Застава

ЗАСТАВА.

лист целокупне српске народне слободоумне странке.

ОДРИЧУ СЕ СВОГА ПРАВА.

Нико не бега од добра. Нико ее не одриче права, које му користи. Кад неко баца на сокак оио, што је већ имао у руци, то сигурно не вреди миого. Варошко предетавништво Кечкемета, закључило је у евојој последњој седници да се одрече муниципалне слободе, коју је до еад уживало ; Кечкемет хоће да уведе управу какву имају скромне варошице Муниципална јурисдикција беше до кратког времена највећа тежња наших вароши. Становници нису бегали ни од каква трошка, јер су хтели да им послове врше људи познати, људи њихови, а не они, који долазе из света. Стаиовници хтели су да бирају оиаке чиновнике, у којима имају вере, да ће бити савесни, и Да ће у првом реду служити општини. Зато су се наше вароши и грабиле за муниципалном јуриедикцијом, а уз то су се надале, да ће тако своје послове брже свршавати. Но од кад је уведен нов муниципалии закон од год. 1886. од ото доба поста муниципална самоуправа празна реч. То је вож без дршка и без корица. То је нешто, чему су узели све, осим имена. Велики жупани имају по новом закону отприлике иста права, каква имадоше турске паше. Они могу издавати налоге чиноввнцима, које општина плаћа, могу их за час суспендирати, могу зауставити сваки закључак мунвцвпије, (до решења минвстрова) а што је најглавније, право иа избор чиновника више и не поетоји. Велики жупави именују три члана у кандидвцијони одбор, три члана бира представништво. а велики жупан решава. И оН тако може метнути у кандидацију кога хоће, а неметнути кога желе представници. Па какво је то право избора? Нема га. Од чиновника које општинска муниципија плаћа, створили су велики жупани већином кортешке чете. Ти чнновници добијају налог да раде и гласају како жу□анв хоће, а општина их само плаћа те плаћа. Општински чиНовници не могу више имати ивтересе општине у првом реду ва уму, јер није више њихов господар општина. Општина је само ту да плаћа, остало право узето јој је. Па је ли чудо кад се иађе представништво које под твм приликама рекне: „Нећемо више ни да плаћамо! Узмите

оно што иам не користи, а натурује нам само трошак. Чиновнике којима ви з.чповедат°, који су ту да се боре против нае, плаћајте сами. Ми ћемо се бочити с онима, који су нам најнужнији. Нећемо да се поносимо оним, чиме се не можемо поносити.“ Кечкемет је почео, и нами изгледа добро је почео. Ако сви велики жупани кад дође до избора чиновника учине оно, што је у Кечкемету учињено; ако сви велики жупани кад дође до избора приморају чиновнике да учине оно, што су чиновници морали у Кечкемету да чине, једном речи, ако ее продужи оно, што је започето, 1 онда за неку годину дана неће сигурно ‘ бвти ни једне вароши која ће хтети да задржи неку назови јурисдикцију, те да [ за пуету реч троши годишње силне и силне ’ хиљаде. Кечкемет се већ одрекао евога права, јер је то право жалосно, а одри-1 цаће га се и друга места, чим и даље овако устраје.

Паметна реч.

У уском кругу, и одбору новосадске српске црквене православне општине, изговорио је председник др. Л. Станојевић ■ реч, која заслужује да се далеко чује. Говор је био о погребу др. Ђ. Нато: шевића. Др. Станојевић изнео је заслуге ■ покојникове, напоменуо је, да је дао на • главној школи истаћи црну заставу и да i је са још неким члановима општине био ■ да изјави породвци покојниковој саучешће. ■ „Али в , рече он, „можда је неким члавови■ ма пало у очи, да новоеадска општина ко1 j ft је требала најввше учинити, није учи-| » нила ни оно, што су многе друге наше . општине учиниле, т. ј. није положила над . ©Дром покојниковим венац“. „За то сам се“ . рече говорнвк даље, „у име општине треi бао ја постарати, али ћу вам одмах рећи . зашто нисам то учинио". „Наш народ, који је у овим крајевима ) измешан са страним елемевтима, изложен је ' ОПBСНОСТИ, да полако заборавља и напуi шта своје обичаје. а све то више прима и присваја туђе. Ми се морамо борити чак ■ в за то, да наш свет полако не вапушта светковину свога крсног вмена, светкови- ну која нас тако рећи уздиже над свима православнима. Али место тога увлаче е? ) код нас страии обичаји, и то обичаји, који

