Застава

и полутанство, па ћемо онда очишћени елађе уживати. За сада поздрав и срећан вам успех браћо Срби! Ј Ваш брат Хрват.

муни су га отпоздравили са громовито „Сетре-1 аска! а и „Води нас у рат“. Тешке је муке имао Барајић, да стиша узбуркану војску и да им докаже, да још вије време и згода, да се пође ва непријатеља, али ће то скорим бити, јер се мора ударити на Вршац и ту варош освојити. Лајтнавтима Којићу и Станимировићу. као и свима вами другима, играло је срце у грудима, како је јуначка ова наша вова румунска војска. Сад смо били сигурви, да ћемо победити и решисмо се, да се за два дава кренемо ва Вршац. Јест, ал пре тога ва једав дан уједаред после подне тако око три сата затутви нешто од)вуд од Уљме и Влајковца, да се ваздух проламао и земља тресла. Беху то мацарски топови, а ва то је сав румунски логор скочио ва ноге и почео плашљиво зверати. У том и опет загрме топови, а мсђ румунском војском је највећи веред овладао. Хоће да бегају, а вису непријатеља ви видели. Лајтнавд Којић и Станимировић повадише сабље, те претише, да ће сваког исећи, ко нагве бежати. Наш је логор доста подалеко био од њиховог, те нису ни знали простији војници, шта се међу Румунима збива. Међу тим су лајтванти Којић и Станимировић и српске четовође и дееетари имали живе муке, да задрже војску румунску, да не прсне куд који. У том загрмеше маџарски топови и по трећи пут, а у румувском логору настаде ужасан лелек. Сваки се румунски војник ухватио ко за десну, ко за леву ногу и нарицаше, да је рањен, јер је свако мислио, да се тим вачином извуче из борбе. „Та где си рањев, кукавицо једна?“ викао је Којић на једног војника. „Ево овде!* одговори му војник, показавши му леву ногу, но ту не беше од какве ране ни трага ни гласа. лажеш, кад ту нема никакве ране/

ускликну Којић у крајњем узбуђењу и једу и хтеде посећи кукавицу. „Онда може бити да је рана ва овој другој нози,“ одговори Румун брзо, а Којић се горко насмеја и опрости мекушцу живот. У том и по четврти пут загрмеше маџарски топови, а издалека на царском друму дизао се грдан прах, кроз који се блистале хусарске сабље и црвениле капе мађарских војника. Сад није могао нико више задржати Румуне. Побацаше пушке, пиштоље и косе, па се разбегоше куд који. За четврт сата не беше више ви једног војника у румувском логору. Маџари пак нису ни дошли до вас, него смо се сутра дан ми против њих кревули у вамери, да освојимо Вршац, али смо љуто псстрадали. Маџари су нас до воге потукли, ва су вам јсш заробили Којвћа и Ставимировића, које су за тим у Тамишвару обесили. А да вас Румуни нису оставили и овако срамво из логора умакли, ваша би сила већа била и ми би смо зацело победили и освојили вршац. Ето, за што ја ни данас не могу веровати Румунима.“ Таман је чика-Марко довршио своју причу, а у собу уђе стрива и јави, да су црева очишћена, те да бата-Јова може отпочети свој посао око прављења разних врста кобасица Искаписмо још по једну чашу, па чика-Марко, Сава и бата-Јова одоше на посао, аја пођох, да се по селу пропитам. Доцније смо се опет састали и о разним стварима разговарали. Нарочито је после свршеног посла вечера врло весело текла, а чикаМарко, бата-Јова и Сава много су причали из свога живота, во о томе други пут. За сад пак, пре нег што завршим, морам још то рећи, да се чика-Марко у својој претпоставци преварио, јер су се Румуни при избору бележника јуначки владали, те је у пркос сваком солгином притиску и шеретлуку сјајно победио народни канДиддт. з. j.

Још нешто о Назаренству.

