Застава

ЗАСТАВА.

СТАЊЕ У БУГАРСКОЈ.

Софија, 18. марта 1887. Допало ми је у руке једно писмо из унутрашњости Бугарске у коме се ово говори: „Положај је наш с дана у дан очајнији. II ако дружина која сада ведри и облачи у Бугарској растурује депеше по целом свету са којима јавља, како је мир и ред у земљи успостављен, како се народ латио својих обичних послова, како се данци редовно и тачно плаћају, али то је све чиста и овејана лаж. Нити је мир, нити је ред успостављен у Бугарској. Сваки божји дан буцоносци, ако не у једном оно у другом месту, апсе мирне грађане и сељаке. Народ не може да се лати својих послова, јер не зна шта му сутрашњи дан доноси. Опсадно стање са свима благословима својим распрострло се и на планинске закутке. Са анархије која је овде завладала, занати и трговина левентују. А што се тиче редовног и тачног исплаћивања данка, то можемо без околишења рећи, да нема тога, који има што држави давати, да му се новац није изнуђавао барем апсом. А зар не треба ни говорити, да се онима, који новаца немају, одузме све што му се нађе, па и најнужније ствари, те се после у бесцење јавно распродаје. „Такав вам је „буџоносни* мир и ред. Апсане су препуњене грађанима и имућнијим сељацима. У Старој Загори, на прилику, не само да је апсана пуна, већ је у апсану претворена и гимназија и још једна велика дворана у једној државној згради. Никоме није слободно ве само штампом или говором, већ ни у простом разговору да осуђује било које му драго дело наметничке владе. Телеграмима, који се из Бугарске шиљу, не треба никако веровати. Те све телеграме пишу и разашиљу или сами чланови наметвичке владе, или њихове верне слуге и скутоноше. Пре неки дан чуо сам европски листови слабо до нас допиру да су ваметници растурили из Софије депеше, како су пуштеви из затвора бивши мивистри Каравелов, Никифоров и Цанов. У самој ствари ти људи вису никако ослобођени до сада, или бар до данас, о чему сам дозвао из врло поуздавог извора. Наметвици су заиста желили угодити турскоме взасланику Риза-беју и хтели су бар Каравелова и друге бивше мивистре да ослободе. Али ва то вије пристао врховви поглавар буџоносаца, мивистар-председвик Радославов и гласовити „слободњак“ и „републиканац“ Захарије Стојилов, командант буџоносве силе. Када је Стамбулов позвао Радославова к себи ва објаснење, Радославов вије нашао за вужно да му оде. „Реците г. Стамбулову," казао је Радославов, да је његова мисао о пуштању Каравелова и његових другова из апса, крајње глупа. Стамбулов је свакако заборавио, да је Каравелов једва жив од боја (њему је ударено по голоме телу 150 воловских жила у присуству мајора Панице, републиканца 3. Стојилова и револуционара Димитрија Петкова што је отерао Батенберга из Бугарске), а Никифоров (бивши војени министар) такође је сав модар од боја и убоја. Најбоље ће бити да г. Стамбулов то питање не покреће никако. Европски претставници тражили су да се из-

