће Словака и наших суграђана Румуна, па да се одмах уверимо о жалосној истини ових речи. Макар што у једној земљи живимо, макар што сваки дан долазимо у додир, макар шго нам је судбина иста и што по томе имамо једнаке интересе, ми ипак слабо што знамо о словачкој књижевности, а о румунској управо ништа. То је велико зло. управо толико исто зло, колико је и оно, које долази са несолидарности и растројства политичког рада немађарских народности. Усљед тога немађарске народности све се већма јер се све мање познају и све мање додирних тачака између њих постоје, што cre скупа ужасно депримирајући утиче на њихову политичку и културну борбу. Неизбежна је посљедица тога, да народности губе веру у своју снагу, у своју будућност, јер се виде у великом свету огамљене, па кад би тако и даље трајало, морао би клонути и одродити се. Том се злу мора свакако доскочити, ако су немађарске народности свесне опасности, које им са растројства и међусобног непознавања прети. јер ако овако и даље устраје, ми ћемо се све већма удаљавати један од другог и онда тако осамљене и одељене лакше нас је претопити. лакше ће бити остварити оно „културно јединство“, за којим се

гроф Апоњи заноси. И солидарност између народпости у политичкој борби лабава је до зла бога а непознавање књижевности и културне борбе то је већ загрдило. Нити ми Срби знамо, шта на тим пољима раде Словаци и Румуни, нити они знаду, шта ми радимо. као да не живимо у једној земљи, у једној отаџбини, него као де нас деле непроходне горе и непребродива мора. 0 четвртој немађарској народности у Угарској, о Немцима, не може бити овде ни речи, јер они оеим повремених списова немају овде своје књижевности, већ се служе општом немачком књижевношћу, које је нами Србима добро познато, боље него н. пр. руска или пољска али се угарски Немци престављају у „културно јединство“. Једино ердељски Саси живе својим животом, али и њихова се књижевност ослања на општу немачку, те нам је с тога у главним цртама позната, исузимајући друге културне прилике и културну борбу ердељских Саса. У пете пак немађарске народности, у Малоруса угарских, и не опажа се никакав књвжеван рад и борба, те немамо шта ни учити познавати. Ту једино може спаса донети, кад једном остале немађарске народности почну бујнијим и свеснијим културним и књижевним животом живети, те ће то за цело утицати и на угарске Малорусе, па ће онда по свој прилици и њихови бољи и интелигентнији синови : ренути из дремежа вреднији и родољубивији. Али ето словачки је народ пренуо из сна, одавно води тешку културну зорбу, одавно се развија његова књижевност и неда се, да је угуше данашње зле прилике, па ми ипак на све то или ништа или врло мало знамо. Са задовољством и признањем морамо споменути, да су ове године у том погледу „Стражилово“ и „Застава“ (прво са чланком о словачком књижевнику Вајанском, друго са кратком рецензијом о словачком књижевном часопису) почели пут крчити, али то је све врло мало, да би интелигентн ји српски читаоци могли у главним потезимапознати досадању словачку књижеввост и пратити њезин даљи развитак. Још црње и горе стојимо према Румунима. 0 њпховој књижевности, њиховом садањем књижевном раду и њвховим културним приликама не знамо ама баш ништа, а овамо по многим местима у Банату живимо заједно. Незнање њиховог језика не може бити узрок, јер врло многи интелигентни Срби Банаћани знају румунски онако, како прост народ говори. па би са мало труда могли научити и њгхов књижеван језик, који се од народног не разликује баш тако јако, те би тако могли упознавати српски свет са сваким важнијим производом и радом румунског народа на књижевном и опште културном пољу. То би исто дабогме морали учинити и Румуни, који се баве књигом и књижевношћу. т. ј. морали би и они познавати српску књижевност и наше вњвжевве и културне прилике, па с истима упознавати свој народ. Тако би се створила књижевна солидарност између немађарских народности, тако би нам и културна борба интензивнија постала и тако бисмо боље и напредовали, а то би све благотворно утицало и на потитичан рад и борбу немађарсквх на-