У 27. и 28. броју овогодишње „Заставе* изнео је један свештеник мисли своје о Назаренству, где међу осталим каже, да неразумевање црквено-словенског језика отуђује српски свет од цркве, и да је то један од главних повода што наш народ у Назаренство прелази; да би се пак томе злу доскочило, топло препоручује да се све, што се данас у православној српској цркви чита и поје, преведе на народни говорни језик. Предлог овај види ми се некористан и ја се у свему слажем са оним што је о црквенословенском језику речено у 33. бр. ,3аставе“; јер је непобитан факат, да баш оне конфесије, што имају богослужење на матерњем језику, највећма срљају у Назаренство, дочим Срби сразмерно најмање. Међу тим, ко дубље познаје красоту и врлине црквено-словенског језика, и ко у опште има укуса за леп, благогласан, пун једрине, богат у речима и облицима језик, тај сумњам да ће без нужде и довољног узрока захтевати да се он из цркве прогони. Та Србин се већ уживео у том језику, а иоле црквен човек разуме га доста добро, па то је већ довољно да прочитано или отпевано може благотворно утицати на њ. Потребан нам је језик тај и зарад заједнице са осталом словенском браћом. Али што је главно, он је ослонац и неисцрпљиви извор народном говору и даљем развитку и усавршењу народно-књижеввог нам језика. Па тај језик да истиснемо из цркве, т. ј. да га заборавимо, изгубимо за навек, као што временом изгубисмо и онај старословенски ћирило-Методов! Ми видимо да Руси и Бугари, бројно јачи од нас, и не помишљају да црквено словевски језпк из цркве истисну, а њима је исто тако „стран“ и „неразумљив* као и нама. По горњој Угарској има расејаних православних Срба, Грка, Романа, Мађара, којима је матерњи језик, почем свога рођеног не знају, искључиво мађарски, а у цркви се служе језиком грчким (мање славенским), језиком којега они ни толико не разумеју колико ми наш словенски, и они су ипак постојани у православљу, нити им се прохтева да тога ради вером преврву. Ја и опет велим и остајем при томе, да није црквено-словенски језик дао Србима повода да се одричу своје прадедовске вере и да иду у Назарене, него ће ту бити више других узрока које ми очима гледамо али не мислимо о њима, те тако жали боже сами себе обмањујемо. Један од главнијих узрока свакако биће то: што народ одвећ слабо илиникако не познаје веру своју. Деца у школи не уче *) Штамиамо и овај чланак о Назаренству, ма да се у многоме с њим не слажемо. 110 обрекли смо, да ћемо у тој ствари примити разна мишљења и предлоге, па ма се ми лично и не слагали с њима. Наше мишљење изнећемо првом згодом. Уред. „Заст.“