види јесу ли апсеници били злостављени и бијени, ми нисмо дозволили да се то извиђа Ако пак сада поменуте људе из апса пустимо и мала деца ће знати како смо с њима у апсу поступали." „И Стамбулов није имао куд ни камо. Био је истина, већ разаслао депеше о ослобођењу апсеника, али чудна ми чуда. После дан два , нова је депеша могла јавити, као што је и јав' љено, да су некадашњи министри опет затво( рени, јер су нађени нови докази за њихову радњу противу постојеће државне власти. Када ’ се госпођа Каравеловица и јадне жене других уапшених (госпође: Љуцканова, Цанова, Сарафова, Сукнарова и остале) обратиле на европске дипломатске агенте у Софији, наишли су i на предусретљивост само код француског агента г. Флеша, и талијанског грофа Сонаса. Германски дипломатски агент, Тилман, који тобож заступа и руске интересе, није хтео ни да их прими. Аустро-угарски генерални консуо г. ( Бурјан примио их је, али је нашао за нужно да им очита лекцију, јер некоректно поступају... * ; „Риза-беј се показао том приликом још нај' човечније. Он је предусрео лепо ту женску депутацију, саслушао пажљиво њихову молбу, обећао је е ће се заузети и заиста се заузео за • сужнике. Али све што је могао, то је да осло-1 боди Љуцканова, зета Цанковљевог, па Сарафова и још двојицу-тројицу мање знатнијих.“ „Пет-шест сахати пута од Пловдива према l Казалику, лежи велвко село Големо Конаре и > Старо Ново Село. Та су два села удаљева од • других села и сасвим су одсечена од околних > градова и места. У тим селима су буџоносне з комавде уредили своја заточења за неблагона• деждве. Већива иоле развитијих људи из Плов-1 дива, Хасксва, Сливва и друтих градова, тамо з је отерава. Тамо их чува једна цела дружина - војника.* 1 «Пре нског времена било је у Пловдиву ■ суђење Д. Б. Мавчова, педагога и уредвика ли- сту „Народни Глас“. Судио га је изванредви 1 суд. Манчова су кретили да је правио заверу 1 противу државе и да се противио власти. У ■ самој ствари пак, сва кривица тога човека у 1 томе је, што је човек од опозиције. Буџонос-1 ци га хтедсше уапсити у очи Божића. Али он 1 не само што им се не хтеде предати, већ упо• треби и оружје противу њих. Он се држао та• ко читав сахат у своме дому и тек када се ја■ вила полицајва власт изишао је из куће и през дао се, с условом да вајвре власт удали буџоi носце. Госпођа Мавчова која се такође оруж-1 јем борила од истих буџоносаца, страшно је ■ изгрувана и болује још од рана и убоја. На ■ суду се Манчов бранио дивно. Суд му не вађе i викакве замерке. Али куд би суд смео да га i ослободи, када буџоносци хоће да га виде осу> ђена? Манчова окривише што је стрељао не 1 на буџоносце, већ ва полицајву власт и њене агенте. Манчовица није бијена већсе скотр> љала са степеница па за то још једнако пљу' је крв. Најзад Манчова окривише, што се про! тивио властима и осудише га на годину дана тавнице*. „Буџоносне команде сада су преустројене у тако зване „комитете за одржање слободе и не-

зависности Бугарске“. Њихова је девиза: „Бвлгариа за себе си“. Управни одбор те нове „народне одбране“ састављен је из све самих владиних људи и чиновника. Одбор је издао до сада различите прокламације и упутства, која махом поучавају народ, да треба сву снагу своју да заложи те да спасе Бугарску од Русије. Терор и сви остали благослови буџоносних команада нагони народ да ћути и да се камени. Али као да ће и томе скоро доћи крај. Ми бар овамо имамо повода надати се тому.“ Овоме као да не треба коментара.

ПРОСЛАВА ДВАДЕСЕТПЕТОГОДИШЊИЦЕ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПOЗOРИШТА.

Дочекасмо и то време, дочекасмо и ту ретку свечаност: прославу дваестпетогодишњвце нашег мезнмчета српеког народног позоришта. Двадесет и пет година веЕ прохујало, од кад је у огостраном Српству ударен темељ том народном просветном заводу тој живој школи народној; двадесет и пет година минуло већ, од како дружина позоришна обилази све крајеве овостраног Српства и шири просвету и образованост. И за тих двадесет и пет година имало је ваше позориште да препати многих невоља, имало је да претури и издржи многе и тсшке борбе, па да се одржи, али, хвала истрајности ових, којима позориште беше доверено, и пожртвовању народиом, позормште је ваше препатило све невоље и иретурило и издржало све борбе, те сада ето слави ту ретку свечаност. Не може се још рећи, да позориште

наше данас сасвим сигурно стоји, и да је у њему све онако како би требало да је, и доста he још муке, труда и жртава стати док се учини који корак напред, јер кад се зна, да наше позориште ни од куд сигурне помоћи нема, и да је једино на наш сиромашан народ упуЕено, онда је и то доста. * Прослава је дакле отпочела. Искупило се Срство са свих страна: из Србије, Срема, Бачке и Бавата, да учествује на тој свечаности народног нашег мезимчета. Ту смо видели и онога, који највише заслуге има око подизања срп. позоришта г. Јована Ђорђевића из Београда, и интенданта загребачког нар. казалишта г. Кнејзла са управитељем казалишнвм г. Мандровићем, и још многе одличне госте. Управа је са своје стране учинила све, колко се могло, да прослава што свечаније испадне. Прослава је отпочела други дан ускрса, а отворио ју начелник друштва за нар. позориште, г. Др. Лаза Станојевић својим кратким, ал лепвм поздравом, у ком је по-

