Застава

би казати: „Ја сам онај исти, који сам седао и владао московским престолом пре годину дана. “ Па ипак се напослетку нашао такав човек. И мислите да је тај други лажни Димитрије бар личио на оног првог. Ни мало. Ево описа: Први лажни Димитрије имао је: бело лице, црвену косу, мали затупаст нос, брадавицу одмах до носа. Други лажни Димитрије имао је: црн лик, црну кудраву косу, велики орловски (чивутски) нос, брадавицу на сред образа. • Први Димитрије био је образован и храбар, онај други необразован, неспретан, кукавица, који је увек три сата стајао иза битке. Човек, који се са огаким својствима смео издати за лажног Димитрија, био је на сваки начин најбезобразнијичовекна свету. Историја бар не зна безобразнијега. Име тог човека није могао нико поуздано дознати, али кроничар Бер, протестантски пастор у Москви, који је живио у оно време, тврди, да је други лажни Димитрије био пореклом Чивутин, и то из Пољске. То са свим личи истини, јер да су од свију Чивута, пољски Чивути најбезобразнији, то је познато било пре, па и сад.*) Да је други лажни Димитрије био Чивутин, то сведочи његов опис (чивутски нос, кудрава коса) сведочи Бер и други кроничари, а сведочи и повашање тог безобразника. Потписивао се: „Димитрије једини хришћански владар на свету“; пљачку и готов *) Кад је 1882. год. руски варод разгонио иноге пољске Чивуте из земље, тада ни једва држава није хтеда те Чивуте да прими. Чивјтски бечки листови тражили су онда да Европа силом вагови Русију да прими ватраг те људе, -jep је свака држава дужва да трпи своје Чивуте". Бечки Чивути викали су вајвише против тота, да Аустрија задржи проговевике. Вавослетку су које Чивути, које наша држава скупили новаца, те отлравили руско-пољске Чивуге у Америжу. У сваког пољског Чивутина ииа обичво за три друга Чивутнна новац грабио је себи (прозвали су га: разбојник од Тушине) а међутим је био јако издашан с оним, што није било његово, с Русијом. Читаве руске покрајине и вароши поклањао је (на папиру) не само својим војсковођама, него и Пољацима, па чак и Шведима. Барут му је смрдио, ал је био свиреп према заробљеницима, те је бушио лед над смрзнутим рекама и тамо трпао кукавне жртве. Иначе је он скоро две године био највећа сила у Русији, његова војска је вапредовала и дошла до под Москву. Да је смео, могао је прво време лако ући и у Москву, али се бојао тога, јер је цела Москва врло добро познавала правог „лажног Димитрија". ‘Доцвије се распала његова сила, а 1610. год. убио га је један његов војвода. Ето, тако је прошао вапослетку најбезобразнији Чивутин на свету. Да кажемо, шта је било с Русијом. Русија беше у оно доба у грозном положају. Раздирале су је чете 11. лажног Димитрија, по њој је жарио и палио пољски краљ Сигмунд, па је још упропашћиваше њена рођена, тада грозно покварена властела. У том очајном тренутку пренуо се народ и спасао Русију. Поштен, трезвен, куражан али прост човек, касапин Косма Минин искупио је око себе цео народ и распалио га својом речитошћу. Он је ишао вапред примером. Продао је своју кућицу и сво имање, да се набави храна за народну војску. Други му сљедоваху. И кад је Минин растерао Пољаке и начинио реда, не хте задржати ви часа силу у рукама. Он је хтео само да спасе земљу и ништа више. Тада је изабран за цара (1813. год.) Михајло Романов, основалац данашње руске династије.