веронауку никако, или је не уче онако како би требало. Што се учи у школи, учи се по пропису и начину за који је већ више пута са меродавне, стручњачке стране примећено да није добар. „Да се данас међу нама појави Исус, не би сматрао за ученике своје оне, који у неколико катихизиских фраза хоће да сабију сву науку његову, већ опе, који за тим теже, да продуже и наставе дело његово“, рекао је један писац живота Исусовог. Свештенство пак, са малим изузетком, не упознаје паству своју са основама вере, са најобичнијим обредима и тајнама црквеним, већ нвјсветије своје дужности обавља механично, без икакве проповеди или толковања. А је ли то довољно? Кажите ми само: који од наших нешколовних, па и ученијих знаде шта су св. тајне, шта црква, шта часни крст и т. д. Кад изгубисмо царство и господарство на Косову па тешко робовасмо Турчину мал не пуних 500 година, онда имађасмо свештенство не од високе науке и дубоког знања, али од природе добре, ревносне и поштене људе, који су с народом и међ народом живели, те живом речју утврђивали љубав према вери, слободи и отаџбини, за то су се безобзирно и умирало „за крст частни и слободу златну*. Врли ти поборници православља знадоше свето православље идентификовати са народношћу. А данас, би ли когод пошао за крстом и свештаником ?.... То је видите оно, што нам је кроз векове муке и патње очувало народност. Свештеници, носиоци вере и православља, добри пастири, ревносни апостоли слова божијег, они су достојни хвале и признања нашег, а не апстрактни појмови, који су простоме пуку вазда били terra incognita. Сад ми још остаје да у кратко речем, шта ја мислим о Назаренству, и како да му се даљем простирању на пут стане. Срба Назарена наћи ћемо мање више сад готово у сваком месту Наши свештеници, учитељи и отреснији грађани долазећи с њима у додир, нису у стању да им се опиру и да учењу њиховом доскоче, јер је оружје, којим се Назарени бране, јако. То је св. Писмо. Неће они ни да вам чују за богослоску науку и друге књиге, већ се слепо држе буквалног смисла библијског. Е ту је готова незгода, и ја питам: који је од наших свештеника и учитеља дсспео да проучава Библију, те да би могао побити Назарена кад то случај донесе А у јеванђељу ћеш наћи пуно доказа да су Назареви махом на кривом путу, и да им васколико учење не вреди. Примера ради нешто ћу навести, што ми је случајно пало у очи. Назарени не признају свештенике у својој цркви, т. ј. људе грешне и слабостима људским подложене, почем држе да је Исус глава цркви и врховни старешина, узимајући зар за основ ове речи из еванђеља: „Јер таков нама требаше поглавар свештенички: свет, безазлен, чист, одвојен од грешника, и који је био више небеса,“ ма да даље стоји, да и закон људски поставља свештенике за службу к Богу, и то баш слабе, грешне људе, који имају жртве приносити најпре за себе па онда за народ. Друго. Они сами себи бирају старешину, ма да је то противно јеванђеоским речима, према ономе: Нико сам себи не даје чести, него који је

