Застава

ЗАСТАВА

ГЕРМАНОВ ТАЉИГАШ.

Тирански краљ Едвардо тражио је барда, који ће му славу опевати, али не нађе ни једног. Ни један велски бард не хтеде песмом елавити човека који му је потлачио домовину. Сваки бард му је одгово рио: „Нек ти пуца бес! За Едварда нема барда, догод траје Велс!“ По песми нашега Змаја тражио је један крволочни турски паша, да му српски гуслар опева славу, али „гусле, српскегусле лагати не знају“, те је старац разбио гусле и евиенуо од јада, но не пусти од себе ни једног гласка у славу паше крволока. Ни Герман не би у српском народу нашао ни једног барда или гуслара, који би му славу опевао, али ако не би могао наћи певача, нашао је таљигаша. Шуљмански парох, г. Павле Николић, упрегнуо је кешу у таљиге, па по митровачком протопопијату зашао по селима од попа до попа позивајући их, да потпишу повереницу Герману. У тој „повереници" нападају се баш онако таљигашки нашироко и надугачко писци чланка „ускршњи поздрав“, за тим изјављује сваки па-

рох, да није писац тог по Германа тако немилог чланка и најзад се његовој небираности изриче поверење. И с тим пиеменом у џепу сео је г. Павле Николић на таљиге, па као амбулан тан кортеш разноси Гсрманову славу по митровачком протопопијату, али ретко где да прође добро, јер готово нико неке да потпише ту чудновату повереницу. Сиромах Герман! Једини поп-Лаза осеч ки што је постигао, да поведе за собом свештенство у свом протопопијату, те да баци проклетство на „Заставу а и да се Герману изрече поверење. У карловачком и земунском протопопијату већ је лоше прошао, а у митровачком са свим му загорчало. У карловачком и земунском бар се у манастирима Хопову и Фенеку 'бдржали позвати свештевички зборови, бар су проте у истим протопопијатима учиниле своју ~дужност“ према наименованој црквеној поглавици, али у митровачком протопопијату не хтеде митровачки ни сазвати такав збор у Германову славу. Па сад, кад виде Герман, да му ни свештенство у архидијецези неће да парира и да му слепо изрази поверење, кад виде, да митровачки прота неће ни да зна за такав „збор“, он се онда довио јаду и невољи, те подметну шуљманског пароха, па сад овај путује као таљигаш по митровачком протопопијату и гови свештенике, да се потпишу и изјаве Герману поверење. Мора да је Герману догорело до ноката, кад је спао, да тим путем и начином ; извојује себи поверење од свог подручног свештенетва у архидијецези. Или му је стало до пусте славе, т. ј. да види црно на бело да има бар међу свештенством људи, који још у њему имају поверења, као што је било стало краљу Едварду, да чује бар једног барда, који би у његову славу запевао, а не да слуша непрестано, како се клетва око његовог имена врзе и како га сви мрзе. Или пак хоће у Будимпешти да се похвали, како је свештенство уз њега и да га по томе треба потпомагати, а не допуштати, да се његов положај уздрма и пољуља, за шта говоре највовији знаци, што их у Будимпешти ви димо. Ми држимо, да је и једно и друго. Герман xohe тим „повереницама“ и себе да умири и да се горе у Будимпешти похвали, како је он достојан помоћи и подржања од стране угарске владе. Али тако смо исто убеђени, да Германове таљиге

нико из блата неће моћи извући, па богме ни његов најновији таљигаш. Мисао је доста „ориђинална“, од таљигаша је доста лепо, што је на себе примио тако мучан посао, али на таљигама се још ником није по свету разнела слава, па неће ни Герману, чему је најјаснији доказ то, што споменуту „повереницу“ неће многи свештеници у митровачком протопопијату да потпишу, а неће ни сам прота. Германовом таљигашу биће дакле труд залудан. Л Н.

