Застава

ЗАСТАВА

ШТА ЋЕМО АКО БУДЕ МИР?

У Европи је данас толика врева, да је Ј узалуд говорити мирну, озбиљну реч. У 3 општој галами, таква би се реч изгубила. 1 Данас, кад се води разговор о томе, ко- 1 лико милијона војника може повести ова 1 или она држава у бој; данас кад велике 1 силе спремају болнице у којима могу сме- « стити преко сто хиљада рањеника, ту дабогме све остале ствари изгледају мале, ( ситне, о њима нико не држи за вредно ? ни говорити. Ј У тој општој вреви, тако рећи усред 1 пуњења пушака и звекета сабаља, искали 1 су наши министри од сабора грдне ми- 1 лијоне. Ишти данас, ишти сутра, па је 1 напослетку изишло да ћемо се ми ове године задужити 80, а можда и 100 милијона Форииата. Да нема ове вреве, и да није ушао у све нас неки немир, па да смо чули, како 1 ће нас задужити са толиким новцем, теш- , ко је казати шта би било. Ја мислим да ■ смо у стању о свему томе мирно размислити, ми би, истину вам кажем, запали у веЕу узбуђеност, но што западосмо због ових ратних вести које се проносе. Све се то живо спрема за рат; сваки } очекује, са којег ће враја Европе запуца- ' ти пушке. И за тај случај има пуно људи j и пуно новина које нас теше. Са свију , нам страна пуне главу, како смо спремни ј за рат; говоре нам колико можемо да изведемо војске у борбу; хвале нам ратну j спрему; узносе наше савезнике и уливају > нам некаквих стотину нада. Каже нам се: „Наша држава не тражи рата, али ако не дај боже дође до судара, ми смо спремни да се одупремо, те можемо с мирном душом погледати у будућност.* Узмимо иека је то заиста тако. Али , шта ћемо, ако буде мир? О овом нико не мисли; на ово питање нико до данас није одговорио. У угарском сабору није ником пало на памет, да бар од шале о том запита владу. Пославици су казали: „Новац се мора дати, јер може доки до рата,‘ и ту је већ тешко било казати: нећемо. Но ми и опет велимо: Шта Кемо ако буде мир? Има људи, који не верују у рат. Пре неки дан говорило је једно високо лице са гроФом Андрашијем, те је рекло: „Рат је готово немогућ; међу велесилама нема расцепа. У Европи се догађа нешто „тај ан ств ен о,“ а решење свега тога, дознаћемо за неколико Аедеља.“ У овим узбурканим данима вредно је запитати се: „Каква је то „тајанстве-

ност* и каква је то политика, која ( јенамамилаЕвропу да се наору-i жа до зуба и извукла ј ој милијоне с из џепа?“ Ми мислимо, ако има збиља i такве политике, онда није тешко одгоненути ту тајанственост. Та тајанственост ] стоји у свези са нашим очајним питањем: ( ,Шта heMO, ако буде мира?“ } Јесте доведени смо дотле, да морамо ( с ужасом помишљати, како ли Кемо пла- ч тити ове издатке које начинисмо? И ако ] је било некога, који је изазвао данашњу ( вреву, а помишљао је на кубуру, која мо- j ра после тог наступити, онда је тај неко < водио с нами ужасну политику, онда тај неко није имао друге намере, него да нас , што пре новчано - упропасти. , Ако дакле неће доћи до рата и ако је } ова војена врева била само комендија, онда смо ми наопако последњи новац дали на комендију, А ако нас је који страни политичар навео на то, онда је тај код самог ђавола ишао у школу. =

ЈАДНА БОСНА.