позван од Бога, као и Арон.“ Јер ни Христос није сам узео на се назив свештенички, него му га даде онај што рече: 9 Ти си свештеник ва век по реду мелхиседекову. “ Па и против св. тајана греше Назарени, јер у јеванђељу пише: „Болује ли ко међувама, нека дозове старешине црквене, па нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем у име господње,* а ови међутим донекле признајусамо две тајне: крштење и причешће. Још и тиме се греше Назарени о закон, што неће (ако је истина) да плаћају верозаконске и просветне пристојбе, јер у јеванђељу стоји јасно: „А који се учи речи, нека даје део од свакога добра ономе, који га учи.* На послетку, Назарени мисле да сваки од њих, без припреме и даље науке сме и може толковати речи божије, и још друге настављати у вери. Ово је права заблуда, и ја не могу да схватим како се то слаже са оним реченим у посл. Јевр. V. 12. 13. 14. Насиље и гонење Назарена ваља са свим да престане, јер ми видимо да и сама држава ништа не предузима против њих. Свакако је истина да „притиснуто јаче све на више скаче,“ и где-год се равнодушно гледало ва њих, ту су се знатно погубили т. ј. повратили првашњој својој вери, а на против затварање, растеривање, или чак тортура, вазда је поја чавала број њихов, и 'потстицало их је на мучно истрајање, зар по оној јеванђеоској речи да ће „претерпјеви до конца, тој спасен будет.“ У осталом, историја хришћанства у томе нам служи за најбољи образац. По овоме што сад рекох, судиће можда читалац, да нам не треба никаквих мера предузимати против Назаренства и против ширења његовог. Против Назаренства не, али за одржање и правослаља у народу заиста би се ваљало што пре побринути. Још пре својих 17 година речено је било ово: „Ако желимо, да нам се народ од цркве христове, као што је већ очевидно почео, са свим не отпади, и да у Назарене и друге очајне секте не суноврати и себе, и онако разним поводима расцепаног, са свим не ослаби, и као такови са лица божије земље не ишчезне, онда настојмо ми капуташи око тога, и омужајмо свесније наше свештенство, да се још за времена култус наш поправи, скрати, оплемени, разумљив створи, да се и проповед као есенцијалан део култа у литургију уврсти, и да се сва занешењачка уетројства из цркве полагано с поштовањем уклоне, изваде. Учинимо ми оно, што нам, хвала просвети, неизбежно предстоји * Ово је рекао сад већ покојни Др. К. Пејичић, за ког се није могло рећи да није искрен пријатељ Српству и православљу. Па ипак се у оно време са свих страна повикало ва њега као на белу врану. Међу осталим поправ кама, предлагао је он са лепим разлогом и то, да се и у наше цркве уведу скамије и оргуље. Шта, оргуље?! Е па са свим је наравно, што је насео тога пута са својим предлогом, и што му реч нигде није нашла одзива, нити одобравања. Али кад данас, после толиког времена, пажљиво проучимо те његове заиста „побожне жеље христијанске," онда тек видимо, да све то нису тако страшве ствари према данашњим приликама. Ја се из више узрока не смем, а и нећу, упуштати у препоруку овог Пејичићевог предлога, али би свакојако желио, да стручњаци и на то позвани пресуде: није ли можда покојникова мисао о поправци и скраћењу култуса сазрела већ? Да би се пак словенски језик оставио на свом месту где је, и где треба да је, а с друге стране да би језик тај постав разумљивим по свакога без разлике, слободан сам препоручити, да се све молитве, главније одабраве песме, и нека читања на српски преведу и тако свакоме пристјпачвим учиве, и то у облику Зборвика. Ови Срби, Грци и т. д., које напред споменух, имају све то преведево на свој говорни језик (мађарски), те разуму ово што се поје и чита, а не уживају као ми само у лепоме гласу, вити глупо блеву у златне литије и n арене иконостасе, као што је по богу то случај у нас Србаља. Платонов нревод „Евангелија и Апостоли 8 , што се по школама употребљава, ваља скорим заменити чистим лепим вуковим преводом; то ће много чивити, јер Нови Завет није згодан зв народ, а овако би то била радо виђена и читана књига у свакој кући. На послетку, ве могу пропустити да не споменем, како би добро било, да се нађе томе вешт човек, па да у најкраћем времену напише опширву расправу о Назаренству и назаревском кривоверју, и да учење њихово на основу Новог Завета, и баш јасним ччтатима побије То је по моме мишљењу веома нужно, и требало би што пре тај посао предузети, да би за времена непријатеље своје познати могли, јер без тога всма нам изгледа на потпуну победу. Молим сл. уредништва и осталих листова, да чланак овај ако не у целости, а оно бар у изводу саопштити изволе. У Црепаји на велики петак 1886. С. Мл- Б. учитељ.