здравио госте, одао хвалу и част мртвим и живим потпомагачима позоришта; мртвим и живим књижевницима и уметницима српским, који се друдише око напретка позоришног, за тим је нарочито поздравио г. Јов. Ђорђевића из Београда и интентаита загребачког казалишта г. Кнајзла, а публика се на то одазвала бурним „живио!* После тога декламовао је г. Д. Ружић врло згодно за ту свечаност написан пролог г. М. П. Шапчанина, а после тога говорио је А. Хаџић опширно о историји позоришта у Срба, нарочито о историји нашег народног позоришта. Из тог говора дсзнали смо, да су први покушаји позоришних представа били 1787 и то са децом. Доцније, г. 1813, почео је Јоаким Вујић дилатантеке представе са одраелијима у Пешти, Баји, Сегедину, Крагујевцу и т. д. Од 1839—1849. било је приватних позоришних дружина у Новом Саду, Панчеву и по другим мастима. Новосадско друштво ишло је и гостовало и у Загребу, Сиску и Горњем Карловцу. Но 1861. год. 16. јула образовала се у Новом Саду прва глумачка дружииа,

потоње срп. народно позориште; а највише заслуга око тога има Јован Ђорђевић. После говора Хаџићевог приказали су Лазаревићеве „Пријатеље,“ комад, који је први предст; вљан на нашој позорници. Неки веле да је тај комад изворан (тако у ист. књижевности Новаковићевој) а неки опет, да је прерада, и пре ће бити да је ово друго. Дворана је била декорирана, на прозорима слике: Стерије, Његуша, Ђ. Јакшића, Ј. Вујића, Ј. Суботића и К. ТриФковића, а по зидовима зелени венци и разне слике, а публике је било дупком пуно. * Двадесет и пет година мучног рада претурило је наше позориште, многе јз беде препатило, док је постало овакво какво је сад, и дај боже да му буде тим сјајнија будућноет. Народ ће и даље своје чинити, а управа нека се стара, да позориште народ задовољи, па је успех сигуран. У то име поздрављамо позоришну прославу и велимо: Слава српском народном позоришту, дочекало даобог, депшу и сјајнију будућностј

Трговачки збор.

И збило се, што су многи држали да је немогуће и што су неки хтели да учине немогућим трговачки збор се други дан ускрсазаистау Н. Саду одржао. Ма да је то почетак почетка, оно је у нашиш данашњим приликама добит. По првом дану ускрса ниси могао судити, да се у Новом Саду чини спрема за прославе неке, за дочеке и за састанке и зборове, први дан ускрса провео се у обичној свечаној тишини великих светаца; али зато је други дан одмах у рану зору оживео и биће то тако са мање или више живота кроз свих шест дана позоришне прославе. Трговачком збору претходила је конференција Срба трговаца, која се одржала у 11 сата пре подне у истој дворани српске ђимназије, у којој се после подне и сами збор одржао. Већ на самој конферевцији било је трговаца са стране на 50, те је то улило наде ва успех и онима, који су дотле о целој ствари као о изгубљевој мислили. На конферевцији се усље/i предлога сазивача господара Пере Попадића донесе закључак да се позове г. ВасаЈагазов и ћ, трговац и уједво први добротвор трговачког сталежа, на збор и да се из признања за то његово велико и примерно дело одликује председништвом збора и твме се уједно покаже, да и трговци умеју да уваже дела њиховом унапређењу намењена. Тога дава после подне у ‘/,4 сата допрати на то изаслата депутација г. Васу Јагаовића у двораву уз влицање скупљевих трговаца: „жввео први дсбротвор трговачки, трговац Васа Јагазоввћ!“ На предлог г. П. Попадића а у смислу ковферевције буде г. Јагазовић ускликом изабрат за председника. За подпретседнике изабере збор г. П. Попадића аза перовође: Николу Марковића (Черевић) и Петра Дамјановића (Нови Сад). Пошто се тако збор конститујисао и пошто се међутим на 200 трговаца искрсло, пређе се на дневни ред, но пре тога се још прочитају писмени и брзојавни поздрави, који су збору стигли а које ћемо ми на свршетку овога извештаја донети. Г. П. Попадић устаје да говори о првој тачци овога збора: о том, шта је изазвало назадовање српске трговине. Он држи да је узрок пропадању српских трговаца то, што су мање изображени и упућени као трговци него туђинци те струке и што се наши имућни трговци који без деце остану не сећају трговине („Тако је!“ „Живео!“) и трговачке