Из Босне стижу једни те једни гласови. То нису више тужбе, него уздисаји. Трговина је у рукама Чивута, власт је у , рукама Пољака, Немаца, Турака, < амо не > у рукама Срба. Оно мало Срба чиновника што је било у почетку, то је разгоњено. Босанска управа пошла је од почетка на горе, полако, постепено. Сад и не питајте више како је. Писано је о том и сувише. Доста је еамо да укажемо на најновији догађај. Барон Кучера досадања глава администрације, постао је цивилни управник. Он је дошао на место барона Николића. Срби до душе немају никаква узрока жалити, што је барон Николић отишао, јер барон Николић није учинио ништа за Србе. Он је дао само своје име, био је Фигура, а иза њега су други радили. И то је било по некој политици. Народ је требао да види, да му ништ не помаже, ако је Србин на управи те да после нема узрока кукати за Србином. И што се хтело, то се постигло. Жалдст је само, што је барон НиколиК дао своје лево име, те пустио да га обрукају. А кад је то учињено, њега лепо отстранише, те иза њега долази барон Кучера. Барон Кучера је управљао и за време барона Николића. Он је удешавао, како ће Срби постати мањи, а како ће Несрби постати већи. Удешавао је у име барона Николића. Сад је на сваки начин дошао ред, да се иде даље. Затоније био нуждан Ср-

бин. Јер ће се од сад моћи с неким правом казати: Кад је под Србином ишло онако, онда може под Неербином ићи мало горе. Наш народ у Босни баш љуто страда. Његов језик, његово име, његово писмо се потискује. Забрањено му је да чита новине и књиге, које чита цео остали српски свет Српске новине из Србије, из Угарске, из Троједнице, забрањене су за Босну. Српске књиге се пребирају, па већ ону књигу само пусте у Босну, у којој нема ничега. Под Турцима је могло у СараЈеву представљати српско позориште „Бој на Косову*, данас је чак и то забрањено. Србин не <-ме данаске ни да се заплаче над својом изгубљеном самосталношћу. Иначе је стање несносно. На сваког бољег Србина, који се не одриче свог имена, сумњају, сваки час му држе преметачину по кући, траже неке завере, а ако се нађе неко без душе, те обеди некога, онда је кукаван свршио. Мирно и лепо живе данас у Босни само досељени Чивути, Пољаци и други, јер се тима не може казати. „Ви хоћете неку српску државу; ви сте бунтовници!* Те људе само и не гоне, ти не морају презати а Србима је најгоре. Србин је данас у Босни последњи а све због тога, што на њега сумњиче. Ако ћемо искрено говорити: и ми мислимо, да се Срби у Босни нису одродили, ал то и не треба. Па нека је баш и истина да у души босанских Срба живи нада, да постану самостални, зар је то грех? Је ли то забрањено? Је ли то против закона? Није. Срби се у Босни не буне против данашње власти. Али Босна није аустриј-: ; ска. Ми смо ушли у Босиу да начинимо реда, па да после изађемо на поље. Босанцима је слободно критиковати своју упра‘ ву. То није буна, то је елободно у целомј свету. А ако Босавци мисле, да ће иаша ‘ држава искупити своју поштену реч те изаћи из Босне, па за тај случај гају наде ' да постану самостални и то није грех. Па ’ нашто се онда у Босни толико сумњичи српски живаљ, за што се боје тако Срба, 1 за што им не развију њихово иародно 1 схватање, њихову жудњу за самоуправом?! Босанска управа не ради добро ни праi во, ако мисли и , аље тим путем којим је > пошла. И наименовање барона Кучере ка■ же нам, да ће ићи куд је започето. Ми • мислимо да тим начином нећемо оставити , код Босанаца лепу успомену и да им нећемо бити миле комшије, кад једаред ре-

шимо да буде крај окупацији. А то би била штета, јер свака држава треба да гледа, да је њене комшије волу и поштују. Нов.

ПОБУНА У РУШЧУКУ.