судбина решавати. У Русиј < неверуЈу, нит то за можно држе, да би се и Јвдна балканска државица од Русије одвојилз. 1 енерал Каулбарс примљен је од цара у Гачину, а пре тога био је у министарству иностраних послова. Он је ствари у угарској онако изложио и разјаснио, као што су. Бугари криве сад Каулбарса, као што су до сад сваког руског агента и конзула окривљавали. Овде знају врло добро, како сад ствари у Бугарској стоје и какви су људи. који на управи земље стоје. Њихови листови исказују, како су спроћу Русије расположени, кад Русију варварском државом крсте. Русија, која је пре коју годину из религијозних хришћанских, племенских и хумунатерних чустава бугарске робове ослободила и на бугарским пољанама 300.000 евојих синова жртвовала, то је варварска земља и варварски народ I Каулбарс говорио је у Бугарској а то говори и овде, да је данашња влада у Бугарској разбојничка. То потврђују и Бугари, који су по 100 и 50 батина од те владе примали, као што су то Др. Хоконов, Грујев, Икономов и многи други оумени Бугари примали. Овде верују, да ће се бугарска депутација исто онако празни шака у Бугар ску повратити, као што се без икаква оенова на пут и кренула. Овде сад разбирају и дсбро мотре: која ће то влада бити,* која ће ту депутацију примати и нешто јој обрећи. То ће се све овде регистрирати. П.

Наше општинске прилике.

(Свршетак.) Још 1883. године погоди се и наша општина са г. Иванићем комесарем ради чувања и у почетку 1884. год. са осталим општинама паправила је уговор. У уговору има тачка, која вели, ако општине крајем 1884. год. ћутке npi ђу да важи и даље стилизован је тако, да се може разумети »на вечито." Наша општина није ћутке прешла но је крајем 1884. год. захтевала неке промене које самој установи тој ништа сметало не би. И овај је закључак као обично требао доста времена док је г. солгабирову стигао, и ако од Госпођинаца до Жабља ни пун сахат нема, и г. солгабиров одговори да је касно. Ми држимо да закључак важи, а не оно кад је наш „вредни" г. бележник послао. Општ. веће претрпи се за ту 1885. год. али у септембру исте године не само да је сличан закључак донело, него и у предрачуну општ. за ову 1886. који је и од сл жупаније одобрен, у место 6 само за 4 момка пл .ту одреди. Но и овај закључак са нерада г. бележника оста не извршен и ако је пређашњи хвале вредни кнез Л. О. често пожуривао и на извршење опомињао; јер г. бележник обично одговори: »то се тебе не тиче; ти ниси иој капетан да ми заповедаш**. Општина видећи да се са њеним правом титрају, заповеди кнезу, да по предрачуну само 4 момка исплаћује и г. Иванићу на три месеца откаже. Г. солгабиров извештен о овоме јер полицајске (чуварске) ствари као и плата г. Иванића иде преко њега не обзирући се на општинска права као ни на од сл. жупаније потврђени предрачун, писмено налож и општ. управи, да ова има сви 6 момака испла-