Политички преглед

Каулбарс о Бугарској. Једном новинарском извештачу рекао је ђенерал Каулбарс ово: „Нек каже ко шта хоће, ја сам Бугарску пропутовао и могу рећи, да је живо уверење у народу, да је Русија заштитница Бугарске и да сви поштују руског цара. Признајем, да становништво у Рушчуку није сво према нами добро расположено. Ја сам хтео с официрима говорити, али бригадни шеф, пуковник Филов који је обећао, да ће ми доћи, известио је по владиној заповести све официре, да ће бити збачени, ако пређу праг моје собе. За тим се Филов извињавао, што није могао своју реч одржати. Нека Бугари само предузму изборе, али они и сувише запињу стрелу, да ће морати пући. Ја ћу даље путовати, а свој пут нећу променити Сутра одлазим у Шумлу.“ У Шумли је ђенерал свечано дочекан, ма да чивутски листови противно тврде. Ирско питање. Пре неки дан управио је Пернел на председника ирске народне лиге у Америци телеграфским путем проглас, у коме вели, да се очевидно иде на то, да се искорени ирски народ. Даље чини пажљивим дотичнога председника на кризу, која је почела да грози, а какве још никада иије било у немирној повесници ирскога народа. „Ирци у Америци“, вели се у прогласу, „нека са своје стране чине све, што им је могућно, како би осујетили покушаје -оних, који су на своју несрећу многобројне жртве социјалнога рата, што га роди богата енглеска влада над убогим народом.“ „Фрименов Журнал“ признаје, да је ова Пернелова депеша позив на Ирце у домовини и иностранству. 0 ирскоме питању вели jTimes«, као да ће се обистинити оно што су многи говорили о будућим догађајима у Ирској. Агитатори су подбадали на све могуће начине неуки и прости народ, кога је лако обманути, па је сада тешко врнути га са пута, којим је пошао. Исто тако, тешко да ће вајдити чему и уверавања, како ће поновљени

немири моћи само да науде а никако да користе утицају Пернеловом, па чак и изазвати неприлике његовим једномисленицима у Енглеској. На послетку, ако нередима тим не буде крај, онда ће влада потражити од парламента одобрење, да може начинити реда.

Главна скупштина „Матице Српске.“

7 Новоме Саду 30. авгуота (U. оептембра) 1686. г. У присутности повереника политичке власти г. Стевана Поповића Пеције, градоначелника слоб. кр. вароши Новога. Председник: Др. ђорђе Натошевић. Секретар: А. Хацић. Присутни чланови: Подпредседник Васа Пуши6dK, др. Паја Јанковић, Светозар Савковић, Никола Продановић, Аћим Радошевић из Вуковара, Јован Симеоновић Чокић из Карловаца, Васа Вујић из Карловаца, Јован Живановић из Карловаца, Паја Сланкаменац, Гавра К. Поповић, др. Миша А. Поповић из Руме, Данило Манојловић, благајник, Јован ђуришић, парох из Павловаца, Младен Р. Стој ковић из Јаска, Стеван Лазић из Карловаца, Живко ђурић, Јаша Томић, др. Миша Михајловић из Карловаца, др. Илија Вучетић, Мита Петровић из Сомбора, Тоша Мартоношки, Никола Симоновић из Ирига, Лука Јоцић, Љубомир Стефановић, Коста Бокшан из Черевића, Др. Љубомир Радивојевић, Гавра Плавшић, Пера ђорђевић, Светозар Ивачковић из Панчева, Марко П. Шилић, Петар Попадић, Миша Димитријевић, Коста Павловић из Карловаца, Стеван Јефтић, Арсен ћирић, Велимир Бугарски, Никола Ј. Поповић из Митровице, Јован Максимовић, парох из Черевића, ђока М. Поповић, др. Душан Дима из Руме, Јован Панаотовић из Руме, Димитрије Савић, Тоша Златић из Черевића, Стеван Т. Јаковљевић из Руме, Алаксандар Јовановић, Паја Новић, др. Плија Огњановић, Арон Поповић, књиговођа, др. Лаза Станојевић, ђорђе Димитријевић др. Светозар Максимовић, др. Милан Савић, Паја Гостовић, ђорђе Ф. Недељковић. Александар Адам вић, Лазар Рајин, Јефта Мувцић, Коста Новаковић, Лаза Обреновић из Карловаца, Александар Сандић, Стеван Лекић, ћира М. Поповић, ђура Стојковић, Аркадије Варађанин, ђока Ракић, Божидар Вујић из Суботице, ђока Радовановић, др. Мила Милосављевић из Суботице, др. Стеван Павловић, Никола Константиновић, парох из Чортановаца, Филип Оберкнежевић, Милан А. Јовановић, Мита Манојловић из Сомбора, ђорђе Глибоњски из Карловца, Влада Стратимировић, Мита Кода, Стеван Симоновић из Каменице, Андрија М. Матић, Јован Грчић. Стеван Милованов, др. ђо ђе Дера, Милан ћирић, катихета, Васа Јагазовић из Дреновца, Сима Станојевић, др. Александар Кода. Бр. 1. Г. С. По предлогу председниковом би-

Л И С Т А К. КЊИЖЕВНА KPAЂA ПРОФЕСОРА Ф. ОБРКНЕЖЕВИЋА И ОДГОВОР НА ЊЕГОВА ПОДМЕТАЊА И ОПАДАЊА.