Букурешт, 23. фебруара. ( Хоћу да вам опишем побуну у Рушчуку она- ] ко, како је била у истини. Мени и још једном ( дописнику енглеских новина, причао је пре по i сата бугарски подофисир К. С. коме је пошло i за руком да се спасе. Он је лако рањен у ру- i ку, а приповедио нам је о устанку са сузама у очима. Но није он плакао за то, што га бо- < ле рана, његове сузе иду на други рачун. Час i по час застајао је у приповедању, покрио је 1 лице рукама и болом узвикнуо: „Ми смо сами себе убили*. Ј Не знам дали ћу бити у стању, да и вами . разјасним, зашто је подлегла побуна у Рушчу- i ку. Ја те узроке разумем, разумем их и суви- i ше добро. И ја сам данас изгнаник као онај ј бугарски подсфисир и ја сам учествовао у Ср- ] бији у побуни књажевачкој године 1883. и ( наша је побуна пропала из истих узрока, због i којих је пропала побуна у Рушчуку. Не буне се господине уредниче људи нева- i љали и без срца. Не верујте то. Баш они себични људи увек су мирни, никад се не буне. < Шта маре ти, ако he влада другима и очи ва- i дити? Али људи, који се подижу да умиру за i начело, то су обично људи бољи, људи пуни i осећаја. А људи са толико ocehaja обично не ; уму да буду свирепи. Преврните историју свију буна, па ћете се < уверити, да је највећн део буна пропао за то, /

што побуњеници немају срца да лију крв немилице, што не уму да буду бездушни, да кољу, убијају, руше све, што им на супрот стане. Да смо ми у Србији год. 1883. умели да поубијамо наше противнике, који нам падоше у руке, да смо имали срца да кољемо, пред нами би ишао страх и трепет, и ми би победили. Ал ми смо били млаки, ми смо штедили братску крв, па су нас надјачали они, који братску крв нису штедили. Опростите, што сам вам подуже говорио о српској буни, ал мислим, после овог увода лакше ћете ме разутети, зашто је пропала бунау Рушчуку. Кад се појавила буна у Силистрији, онда је пијонерска регимента из Рушчука добила налог, да пође тамо, и помогне утишати ту буну. Ту регименту је водио мајор Узунов. Но поверити мајору Узунову да угуши буну у Силистрији значило је исто толико, колико поверити ономе да гаси кућу, који је наредио да се запали. Мајор Узунов вратио се са својом војском још исте ноћи натрагу Рушчук, а сутра дан у јутру опколио је начелство и оне војнике, који су били заостали у касарни. Они војници који су били у касарни нису се хтели предати, те је дошло до боја. Устаници нису јуришали, нису поубијали страже, те као оно бура прекрилили све; они почеше да 1 преговарају, они су хтели своју браћу по крви да штеде. Њ-их браћа после нису штедила. Тек онда, кад устаници видише, да не иде с лепим, почеше с оружјем. И кад је дошло до пушзарања, и онда су устаници пуцали yi

тврде зидове касарне, мислећи, да остале војнике поплаше. Пуцали су у ветар, док на послетку не испуцаше сав барут. Устаници су подлегли, кад им је нестало џебане. Лозинка устаника била је: „Буна, али са што мање крви*. Да је то у истини тако било најбоље сведочи то, што су устаници има-, ли два топа, имали уз себе цела кола топовске џебане, и нису ни један једини пун метак избацили из топа. Да су то радили, да су само једну једину бомбу избацили у касарну, војници који су били унутра, предали би се. Но као што рекох, устаници су хтели да победе лармом, они су штедили братску крв. По подне је већ понестало устаницима барута; по подне је дошла војсци у касарни помоћ, а кад је видило грађапство Рушчука да ће устаници подлећи, онда су се и грађани дигли на устанике. У јутру, кад се у вароши мислило да ће устаници победити, онда су многи грађапи држали с устаницима, а нико против њих. Да су у подне устаници показали успеха, цео Рушчук би им клицао и био с њима, но кад је пошло по устанике наопако, та варош поче да бије слабије. Такав је свет.... Да су испрва држали грађани с устаницима, то се види из тога, што је више грађана стрељано, а многи су позатварани. Остали су чекали, како ће испасти, па да оном вичу: „живио“, ко победи. У самој борби гинули су скоро само устаници. Све вође устанка рањене су. Осим тога

