Застава

ЗАСТАВА

ИЗ ЗАДРУГЕ У - ЗАДРУГУ.

Позната је ствар, да је у граници пре раз- * војачења постојала задруга. Престанком границе нрестале су и ове дружине, настала је _ деоба, цепање задружника на „иконосне“. Шта више, прошле године је мађарски сабор донео закон о насилном разрешавању тих задруга ... Али задруга није само у граници постојала; , она постоји и данас у Србији, а постојала је ‘ некада и у провинцијалу и у опште свугде у Срба, те се види да је она српска установа Људи око данашње „Заставе“, у које спада и писац ових редака, заступали су увек ту j задругу, и кад год би се повела реч о томе, да ( се задруга као несувремена разреши, они су , били за то: да се задруга одржи, и то све , дотле, док јој се не јави достојна замена. То је за то, што је задругарима лакше, да се у имању одрже и унапређују у задрузи, него што то могу појединци ван и без задруге, а друго, што се у задрузи чвршће одржавају и негују српски обичаји и сродничке везе те су управо сматрали задругу као бедем за одржање Србина и Српства. То смо ми чинили, ма да смо врло добро знали, да временом људско друштво иде напред, и долази на такав ступањ развитка, тде понека установа не може да се одржи. Тако ми знамо жељу појединих задругара за самосталношћу, за личном слободом; знамо да су задруге непогодне за добијање зајмова и т. д. Али све су то малене незгоде према ономе, што задруга својим члановима даје, и с тога се у језгро њено не 'сме дирати, а од воље је држави, да те незгоде уклони или ублвжи. Да су право имали људи, који су о задрузи тако мгслили, видело се из тога, што се данашња мађарска влада, која баш не воли оно, што је српско, упела и п< журила да створи закон о укидању задруга, ма да је врло добро знала, да ће српски народ тако вајпре ослабити. Ама и искуство нам је доказ, да је српска задруга наш народ у крајини у снази одр жава/а, а да је са преставком задруге сретно време по народ прошло. Истина, и друге су прилике придошле, које су ово чемерво стање донеле; али где задруга још постоји, онде се и данас боље невољи одолева, него што се то може тамо, где су инокосници. Та то је једном всчита и овшта иствва: да више људи увек више могу, вего једанчовек ато је баш код српске задруге! Него било би подоцкан, када бих ја хтео сада да узмем перо, да га у обраву задруга употребим. То моја намера данас и вије; ја хоћу само да изнесем, како још неко долази

да потврди оно, што су пријатељи задрузини ( рекли неко, ко је ватрени непријатељ задру- ( зи и српском народу: долазе „књижници и i фарисеји“, који су на миг госин готови, да до- i кажу и објасне свако дело и недело, које им i госа мисли предузети. Дабогме да они то чине i из љуте жудње за новцем. i Пре неки дан донесе „Пештански Лојд“, лист мађарске владе, а прави заступник чиву- < тариЈе, чланак, у којем се саглашава са оним i начелима, на основу којих су и наше задруге ( постојале. По великим светским листовима скоро стално расправља се питање о томе, како да се опростимо беда, које се појављују у виду оскудице и скупоћи новца, у застајалости трговине и заната, поред свег тога, што су године (као лањска) родне. Дугим тумарањем лево и десно, дошло се до тога, да ваља прво и прво гледати, како ће тежаку да се помогне, јер кад он нема, нема вико. Докотуравши једном дотле, нађоше, да само држава ту може помоћи, и то „за сада“ ако устроји кредит, којим би се земљорадња служила. Том организацијом кредита бави се већ од веколико годива све новиварство врло живо, па и читава се друштва ради тога склапају, и саме владе (пруска, баварска и т. д.,) узимају стручњаке и научењаке, да своје мнење искажу, и предлоге о томе учине. Такав један стручњак (G. Ruhland) издао је не давно своју споменицу о томе питању. Писац ове споменице наводи као узроке ’ прспадању земљерадвика слободу продаје 1 земље, през.адужевост и наслеђива■ њ е зем љ е. Ту ве помаже ни праштање поI реза, вити вачин давања кредита. ■ Он предлаже уједињење мањих и средњих се, љака у стручну обавезну задругу за 3 посредовање тако, да само задруга има заложно 3 право ва земљу поједиввх задругара. Осим тога - ова би задруга имала да сачЈва сељака од ■ парчања (парцелирања) земље му, да неда да неко вуче користи од незгода, које се време) ном на светском тргу догађају. 4 Истива, писац вели, да се не треба бојати, е да ће увсђењем ових задруга поједивци своју 6 слободу изгубити, нити ћемо се повратити у » средњевековну стегу, или чак у ропство. Али II ми видимо, да мора бити веког скучавања за к љубав целвве, што показује реч „обавезно“, а о тога је било и у задрузи. Међу тим вама није цел да испитујемо, е о да ли ће ова предложена задрута и у овом друа гом облику заузети место наше задруге то а је, у осталом, питање доцнијег времена, али 1 хтедосмо то да изнесемо да види наш свет, како