У 108. броју „Заставе“ ваписао сам подлистак: „Свако дело дође на видело или и паки књижевна крађа.“ Ту сам рекао, да је Ф. Обркнежевић штампао у „Даници“ за 1864 г. дуги низ чланака под насловом: „Нешто из митологије Грка и Римљана“ и издао као свој оригивал; али то није рад Ф. 0., него је он те чланке превео из књиге, коју је ваписао прсф. Петискус и која је изашла 1837. г. (у 6-ом издању) у Берлину. Ја сам извадио из почетка, среде и краја неколико цитата, којима сам доказао, да је Ф. 0. при тој крађи тако безобзиран био, да је од речи до речи преписао. Тим пре сматрао сам за нужно, да ту ствар изнесем на јавност, јер ту крадец обећава, да ће наставити ту крађу и што се та крађа простире на читаву књигу, која износи 265 страна. Сваки човек, који има иоле стида, а деси се у сличном положају Ф. О-ћа поцрвенио ,би и оборио главу; али Ф. 0. устао је да докаже, да два пут два није четири Ја јаднији одговор не могу ни замислити. Прво је Светоју криво, што се основао некакав „детективни кор“, који хвата књижевне крадце, а после вели, како то није ништа, што је један његов друг ухваћен у књижевној крађи. Да богме, друг друга мора бранити и извињавати. Уместо да се Светоје ужаснуо од књижевне крађе свога друга, он то не сматра за грех, те не осуђује крадца, већ оног, који га је у крађи ухватио. Заиста, да дивна човека!

Има једна басна: нађе неко лавовску кожу, обуче је и почне се њоме разметати и плашити околвну, ал чим пусти свој „умилни“ глас, сви га познадоше и стадоше му се ругати и исмејавати га, а неки га богме и добро научише памети.... У „Јавору* од ове г. од 32—37 бр. устао је Ф. 0. и узео на себе образину „Светоје “ И ма да нисмо добро извештени та Ф. 0. се сам хвали по улицама да је он тај лажни Светоје, ми би ипак по „гласу“, по стилу познали да то Ф. 0. одговара. Одговор му је развучен и више смешан, него шаљив ма што се Светоје шаљив градио. Ја бих Светоју одбио на дару, да је иоле пристојнији био и да се бар само извињавао у тој јадној обрави. Али као увек у такој прилици, тако се и овде збило; кад човек није у праву а он потрже гадна срества, напада личности, денувцира и лаже. Заиста дивно вели Змај: „Један пут се само склизне, „А за грехом грех се вала, „Грешник мисли себе пере, Кад стстину чистих каља!“ Ја ве бих прљао руке о Светоја, али он вапада „Заставу“, вапада не само моју личност вего и људе око „Заставе“, вапада читаоце „Заставиве® и омладину, бар онај део свесне, ваљане омладине ваше, која- има смелости, да сваком истину у очи каже па да узме у претрес и књижевне радове својих бивших професора. Збсг ваведених разлога а и у хатар истини, да се не би рекло, е сам ја опадао Ф. 0., ја му морам одговорити, да му још еклатантније докажем, да је ов ове чланке покрао.