родности. Пошали бисмо се, зближили бисмо се,' па бисмо усљед тога и јачи постали и наш би рад на културном и у опште на сваком јавном пољу успешнији и смишљенији био. Од старијих наших књижевника не можемо тражити, да они у овом погледу примером поведу коло у напред. те да се сад одаду на изучавање словачке и румунске ињижевности и језтка, али с правом можемо тражити то од наше ђачке омладине, што се из разних крајева наше отачбине учи по великим школамв, а то може омладина тим пре и тим лакше, што има прилике, да на великој школи дође у ближи додир са словачком и румунском омладином, те тако остварити заједницу како у обичном друштвеном животу, тако исто и развити смишљен рад у цели међусобног познавања књижевности и других културних прилика у ских народности. Ми држимо, да ће ове речи прихватити српска омладина, на коју су управо и управљене, па да ће тако и у том погледу користити Ci-om народу. 0. Р.

Босански јади пре и сад.

11. Из тих се узрока 1875. год развила ужасна борба, која је пуне три године трајала. Скоро сав православно-српски парод у крајини и јужној Босни, као и онај на Сави пробавио је пуне три године у бегству. Све што је народ имао, изгубио је и остао пука сиротиња. Али кад се у Босни преврнуло и кад је устанак не само српско-црногорско-турски, а после и руско-турски рат изазвао, народ је тврдо рачунао, да ће му се судбина решити, и да ће за њ срећнија времена наступити. За то није жалио што му је дом изгорио и што му је све пропало Још за време борбе 1875/6 год. мешала се ова влада у усташке послове и гроф Андраши фабрицираше ноте и реформе, како би се босански народ задовољити и спорно пи. тање решити могло. Преговарало се с устанцима у Босни и Херцеговини, а усташке вође у Херцеговини као и у Босни, учинили су своје примедбе на Андрашијеве реформе и утврдили своје тврде захтеве. У име босанског борећег се народа, подастро је преко руског посланика генерала Игњатијева у Цариграду, опширну споменицу (Memoir) ондашњој конференцији г. Перо Узелац. У тој споменвци расправљало се уз млоге друге ствари, понајвише аграрно питање и кметски одношаји, као и начин, како би се то питање најповољније и на задовољство једне и друге стране решило. Кад је окупација Босне и Херцеговине Аустро-Угарској поверена, православно-српски народ и ако се таком решењу не радоваше, ипак се није бунио, та многе је тешило бар то, што ће крштени владар у Босни привремено завладати. Нико ни из далека посумњао није, да се одмах и пре свега аграрно питање и кметски одношаји решавати неће, јер је уз постављање

мира то најпрече питање. Српски народ није се дакле окупацији оружјем противио. Босански мухамеданци имали су други појам о свему, и они се одважише да се боре и збиља су се борили. Ова влада морала је велику војску у Босну довести и велики трошак од 70 милијона фор. направити. Гроф Андраши израчунао је, да ће с једном четом ,und klingenden Spiel* уз трошак од неколико хиљада форинти све извршити. Преварио се као човек и није му замерити. Од толико и толико година говорило се и причало се, да ће ова влада Босну заузети и да је све готово, програм, апарат, људи, организатори и чиновници одређени, а кад босанску границу пређоше, то се показа да од тога свега ни спомена нема. Не имадоше ни ваљане карте од Босве 1 Читава забуна наступи, јер се не знаде: ко пије а ко плаћа? Потегни овамо, потегни онамо, нагађај и погађај: што ће се и како ће се и с ког би се краја отпочело? Први и први посао био је, какав ће политички правац у Босни бити ? Филиповић и они чиновпици, који су из Хрватске у Босну дошли, ти већ мисле, да је Босна Хрватској присаједињена и већ се пева и попева: »Још Хрватска није пропала!“ 0 управи и како би' се ма какви одношаји поправили, о том се мало когод бринуо. Закона не беше пикаквих готових нит спремних, и свакоме чиновнику и официру остаде пуна слобода да по својој вољи и увиђавности влада, ради и управља. Таке брке и збрке у свету не беше. Враћа се у земљу около 250.000 бегунаца; сваки на своје згариште долази и то у зимње време. Јадни народ увиде своју погибељ. Млога мајка изгуби у снегу своје чедо, а млоги старац остави на сред пута свој живот и немогаше у Босну допрети. Слушао сам мојим ушима, а гледао очима, како јадне жене носећи своју ситну дечицу јадикују и проклињу. По наредби грофа Андрашија морао се повратак бегунаца у 14 дана произвести. Један чиновник из Хрватске повео је 1.500 бегунаца из Лике да их у Кулен Вакуфу преда. Јадни бегунци остали по снегу и на путу, а тај чиновник довезао се напред и док је дошао оде на телеграфску постају и телеграфира ондашњој генерал команди : 1 500 бегунаца довео је и у реду предао! Ту се десио и Узелац који је пре тога Андрашију у Загреб и свуда телегрифирао јаде несретни бегунаца и њихову пропаст јављао и мољакао, нек се несретници до пролећа на свом месту оставе; счепа тог чиновника, како таку лаж влади јављати сме а јадни бегунци у свегу остали! Конац свему био је тај, да су г. Узелца под стражом генералу Раинлендеру послали, а бегувци су, који нису пропали у Босни, пребачени, пак остали или пропали. Ту је већ темељ за антипатије овога народа према овој влади положен, и још увек можете чути клетве и проклињања.