се начин наших задруга обистињава једнако као спа 'оносан и како права истина мора да продре и тамо, где се она нерадо чује; јер су дела проговорила у виду сиротиње и пропадања, која непрекидно расте, те буди сваког из дремежа, немарности и равнодушности на мишљење. То је говор дела. Из тога се види, да би наше задруге тре бало чувати и у оним кутићима, где их још има. Јер видимо други хоће да дигну задруге, да се спасу, а наше задруге хтели би да сруше. Н. М

Л И С Т А К. ПОКАЈНИК.

0 тежак грешниче И ти се надаш зар? Из таојих дела ниче Растрвљеп пакла жар. ђ. Јакшић. Занемила звона на звонику задужбине честита кнеза Лазара. Светина, која се сакупила у дивноме самостану Раваници, да прослави успомену косовских јунака, јатомице изалази из цркве. Блаженством опојен суза сузу радости ми достиза низ млађано лице, гледајућ, како се српски свет амо слегао из равне Бачке, плодног Баната и китњастога Срема. Изишао сам из манастирске порте, те зађем под хладовити орах, да којом чашом пива утолим своју жеђ. У ладу под шатором посадила се мушкадија, те пије тазе пиво, а крчмар не мож да их све редимице послужи. Од граје чује се подмули ромор извора, који се у близини налази. Ступим у шатор, те кроз светину прокрчим си njTa и потражим места, да се одморим и мало подкрепим баховим соком. У том тренутку опазим лево мога друга из ђаковања, где заммшљено седи п< ред једног мени страног старкеље за столом те једно другом шапутаху. Ноћ је веле посестрима окорелим грешницима, који жуде за осветом, а грамзе за благом и крвљу па откуд овде мога побратима? С тим мислима приближим се к њему, те га запитам за јуначко здравље. „Здраво Јово, а откуд ти амо на славу?„Ево видиш, дсфох из далеког краја, да видим браћу и познанике своје." Поглед ми његов у душу задирао, из његових очију читао сам израз очајања, видео (8м ва оку каво трсшри суза покајања. За

тим представи ми свога сапутника. То је полицајни саветник из места С. Кад зачух име, не удостојив га ни погледа, замолим мога побратима, да се из шатора удалимо, те поразговоримо о прошлим данима нашег живота. Десет година минуше од дана нашег растанка, читав низ времена за исповест преживелих догађаја. Поклонисмо се старкељи и одосмо низ брдо, да у ладу на мекој трави у братскоме дивану пробавимо који тренутак, који нам је још на расположењу био. Седнемо под хладовити брест. Свежи дах природни са миомиром мирисавог цвећа освежио нам млађане груди, а из далека чули се чаробни звуци Цигана. „Па Јово брате, причај ми што из живота твога! Јеси ли сретан и задовољан тамо у далеком новом завичају твоме?* Уздах пун бола вијну му се из прсију, те после мале почивке поче ми причати. „Еј мој Милисаве, мој стари друже, много сам ти ја од оног доба препатио. У души мојој још непрестано гори блажени усхит и срећа из доба ђаковања. Знаш, како живесмо као питомци бесамртнога српскога добротвора Саве Текелије. Један другом помагасмо у невољи, делисмо сваки залогај, живисмо тренутке весеља и радости, а преживесмо богме доста и незгода. За време нашег ђаковања знаш да смо заданути били највећим одушевљењем за наше јавне ствари, ако је требало радити, ми смо доста и радили по могућству својих још слабачких сила, ако је требало за ваш мили род жртава поднети, нисмо се устручавали, откинусмо од нвше свротиње, те смо прилагали. Били смо изменце дописници наше дичне »Заставе,“ а богме доста смо радили и у нашој ђачкој задрузн. Па сећаш ли се пославице сла-