тити и у будуће исплаћивати. Усљед тога се наша општина потужила сл. жупанији и захтевала. да се преко предрачуна, а налогом г. солгабирова, за два момка (које чини 600 фор. годишње) више издати новац општини поврати. Шта је сл. жупанија на ово решила још незнамо. Међу тим сам г. бележник је пред Н. Л.- Л. o. и М. П,- а како чујемо и пред Гл. Г. казао: да би г. комесар Иванић пристао на жељу општине, а и ратосиљао би се чуварине у овом срезу, јер вели још ни новчића ни за прошлу годину од своје плате од г. солге добио није, па с тога му г. солга и неда да попусти". Као што видите то нису наше речи па јесмо ми и за то „бургијаши?" Приликом прегледања општ. рачуна за прошлу годину, нађено је у општ. „убошкој благајни“ поред других неукњижених обвезница, и г. бележника М. од 100 ф. те је општ. веће закључило: да се имају све обвезнице што пре укњижити, или им капитал отказати. Шта је с тим урађено, веће ни данас незна. Кад год је интерпелирана ова ствар одговара се: „није на дневном реду“. Па јесмо ли ми „бургијаши" за то, што идемо за тим да се општински новац обезбеди, данеби могао пропасти? Кад је оно мислимо 1884. год. изашла наредба да се има сва марва општ. жигом жигосати и пописати, онда је г. бележник за то потребне тискарије на спшт. рачун дао донети из Сомбора од Битермана. За жигосање и те тискарије ваши су људи плаћали 10 новч. i о комеду, који је новац по казивању тадањег кнеза и ешкута г. бележ нику Мирићу предан. Г. бележник тај новац није у Сомбср послао, а г Б. најзад тужи нашу општину и ова буде осуђева и „пфендована“ за неких 160 фор. Усљед тога општ. веће још летос закључи: да г бележвик има поднети рачун о том жигосању које он наравски ни данас још учинио није. Представг.ици су и за ово интерпелирали, али су добили обичан одговор: „није на дневном реду“. Па је ли од стране нашеито „бургијање?“ Пређашњи наши сиротињски старатељи, нису редовно бар како се захтевају водили своје рачуне, те жуп. сиротин. сто изашље свог рачуновођу да овај рачуне састави, а затим од општине потражи за то у име дневвице дотичном око 490 ф а оиштина после, нека од својих сиротињских стар атеља потражи. Овштина се дуто устезала да плати. Међу тим г. бележник позове сиротин. оцеве и превари их, да се дотичви рачуновођа одбије од потраживања, јер није рачуне добро извео, но их је он морас поправљати, те би од оног што имају као плату још да добију имели по полак њему дати. Ови пристану, направе признанице и приме из сиротињске благајне у име своје плате, па први да г. бележнику полак (70 фор.) а други му уступи све до 150 фор. задовољавајући се, да само од њега не траже. Кад не прође мало вре мена а на општину најстрсжији налог дође, да се за дотичног жуп. рачуновођу с места пошље упитна свота нсвеца, кс је општина и исплати. Усљед тога општинско веће закључи: да дотични сиротинсви старатељи имају речени новац до последњег августа о. г. у општ. благајну попунити. Тај новац и данас још није општини накнађен а зашто, може сваки погодити; јер се као што видите тиче и г. бележниковог џепа. Da је ли то „бургијање", и јесмо ли ми за то „бургијаши“ што недамо да се општински новац као иусто сало разлиже? За то, што се за ипштински напредак зау-

зимамо, нама се појединима још прети! Та да, јагње мора увек вуку воду мутити. — Но ми се таких претња небојимо, јер нам је савест чиста и мирна, а радимо само оно, што нам закон дозвољава, и што смо као чланови општине дужни да чинимо, као што сваки добар и ваљап гр ђанин ове наше отаџбине чини; јер да није тако, давно би нас Кесеџије отправили „у суво грожђе". Оволико смо нашли за нужно за сад да проговоримо, а други ћемо пут о другим нашим мест ним ал ипак општим стварима овако јасно и безпристрасно проговорити.

Д о п и с и.