Л И С Т А К. KAPTAP.

СЛИЦА ИЗ ДИВОТА. Поноћ је већ превалила, а трговкиња Мара још није легла. На столу у ниској собици гори лампа, а ова седи поред стола и шије дечије хаљине. Осим ње, има још три живе душе у собици. У колевци спава јој одојче, а у кревету два мушка детета од три и пет година. Тишина је тако велика, да се чују и убоди игле и како Мара кроз те убоде провлачи конац. Само кадикад се у кревету промешкоље мушкарци, или се у колевци узнемири одојче, али се брзо смире, па Мари нико и ништа не смета у њезином послу. Али за то је стим већма узнемирују сопствене мисли, често застане у шивењу, на наслони главу на руку и неко се време једино својим мислима одаје. У послу свом и онда застане, кад на улици чује кораке но кад нико не уђе на капицик и кад се кораци почну губити у даљини, онда уздахне, погледа тужао на своју децу и наставља свој рад. А тако ради, уздише, гледа у своју децу, слуша на кораке на улици и очекује још од десет сати, откако је затворила дућан. Мужа јој нема већ од после подне код куће. Увео је новаца и отишао је некуд, па се по његовом обичају још није вратио. Мара је сву кућевну и дућавску бригу сносила. Она је отварала дућан, јер у то доба муж јој је још снавао : она

је послуживала муштерије, јер муж јој већином није био код куће, па она је и затварала дућан. Дућан им је био у једном удаљенијем варошком крају, али за то су ипак муштерије добро послужене биле и могли су добити све, што им треба. Није се могло бог зна колико на дан пазарити, али је од пазара могла трговчева породица живети. Да богме да се није могла разбацивати, али није ни морала зепсти за хлеб насушни. Мара се према томе и владала, па је читав дан радила, а ни један новчић није издала на ненужве ствари. Час је око одојчета имала посла, час око друга два дечака, час у кујни, час у дућану. Никад није била беспослена, па и кад смести децу да спавају и кад затвори дућан, ни онда не седи бадава, већ ил шије ил чита ил ради ма који други посао и чека на свог мужа. При слабом осветлењу, што лампа распростире лице јој још блеђе изгледа, него што је у истини била, а кад за час мане иглу, погледа у своју децу и уздахне, онда кад би је ко погледао, могао би из њених великих црних очију и са њеног правилног лица као из какве отворене књиге прочитати неизмерну тугу и бол, познао би, да су те лепе очи силне сузе до сад пролиле, видео би, да је те образе испио тешки јад. Туга јој се преливала по читавом лику, а из очију и са чела јој се умореност и страховање огледала, па ипак, кад устање, утиша одојче у кољевци, ижљуби му лице и очи и опет седне за сто и за свој рад, онда joj се