Политички преглед

Са Балкана. Два важна догађаја имамо да забележимо на овом месту. Један је обезоружање Грчке, а други је именовање бугарског кнеза за гувернера Источне Румел и ј е. Шакир паша предао је први дан Ускрса бугарском кнезу Александру султанов ферман, у ком се кнез именује гувернером Источне Румелије. Овај акт дочекан је у Софији и ван ње са великим допадањем. Добро обавештени кругови задовољни су нарочито са клаузулом, у којој се управа Румелије поверава кнезу по нарочитом штатуту, који ће се према приликама сачинити. Вест о обезоружању потврђује и одговор Делијаниса на ултиматум сила. Војска се већ почела обезоружавати, на највеће огорчење народа. Нереда до сада није било. Интернационална флота стигла је у Пиреј. Италијанска комора распуштена. Декрет којим се италијанска комора распушта обнародован је 27. о. м у Риму. За узрок распуштања навађа министарство гласање од 5. марта, када је Депретис једва продрео са својим предлогом. Депретис није мислио одступати, но то му краљ саветује. 23. мкја су избори, а изгледи, судећи бар по последњим вестима из Италије, врло со траљави по Депретиса. Опозиција је врло добро организована а нарочито на југу, те се може Депретис у својим надама љуто преварити и изненадити онако, као Биконсфилд пре свога пада. Изборно ће кретање бити врло живо, ien се све странке приправљају још сада. ИрСКО ПИ т ање Ускршњи празници и парламенске ферије пружиле су опозицији доста времена да ради против Гледстоновог пројекта за решење ирског питања, па опозиција је сваком даном приликом то и чинила. Друго читање Гледстоновог предлога очекује се са грозничавим нестрпљењем. Том ће се приликом развити подужа расправа, која може трајати, као што лондонски извештаји тврде неке три недеље дана. Гласаће се тек око 25 маја. Од гласања зависи много да ли ће се ирски одношаји почети још ове године уређивати, јер је Гледстон намеран свој предлог повући натраг, ако не буде усвојен оном већином, као при првом читању. Међутим ова вест треба потврде, тим пре, што друге вести тврде да су изгледи за Гледстова врло добри. Агитација конзервативаца није ништа успела.

Вести из места и са стране.

Зидгње нове српске цркве. Добили смо овако писмо с молбом, да га изнесемо на јавност: „П. н. господине! Народ овдашње опћине бројећи до 5000 житеља православне вере имајући у пустињи и ва неприступним местима три дрвене више ва колебе наличне а сада сасвим порушљиве црквице, одлучио се да подигне у месту Крњаку, где је средиште опћинског уреда, кр. котарског суда, кр. поштарског уреда и опће народне школе, једну од солидног матервјала саградит се имајућу цррву. У ту сврху дала је високодостојна конзисторија у Плашком своју приволу, а висока кр. зем. влада у Загребу дозволила је, да се могу добровсљни прилози по за то изабраном одбору сабирати. Па како је овдашњи, парод веома сиромашан, да није у стању из властитих срестава сврхи достојног божијег храма код најбоље воље подигнути, него се обраћа вашем п. н. господству, да би своју свестрано познату родољубивост и код ове светој ствари намењене прилике исказали, те у својој околини топло настојати благоизволели, да се по могућности што више добровољних прилога сакупи. Сваки и најмањи дарак биће са захвалности примљен. Имена добростиввх дароватеља биће у јавном гласилу обелодањена у сврху полога јавног рачуна. УздаЈЈћи се, да ваше п. н. господство неће ни у овој ствари свога труда пожалити, него да ће својој браћи у невољи своју дарежљиву руку и услугу пружити, за коју ће му овдашњи бедни народ вековима захвалан бити. Одбор за сакупљање добровољних прилога за Јрађеве црвве у Крњаку месеца априла 1886. г. Петар Томић, председник. Александер Мрмић. Васо Благојевић. Парнице „Трибуне". Румунски лист „Трибуна“ има две преске парнице. За једну је одређена коначна раснрава 11., а за другу 12. маја. Ми доносимо из дотичвих чланака инкриминирана места. У првом чланку говори се о Кошутовим писмима, које он из свога прогонства пише у Угарску. На то примећује писац чланка: п Ако је Кошуту дозвољено да пише својим сународњацима, зашто онда не би смели румунски емигранти шиљати из Румуније у Ердељ прогласе?" На ово питање одговорио је један мађарски лист оштрим тоном. „Трибуна“ је пак тим поводом донела чланак, у коме пише између осталог и ово: „Нека не спомињу Мађари толико Кошута. Јер ако се он за уставност борио, и ми се боримо за своје право, које је у прагматичкој санкцији ујамчено, и које наређује, да Ердељ остаје засебпа држава за вечита времена. Поред свега тога Мађари су ујединили Ердељ са Угарском и то без наше приволе. Но уверавамо их, да ћемо се из све снаге борити, да се iti НЈшва н у дело вриведу. За то ће Fjmjsi