Трудићу се да будем што краћи и одговорићу на све његове главне тачке. Тај јадни одговор што га је Светоје растегао (као Наста ташке) у шест Јаворових бројева (32 —37), пун је извртања, псовке и лажи; а ради карактеристичности ја ћу се на поједине тачке његове у свом одговору обазрети, да штов. читаоци (када су и они осуђени да се бакћу са Светојем) виде, како Светоје „брани“ Ф. 0., како Филип 0. сам себе теши, бодри хвали и пише апотеозе сам себи! Нека ве рекне Ф. 0. да га брукамо, ето он се сам брука, а како је скувао онако нека и куса. Хоће Светоје да буде шаљив у свом одговору, па кад није могао да буде шаљив а он је постао смешан. И то је бар „нешто!“ Светоје вели да му се требала одати захвалност на његовом раду, јер је он тако рећи први (та ваљда баш није?) покушао да пише (бар да је рекао: да превађа) о митологији у нас. Даље замера, што му нисмо честитали двадесетпетогодишњи јубилеум, то је знате, због тога, да потсети српски свет, да је и он славио јубилеум. 0 ташта сујето! У свом одговору на више места признаје Светоје и сам (а овамо ипак је тако дипломатски написао тај свој одговор, бајаги, побио је све наше тврдње) да ти чланци у „Даници* нису „строго оригинални и изворни" и „нити их је Ф. 0. (тако вели он сам о себи) за такове икад проглашавао.“ Признаје да се, вели, „понајвише“ служио Петискусом. У „Даници* на свршетку чланка вели 0. да она примедба где вели, да ће доцније можда цело дело издати а ово је само извод из тог дела, тумачи сада овако: вели, то је „из-

вод“ и разуме се извод из других књига. Е, гле јако! Од куда се „разуме“ да је то извод из других књига. То се не разуме тако, већ се то разуме, да је Ф. 0. написао митологију, коју је намеран доцније штампати а у „Даници“ штампа само „извод“ из тог свог дела. Даље вели, како је „зао удес“ хтео, да не уђе у лист његова примедба, да је он те чланке прерадио а не самостално написао; али питам ја Светоја, што он то није исправио, та имао је када, ти чланци су се протезали од 4—15 броја; а и то га питам за што је написао под насловом да сутичланци: „од проф. Ф. 0.? Ево како смешне разлоге навађа Светоје, да се извини, што, вели, није био са свим изворан (да хоће истину да каже, он не би околишио: није био са свим изворан већ би признао да је украо): био је, вели, гимн. библиотекар и актуар, предавао је ученицима франц. и гимнастику и спремао се за испит! Дакле логично следи: Ко је гимн. библиот. и актуар, и ко предаје франц. и гимнастику, тај се може китити туђим перјем и штампати туђе умне производе као своје оригиналне, а нико му зато несме пребацити. Хвала вам лепо! Смешно је како Светоје сам себе теши, вели, испио је Ф. 0. у свом веку многу горку чашу (ох преподобни мучениче!) и прекужио и већа књижевна и некњижевна зла, па ће преболети и ово. Ох сирома Светоје, како је он невин као јагњешце и како је постао „жртва“ Рахметовог насиља. Боже, како је рђав свет! И то се хвали Светоје, како је он по разним забавним листовима све бесплатно писао. Сушта скромност!

ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ. Данашњим даном истекла је претплата свима онима, који претплатите ,3аставу“ на три четврти. Овим отварамо претплату ва IV. четврт. Наш досадањи рад нека нам буде једина препорука. Гледађемо да радимо и даље на усавошавању листа, а отправљање „Заставе“ вршиће се најтачније. Услови претплате назначени су на челу листа. Од 1. августа свака је „Застава“, која пет к о м излази, писана простим језиком, а доносиће онаке чланке и расправе, које народ разуме и које се тичу његове коже. Пошто је многима ва страни мучно куповати сваки поједини број од петка, то овим отварамо нарочиту претплату на те бројеве. Цена је свима „Заставама" од петка, иа целу годину 3 sop., до краја ове године 1 Фор. 25 новч., на два месеца 50 новч. Молимо пријатеље и претплатнике нашег листа, да се заузму, како би „Застава“ од петка допрла у најшире сло јеве народа. У Новом Саду 1. октобра 1886. Уредништво „Заставе “

ЗАСТАВА* ивлаав редовио ередом петвом и недељом на целом табаку а уторнивом на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА аа Аустро. Уга рску на целу 14 ф н на ло године 7* - н на четврт године ’ ' 3 Ф ’ бо н ва 1 1 ф.' 20 в.’ За Србију (у сребру) на годину 35 дин. на пола године 17*/ 2 дин. на четврт године 9 динара.

БГОЈ 151. у Новом Саду у среду 1. (13.) октобра 1886. ГОДИНА XXI. 1 ‘ , _ _____

ОГЛАСИ рачуиају се no 6 новч. од cau« врсте оваких ситиих слова, ва жиг се плака по 30 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају се РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви етају 10 новч.