ипак засветле очи и зажари лице, то се сећа првих сретних дана свога брачног живота и усљед тога обузима јој душу и срце слатка нада на лепшу будућност. „Само кад би се он поправио, само кад би опет постао онај добри и честити Војин, који је и пре био све би опетдобро било!“ шапутала је она дрхћућим гласом, па је наставила шивење и чекање на мужевљев долазак Међу тим у кафани није тако тихо и тужно било, као у собици, у којој је Мара шила. За једним дугачким столом седило је повеће друштво. На столу је било пуно флаша које вина, које соде и минералне воде, а чаршав је сав исполиван био црним и белим вином. Друштво је пило и певало, а у једном буџаку свирали су Цигани. Врата од гостионе час су се отварала, час су се затварала, јер су гости непрестано улазили и изилазили и то ко пијан, ко трезан, ко ћутећки, ко певајући. Келнери су тумарали овамо и онамо, носећи вино, пиво, ракију, црну каву или какво хладно јело. У гостију беше разних ћефова и „густова“, па су келнери непрестано имали посла, да те разне ћефове задовоље. Понеком се госту допада, да хити флашу и о дувар је разбије, чим се испије, па ето келнерима опет посла да покупе стаклад. Други опет вичу и свађају се, неки се на против љубе, неки певају, неки играју, Цигани свирају, у кратко: у кафани влада врло бујан живот. Само с противне стране на дну кафане

стоје и седе једно десетак људи око подужег стола, али ту нема никакве ларме, чује се само по неки пут превртање карата и звецкање сребрног новца. Банке тако исто не праве ларме, као ни људи, што око тог стола седе ил стоје. Један подебео човек седи и баца карте. Пред њим је распрострто платно, на ком су су обележени кец, краљ, горњак ит.д. а около стојећи мећу улоге на поједине карте, те банкаров спомоћник час исплаћује играче, час са платна згрће новац у барку. Поред свег тога, што уста у играча и банкара ретко кад да проговоре коју реч, ипак у свих њих тим јасније говоре очи и укупан израз лица. Лице им изгледа као да је превучено жутим воском, а из очију им говори грамзивост и необјЗдана страст. Ноге им дрхћу, усне играју, а руке час се згрче, час се уштапе, час опет дрхћу прсти као у човека, у кога су са прекомерног пића живци са свим раскланцали. Међу том гомилом коцкара највећма упада у очи један висок човек с упалим очима, дрхћућом руком и са лицем, као да је сад устао из гроба. Метнуо је последњу форинту на кеца, па сад нетренимице жедним очима гледи у банкара, како преврће карте, изгледајући и ишчекујући са зебњом у срцу резултат. Ухватио се са десном руком за срце, а левом је поклопио усијано чело, е не би ли га тако расхладио. Престао је чисто и дисати, па се сав претворио у око, укочено гледа на банкареву руку. У том падне кец на бапкареву страпу, а спомоћник са свим

ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ. Данашњим даном истекла је претплата свима онима, који се претплатише па прву овогодшпњу четврт „Заставе“. Позивамо учтиво претплатниве и пријатеље „Заставе*, да претплату на време обнове. Нашв претплатницп звају народнослободоумни правац нашег листа, а знају и то, да се уредништво трудило да прати пажљиво развитак свију грана нашег на родног живота, па и све важније светске догађаје. Тако ће то бити и од сад. а адмивистрација „Заставе“ брвнуће се и па даље о најтачнијем отправљању листа. Кад се овако познајемо, излишна је свака даља реч. У Н. Саду 1. априла 1886. Уредништво и администрација „Заставе.*

„ЗАСТАВА* ивлави редовно средом, петвом и недељом на целом табаку а уторником на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА ва Аустро-Угарску иа целу годину 14 - н на по године 7» - s на четврт године ’ ’ 3 Ф '5O н на 1 месе, < i 2о н : За Србију (у сребру) иа годину 35 дин. на пола године 17*/ а дин. на четврт године 9 динара.

БРОЈ 51. у Новом Саду у среду 2. (14.) априла 1886. ГОДИНА XXI.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 новч. од сваке врсте оваких ситних слова, ва жиг се плаКа по 30 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају се РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.