венскоме комитету, кад се свршио руско-турски рат?“ „Сећам се свега тога, само ми је загонетка, како си ти у току тако кратка времена могао једним хитцем да порушиш ону зграду, коју си си почео твојим тада истина још незнатним радом, али вољом и трудом градити? Твој рад за овај десетак година жигоше и руши нашу јавну ствар, кроз дојакошњи твој рад вуче се низ љага и клетава. У место да си из благодарности према оним добротворима, који су се образовали, будио дух правде, родољубља и свести чисте, неокаљане у твоме милом роду, из ког си поникао, уместо да ти је девиза била: поштење, истина и самопожртвовање ти си се борио за заблуде и интриге, noclao си маљ у руци силника, којим се наш паћенички народ бије. Причај ми молим те, како си дошао до те јадне улоге?“ „Милисаве брате, што још до данас никоме не поверих, то ћу сада теби.“ Уздаси му стегоше грло Очи му блистаху у сузама. Из далека зацијукаше хегеде, млади момци и гиздаве сеје поведоше ситно и танано коло. У души мојој ускомешао се усхит тих звука са осећајем сажалења, које ми се у тај мах као сињи терет на срце спустило. „Ако си брате кадгод гледао трешњев цвет, доле зелени чвор као будућа чашица цвета, из ње 5 тамних листица круница, а у средини прашњаке па је си ли опазио у премалећу на њему како прониче свежим животом, па онда каковом непогодом од једном погне цветак и ми имамо тада учмао плод трешње. Ето тако је са мном. Још као ђак љубио сам свом снагом и жаром млађанога срца све оно, што је лепо корисно и истинито, почео сам да хватам поједине покрете у друштвеном животу, j мени

се будила неодољива љубав према своме миломе роду, оружан са тим врлинама започех борбу, подигао сам се на поприште јавнога рада, па од једном проклета непогода сурва ме у бездан подлога материјализма и ја постадох ево онај учмали плод трешњевог цвета. Свршио сам науке, тражио места, да будем баштован онога цвећа, које сам трудом посадио, судбина ме је бацила далеко у туђ завичај. Постао сам наставником са мајушном платом у месту С. Моји пријатељи управо недрузи упознаше у мени дар, да умем добро и вешто пером владати, те ме посипаше разним обманама, обећаваху ми куле и палате. Срце ми дрхташе пуно слутње, свака им реч беше уље посуто на ватру, ја сам се борио док се нисам у борби уморио и интригама подлегао. Напустио сам школу, постао сам новинар. Ширио сам против свога уверења заблуду, ситничарске таштине н пороке, напослетку међусобну мржњу у народу, избегавао сам свако друштво, постао саможивац. „Жао ми те је брате Јово, видим да ти срце није било доста снажно и упорно против обмана улизица и недруга твојих. Па шта саде намераваш ? “ „Милисаве, поштену ти реч задајем, дојакошњи ми је живот додијао, жеља ме је напанула, да опет у коло своје миле браће дођем, да из лавиринта заблуда изађем, те да опет постанем свесни борац моје миле народности, ја се надам, да ће ми греси бити опроштени и да ће српски народ-примити свога забчуделога сина.“ „Дао би бог, да тако буде!“ Ми се растадосмо, и ја очекујем онај час са нестрпљењем, кад ће покајник своју задату реч испунити. У Руми, на преображоњу 1886 Др. Д-

БУГАРСКИ ПРЕВРАТ.