убили су војници из касарне неколико жена и деце, јер су њихове кугле са висине носиле далеко. А устаници су подигли устанак, али су се грозили убијања, па су подлегли. Како је то устаницима враћено, ужас је и приповедити. На оне, који су покушавали побећи преко Дунава, пуцано је, њих су на обали тукли као зечеве.... * * * Ову причу бугарског бегунца хоћу да допуним са поузданим вестима, које стигоше овамо. Чим је устанак угушен, почео је да суди војени суд. Војени суд преслушавао је чак рањене офисире, који су били у грозници. МајорУзунов донешен је пред војени суд на носилама. Он није био у стању ни говорити. Сутра дан стрељани су осуђеници, па и они, који су били рањени. Тако је стрељан и мајор Узунов. У часу, кад су га стрељали, он је издисао од ране. Да су причекали по сата, он би умро. Треба |још нешто забележити, што се до данас нигди у Европи није десило. Осуђеници нису убијени из пушака, него из револвера, као пси. Ето, тако се свршио у Рушчуку устанак. да је устанак победио, данас већ био би мајор Узунов слављен, можда и војени министар. Тешко побеђенима! СмиљаН-

Писмо из Русијв

ПетрограД, 19. фебуара. Као што се то очекивати могло, устала је војничка посада у Силистрији, Рушчуку и Варни против бугарског намесништва и отказала сваку верност и послушност данашњој влади. Још се право не зна како је то све ишло и ја нећу о томе вам јављати, јер док моје писмо стигне до вас, ви ћете о истини бити извештени. Овде верују, да ће покрет напредовати, али у случају, да се данашњи покрет и угуши, то у самој ствари ништа не смета, и бугарска војска свршиће и решиће спорно питање, исто онако, као што је и Батенберга прогнала. То ће се у Бугарској сваког новог месеца понављати, све донде, док се бугарско данашње намесништво не уклони. Најчистији и најлепши посао биће; ако бугарски народ и бугарска војска без ичије помоћи и ичијег мешања, своје питање реши, и Бугарску на исто место доведе, како је то у почетку ослобођења било. Има дабогме људи који тврде, да ће се Бугарска тиме убити, јер Русија тежи да начини од Бугарске Русију. Зна се да су Руси имали у рукама Бугарску, а то је онда, кад су је очистили од Турака. Па каква је била та руска окупација. За време руске окупације у Бугарској нису Руси никоме на жао учинили. Руси не доведоше у Бугарску јато Чивута и сваке друге Фукаре која је домаћем народу сметала, или у трговини,занату и т. д. на путу била. У Бугарској нвје ни десет Руса остало, који су онамо дошли, да хлеба, рада или нешто друго потраже. Руси су оставили у Бугарској милијоне новаца, сваком поштено платили и у највећем поштењу отишли. Нек причају Босанци и Херцеговци како је њима на срцу и души и какво је данас етање босанских трговаца и занатлија? Сви бугарски родољуби и народ нису ни из далека онаког мишљења, као што су данашњи бугарски власници. Ми Срби пре би имали разлога Русији приговарати, да нам није онолико као Бугарима учинила и да није наше српске интересе као бугарске заступала. Непристрасни Руси и сами признају, да је Русија у свето-стеванском миру погрешку учинила и да се о српски народ огрешила, али Бугари тако рећи не могу, они су добили од

Л ЗАСТАВА“ и«лааж редовно ередом петвом и недељом на целом табаку а уторником на по -/абака. ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро-Угарсиу на целу годину 14 *. н. на по године 7 ♦. н. на четврт године 3 *. 50 н. на 1 месец 1 *, 20 а. За Србију (у сребру) ва годииу 35 дин. на пола године 17*/ s дин. на четврт године 9 динара.

БРОЈ 30. У Новом Саду у петак 27. Фебруара (11. марта) 1887. ГОДИНА XXII.

ОГЛАСИ рачунају ое жо 6 иовч. од сваве врсте оваких еитиих олова, »а жиг «е «M»fc» по 30 новч. сваки пут. ДОИИСИ шаљу сеуредништлу, а претплат« и огласи адмнниетрацвЈИ „ЗАСТАВА у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају 08 РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.