омладине, те да у корист њезиног бољег изображења завештају своја имања. Г. Васа Јагазовић разлаже, како је најслабија страна наших трговаца та, што не умеју да штеде у својим потребама за живот, о чему се он и сувише уверио за време свога бављења у Новом Саду. (Живео!) Он није за скомрачење, да трговац једе лука и хлеба, али раскош је опет друга несрећа и та убија Србе трговце. (Живео.) Г. Јоца Георгијевић наводи доказе из историје за то, да су они народи напредовали, који су у свакој струци неговали и теорију и практику, а код нас о свему томе се мало зна а особито је наш трговачки подмладак у томе заостао, (Тако је!) те не само да данас зло стојимо, него ћемо у будућности и гори бити од туђинаца. Г. Никола Марковић, да се пропадање српских трговаца датира од онога доба, од како су средњевековне стеге са свега, па и са трговине укинуте, те је настала слободна и необуздана конкуренција (Тако је!), која је била слабија донде, док нам се велике трговине нису бољим путевима, паробродима и железницама већма приближиле. Ми можемо безброј појава навести, које доказују опадање наше трговине, али све оне потичу из два узрока: што запад располаже већим капиталима и већим стручним знањем, него наши трговци (Живио!) Не зависи све ни од штедње. Има извесни сој људи, који уме да се служи јефтиним кредитом, али и обилажењем закона, изигравањем уобичајеног права и поштења (Гласови: Чивути!), које ће те видети по свима купатилама и који терају сваки могући раскош, па опет не пропадају, већ напредују. (Живео.) Дакле није 1 главно штедња, већ употреба јефтиног кредита а тај је само код великог нагомиланог капитала могућ; умножење знања и вештине, окретности у трговању. А изигравање закона и поштења не препоручујем Србима трговцима, већ здружење, које би им против таких такмаца могла помоћи а могао би и српски свет својим држањем много допринети. Пребацује се имућним трговцима, што своје кћери дају члановима интелигенције радије него трговцима. Нека се и трговачка омладина изобрази већма, нека осим знања и вештине у својој струци буде способна, да чини и друге службе народу и друштву, па ће и она стећи угледа и даваће имућни трговци радије своје кћери, њима куд и камо самосталнијим од интелигенције, који мора на ове и оне везе да се осврће. Подижите знање у ваших шегрта и помоћника и ви ћете у њима подићи интелигентан подмладак и повољне зетове својим кћерима. (Тако је!) Но ја мислим да сваки трговац зна шта га притискује и да од прилике сваки зна, који су узроци његовом назадовању, те није вредно да се овде дуже са тим бавимо, пошто нам је време кратко. Узроци су ту и ми их набрајањем самим не уклонисмо. С тога сам ја тога мњења, да би се требало одмах прећи на 11. тачку дневнога реда овога збора, на име, шта би требало учинити,да се пропадању Срба трговаца на пут стане, те ако му

„BАСТАВА* валава рвдовно ервдом нвтжом ■ нвдвљом на целом табаку а уторцихом на по табаж*. ЦЕНА ЈЕ ОВА 8а Аустро-Угарску на целу 14 н. на по године 7 ♦. н. на четврт године ....... 3 ♦. 60 и. иа 1 мвсец 1 ♦. 20 н За Србнју (у сребру) иа годину 35 дин. на пола године 17*/ а дин. иа четврт године 9 динара.

БРOЈ 52- У Новом Саду у среду 8. (20.) априла 1887. ГОДИНА XXII.

ОГЛАОИ рачуннју ee no 8 жовч. од вважв врсте овакнх ситних влова, ва жиг <м влакж по 30 новч. сваки пут. ДОПOСИ шаљу се уредништву, а претплатв и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају ое РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.