Са добро обавештене стране добисмо овај опис бугарског преврата. На крају примећује наш дописник, да је истог дана исти такав допис послат енглеском листу „Тајмсу." Видин 14. авг. Осмог августа преко дана није се ни по чему могло закључити, нити се дало предвидити, да идућој ноћи престоје тако важни и озбиљни догађаји. Све је изгледало мирно и спокојно ... Тога дана кнез је добио безимено писмо, којим му се јављаше, шта се спрема против њега, али он није озбиљно узео садржину тога писма, нити је веровао, да се што против њега припрема, па није ништа ни предузимао, да предупреди могуће догађаје. Он је био у друштву свога свештеника, кад је то писмо добио, и слабо вичан бугарском језику, читао га заједно са њим, ал на томе је и остало. Преко ноћ 9. августа око 3 сата, управитељ војене академије у Софији, мајор Грујев, узбунио је завод. Искупљене и спремне ђаке академије повео је за тим из завода и извео ван Софије у поље, куда је пре тога већ био дошао ћустендилски батаљон под кбмандом официра Белдерова. Ту је имао да објасни значај узбуве. Тек су кадети напрввили војнички круг око свог управитеља да га чују, а иза њих се појавила ђустендилска војска. Она им се приближавала све више и формално их посела. Тада им је Грујев изјавио намере своје и својих једномишљеника. Казао им, да је у истој намери дошла и ћустендилска војска и да ваља приступити делу одма. Положај је био озбиљан; време за размишљвње није било. Кадети су пошли за Грујевим, а са њима и ћустендилска војска. Уђу у Софију, која је још почивала. Упуте се дворцу и поседну га са свију страна. Белдеров са још једним официром и неколико

кадета уђу у дворац. Они су захтевали, да их пусте кнезу, коме носе важан акт. Али ако им је довде лако било доћи знајући војничку лозинку, овде пред вратима кнежеве одаје стајала су два његова телохранитеља, који се нису освртали ни на шта, нити дозволили улазак. После речи дође до дела: настане међусобна пуцњава из револвера; оба телохранитеља буду рањена и тад ови продру у собу. Кнез је седио у кревету изненађен лармом и пуцњем пред вратима своје собе и чекајући, да види шта је. Официри и њиова пратња били су наоружани и са голим сабљама у руци пришли кнезу, који још једнако беше у кревету.. .. „Донели смо вам оставку* рећиће Белдеров кнезу, ,и молимо вас у интересу добра бугарског народа да је потпишете. “ Кнез прими са ћутањем пружену хартију, прочита је и расплака се. „Зар баш ти да то учиниш“ рећи ће кнез Белдереву. „Не чиним то по својој вољи одговориће овај; ја вршим заповест више власти и хтео не хтео морао сам то учинити...“ „Ничим нисам то заслужио; Бугарској и бугарском народу чинио сам доста добра, те сам се надао признању за то а не неблагодарности.“ Затим потпише оставку и врати официру. Кад су добили потписану оставку, официри изјаве кнезу да мора са њима поћи сад одма. Он се није томе противио. Пође са њима обучен онако како су га затекли у кревету. У конаку је био и кнежев брат, узму и њега и поведу са собом. На пољу су чекалакола, једна приме кнеза, а друга брата. Крај њих седне по један од официра и два кадета и крену одатле. Док се ово догађало у конаку, око конака су смештене страже и заповедници су већ дотле владали околином дворца. Војска је стојала ' око дворца, чекала и викала на кнеза. Мало , доц! ије ту је улогу предузело грађанство пре-1 стонице. Кнез буде отпраћен у министарство војено. ■ На брзу руку купи му се цивилно одело и капа за 70 франака и донесе, те се обуче. ! Кола су чекала на-њ, и кад је био готов примила га. Под јаком стражом у пратњи, која га је довде довела, кнез буде са братом одведен у један од манастира наодећи се недалеко од Со• фије на друму Софија Рахово• Међутим се образовала привремена влада, i у коју су ушли: митрополит трновски Климент, Драган Цанков б. министар председник пре > Каравелова, Бурмов б. министар финансије за ■ време руске управе, Радославов б. до скора • министар правде у кабинету Каравелова, Ни-

ЗАСТАВА* ивлави редовно средом петвом и иедељом на целом табаку а уторнивом на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро-Угарсву на \елу годину 14 —н. на 20 године 7 ф . в . на четврт године 3 ♦. 60 н. на 1 иесец 1 ф. 20 н. За Србију (у сребру) на г-'д <ну 35 дин. на пола године 17*/ 8 дин. на четврт године 9 динара.

БРОЈ 126. У Новом Саду у недељу 17. (29.) августа 1886. ГОДИНА XXI.

ОГЛАСИ рачунају се по 8 новч. од свате врсте оваких ситних слоаа, sa жиг се плаћа по 30 новч. еваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. НЕНАПЛАИЕНА ПИСМА не примају ое РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.