Ст. Бечеј. (Сликање наше цркве) Сликање наше цркве већ је заинтересовало многе. Неспоразум међу нами влада. Партаје се комешају, свака себе на правичном путу сј атра. Држим, да неће с тога згорег бити, изнети на јавност цео ток, да и остали српски свет пресуди тим више, што се тиче српске уметности и њених сликара. Ево верно описани цео ток. Прошле године завључи црквени одбор да своју лепу цркву и са сликама украси. Скупштина одобри и опуномоћи одбор, да у тој ствари све нужне спреме учини. Одбор повери тај рад једном пододбору од 19 лица, кога је председник био Јован Борота. Путем српских новина позвао је све сликаре без разлике вере и народности, да се за тај посао пријаве. После тога огласа обрати се и „ученом друштву" у Београд са молбом, да општини придође са саветом у поглелу сликања и да јој препоручи најбсље српске сликаре. После кратког времена добијемо од „ученог друштва“ савет, којим нам се особито препоручује, да место досадањих старо заветвих слива испод престолних икона унесемо у цркву моменте из српске историје, које православна црвва дозвољава, као н. пр. св. Никола повраћа вид Стевану Дечанском, св. Сава мири браћу на счевом тробу и т. д. Сликаре нам препоручи ове: Радовића, Мародвћа, Јовановића, Крстића, Тодоровића. Предиlа, Марковића, Миловановића и Крџалвћа. Од тих сликара општини се пријавише: Крстић, Тодоровић, Марковић, Миловановић и Крцалић. Осим тога пријавише се: Александровић и 4—5 иновераца. Сви ти сликари Срби на позив одбора излсжили су и своје радове. У једној седници предложи преч. г. прота Борота да узмемо у обзир само Србе сликаре, јер кад имамо своје, није нам нужно обвраћати се на туђе. Предлог се прими са геликом већином. Одбор је у току те године у 19 седница већаоо сликању цркве. Дошло је време да се дело крају приведе. 16. вовембра о. г. била је главна скупштина која је требала одобрити j ад одборски и по том избор заказати. По прочитаном извештају г. Др. Иван Влаховић нредлс жи: да се за сада црква не слика због оскудног материјалног стања општине. Предлог буде одбијен. Др. Арон Војновић устаје и предложи: да се поново распише оглас, и да се позову и Несрби сликари. Свој предлог је образложио са речима: „Ја кад хоћу што да купим, 'ја не гледим је ли он Србин, него је ли јефтинији." Перовођа му примети, да су већ једном и Несрби позвати, па ко је хтео од твх тај се и пријавио. Др. Арону Војновићу примећује се, да је он и у одбору при гласању, да ли да Срби сликају нашу цркву, био неутралан. Изненађење велико. Устаје г. прота Борота. Своју мисао, свој предлог, да Србин слика нашу цркву напушта у тили час. У одбору не хтеде учинити. Чудно изгледа, да одбор страда због његове мисли. Капелан Јосић прихваћа барјак, кога прота испушта. Војује за истрајност мисли протине за примање предлога одборског, да од „ученог друштва“ препоручени Срби сликају нашу цркву. Борба почиње. На једној страни Др. Војновић и прота. На другој страни капелан и Др. Михајловић. Друга инте -игенција кад и кад упада. Жагор Скупштина се разилззи. Продужење заказује се за идућу недељу. Осванула недеља новембар 23. Дворана општинска пуна беше; дошло било и звано и не звано, да чује одсудну реч. Скудштина се отворила. Председннк позове све говорнике, да се прво њему пријаве, а све чланове умоли, да сваког мирно саслушају. Пре свега, за неко разјаснење, пријави се перовођа; али г. прота први узе реч овако: Данас ће се решавати о сликању наше цркве. То је питање црквено. Свештеници имају пр в у р е ч. Мени. као најстаријем свештенику, припада дакле прва реч Пре свега обраћам се г. председнику, да ме узме у заштиту, ако би ми когод упадао у реч. После тога увода известио је скупштину, да је изишао телеграм у „Застави“ и чланак у овдашњем листу о прошлој скунштини. (Председник га опомиње, да то не спада овамо, али он са речју: Молим, молим продужује.) Побијао је, да је телеграм истинит; што се тамо каже, да је скупштина била бурна. Није вели била бурна, јер бура вади из земље дрва и камење, него је била „мала мешаВИ на“ Побијао је да је било огорчења. Је ли огорчење било, то ће г. прота најбоље знати. Говорио је даље, да на њему, као проти, лежи највећа одговорност, деца и унучад ваша мене ће осуђивати. Казаће: Прота није добро радио, па како ћу ја њима у очи гледати. Могу ја вас преживити, па да ме деца ваша не куну. (Неки скупштинари згледају се и шапућу: редом, редом Рајице.) Говорио је још дуго у том правцу, и најпосле

предложи: да ее ствар слвкава опет упути ном одбору, да овај још продужи свој рад. Перовођа и извештач г. Јован Михајловић сад тек д O . бија реч. Брани правац и рад црквенога одбора, предлаже, да се извештај прими у свој целиви и завршује с тим. да је ствар и сувише сазрела, кад је до сад на 19 састанака расправљана. Преч. г. прота позива за тим г. Александра Поповића пароха, да као свештеник проговори о тој ствари. Исти исказује, да за сада неће своје мишљење да каже. Др. Арон Војновић брани своје становиште, да се и Несрби сликара поново позову. После језгровите одбране српске сликарске уметности од стране самог капелана Јосића, устаје др. Риста Михајловић са речима: Пре свега изјављујем своје жалеље, што је допуштено, да противно парламентарном реду узима прву реч она особа, која се није прво јавила. Држим, да ово није свештеничка конференција. Ми смо сви овде једнаки.... На то г. прота скочи са речима „Молим, молим г. докторе нисмо једнаки, зграби шешир и јурне напоље. Диже се граја. Због те граје скупштинари се разилазе. Чују се узвици „е, гле малог Германа". На крају пада ми на ум овај свети догађај. Кад је Исус Христос био на суду пред Кајафом рекао је реч, на коју се нађе увређен један од слугу Кајафиних, те изману руком те удари Исуса по обраву са речима: „Зар тако одговараш нашем првосвештенику". Исус му одговоро: „Ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш?* (Јован гл. 18. 23 ст.)

Вести из места и са стране

Акциони одбор српско-народне странке. „Браник“ јавља, да се акциони одбор српсконаро д н е странке конституисао, изабравши себи за председника г. Мишу Димитријевића, а за бележника г. Лазу Обреновића. То је дакле прва акција акционог одбора, ког су народни посланици изабрали у последњој својој клупској седници, а како ће се даља акци]а развити, то ћемо видети. Једино само неможемо разумети, а то је: за што . да се за љубав двојице тројице узме име, које је кикиндски збор поставио, а да се одбаци право име странке: српско-народна слободоумна странка? Саборски одбор почео је свој рад 1 децембра по ст. к. у Ср. Карловцима. Избор посланика у ст. пазовачком срезу обављен је. За посланика троједничког сабора изабран је једногласно парох г. Максим Живковић. NaijapcKO-турсно „пријатељство“. У ђуру је одржана нека мађарска забава. Приређивачи позову на њу и једног турског официра, који се слу- | чајно бавио у ђуру. Официр је по мусулманском обичају ушао у дворану са фесом на глави. Мађарима се то није допадало, скочише на њега и силом му свале фес. Официр је отишао са забаве да премишља о мађарском „пријатељству*, које је после Керим пашине сабље тако променљиво према Турцима. Проневере. На пожунској пошти ушло се у траг великој чиновничкој ороневери, а у Јегри је градовачелник Таваши проневерио више хиљада форинти. Ако овако и даље узпође, ми ће мо се чудити ако буде дана, када ће мо моћи казати: „е данас није било проневере!" Они, што једу папир. Јести писане или шт.мпане ствари, то је обичај, који ретко ко упражњава. Шведски маршал Бирон то је тако много радио, да му је било у крв прешло. Он је био научио, да жвакуће мале комадиће пергамента, па је тако једном приликом упропастио неку веома важну старинску повељу, те га због тога протерају из отаџбине. Немачки писац Константинус Германикус, или управо Олденбургер по имену, који је живео у 17-ом веку, изразио се доста неуљудно о немачким владаоцима у својој књизи „Политички итинерар кроз Немачку“, за што је кажњен био тиме, што је морао два дебела листа из исте књиге појести. Али је још горе прошао папа Урбан V. Још док је био калуђер бенедиктанац пошље њега неки његов црквени старешина са неким писменим посланством Варнави Висконту. Али Висконти, добивши писмо, тако се наљути због опорог писања, и први на коме изли гњев, беше сам књигоноша, који мораде цело писмо појести. Кратке вести. У Балти нгласу умрла девојка од 105. година. Талијански државник Минети ум р о ј е. На Рије ци ро дила је жена тројке. У Загребу је нађено мртво, скоро порођен° дете. Дворац румунског краља хтели су доеад непознати људи динамитом да баце у ваздух. У Пешти је прекјуче скочила у Дунав једна богата земљепоседница. У Мошоњусе потукли домобрански официри и грађани. Оним мађарским ђацима који су пошли на пољску Баторијеву свечаност у Краков, забранила је краковска власт долазак, јер се боји да ће ђаци из Пеште пренети колеру. У Баји ћв се увести гасно осветљење. У Токају су неком сајџији покрали ланце и сат, који вреде неколико хиљада фор. Чески првак Риг е р навршио је 68 годину. 24 мрнараса лађе „Мексико" удавили су се У Пешти је одржана скупштина шумарска и зубних лекара. Проф. С. П. Коломнин руски научењак убио се. Лака му земља!