за наш сиромашан народ не би требали да се прилепе. Један од отих страних обичаја, који од неког времена отима еве више маха, тај је, да самртнички одар кити о скупоценим венцима са свилеиим тракама.“ уУ рескрипту, који обележава дужност наших општина стоји и то, да су иаши црквени одбори дужни старати се и за то, да требе из вашег народа сваки раскош и све стране обичаје. Такав раскош и стран обичај јесу и поменути венци, и ја нисам могао допустити да ми, као оп штина упаднемо у ону погрешку, коју би требали по дужноети да искорењујемо. Ето. за то нвје било при погребу вредиог др. Натошеввћа вевца од новосадске општине.* „Колико ја знам, било је свега 32 венца, а неки још и сад ствжу. Сви су тв венци скупоцеви, и узмимо да сваки стаје □росечно 20 Фор. онда излази да је за те венце утрошево преко 600 Фор. Са тим новцем могли смо ми далеко достојније прославити помен великог покојника.* „Но вије још доцкан Наша општина није дала веиац, али би ома требала дати извесну суму новаца рецимо 100 Фор., да се оснује фонд, који ће носити име др. Натошеввћа. Нек се позову и друге наше општине да приложе на тај фонд, па онда нека се из тог Фонда троши годишњи внтерес на одевање сиротвх ученика овде и на страни или на сличну добротворну цељ, која стоји у свези са школом, и то ће бити достојво помена Натошевићевог, то ће битв спомевик, док иас траје“. Одбор новосадске српске црквеие православне општине пропратио је одоI бравањем овај говор свог преДсеДника и усвојио је у начелу цео предлог, који ће се изнети пред идућу скупштину. Ми смо увереии да ће и скупштина радо усвојити тај предлог, уверенисмо, да ће за тим и друге наше општине учинити своје, а желимо још, да горенаведени говор др. Станојевића, кога смо по памћењу укратко прибелеЖили, одзива у нашем народу. Недајмо евоје, а сто пут се промислимо, пре но што примимо какав стран обичај. Није све лоше што је страно, али није све ни удесио за нас. ——

„НЕ УКРАДИ“

Бог је ваповедио: „Не укради!“ Но дођоше покварени људи, па изумеше правило: „Кради, ал само пази да те не у хвате.“ Мислило се, да одатле већ нб мож’ даље, и да није могуће у хатар крађи изговорити лепшу обрану. Тако се мислило, ал који су тако мислили, заборавили су, да свет напредује. Дабогме, највише напредује научен свет. Кад простака ухвате у па приз&а дело, он онДа мирно отрпи казну. И код научна света, који кадшто краде књпжевна дела, било је до лане тако. Ал од лане није тако, него јао и наонако. Мислите ваљда јао и наопако онима који краду! Боже сачувај! Јао и наопако онима, који истражују и обелодањују те крађе! Професору Ф. Оберкнежевићу прићада највећа заслуга у тој ствари. Он је код нас Срба, и у опште у целом свету, био први, који је по • дигао хајку против оних, који пишу о књижевним крађама. Дабогме, г. Оберкнежевића извињују две ствари. Прво и првр: „имао је и рашта писати'’ (јер баш њега ухђаттше у књижећној крађи) а друго и друго: „имао je и коме писати“, јер су му врло многи код нас давали за право. Из ове друге ствари види се најбоље какви смо. Ј& знам, да многи застрепе, кад чују, да неко пише и ивноси књижевне Зашто да не, кад имају и рашта стрептги. Па зар да се тима не допада, кад устане човек, као н. пр. Ф. Оберкнежевић, те почве да излаже подсмеју и општем призирању људе, •који истражују те ствари. ’ Боже мој, како ли је г г Оберкнежевић грмео у лањском п Јавору“! Књижевни детективи, шпијони. њушкала, ето т им и подобним изразима, покушао је да исмеје оне, који г а ухватшпе. Он је покутао да докаже, како је то презрив

занат бити књижевни детектив, „шпицл“, те тиме хтеде | да застраши сваког од сличног посла. Казао сам већ, : да је код „неких и неких“ па и код наших „мирољу' бивих природа“ наишао на одобравање. И ја сам слушао где веле: „Ко је то видео, потрзати непрестано i такве немиле ствари ?! Зар ти људи не знају ништа паметније? Зар се тиме показује знање? Зар.. . зар ... зар ... и још неколико пути зар, па је онда испало, да нису криви они који краду, него они, који неће мирно да гледају те Но украсти плод туђег мозга, плод пера, плод туЈјих непреспаваних ноћи, па рећи: то је моје, заиста није лепо. Ако ћемо трпети, да се по нашој књижевности харају странци, тешко нами. За мало ћемо имати не преведиоце, не књижевнике, него књижевне лопове. А то не сме бити. Доста је, што ми преводимо. тујје ствари обично без дозволе, дакле узајамљујемо помало на силу, ал онда рецимо бар: „ово сам узајмио,“ а немој’мо казати: „ово је моје.“ Тамо овамо, ија сам, као што видите, надугачко почео да се иввињавам, што хоћу да говорим о књижевној крађи, Но шта ћу кад је тако врвме у нас ? Онога који је крао, наћи ће ,се већ ко ће извинити, дедер бар ја себе да извиним сам. * 9*: Нисам рад сувише дуго држати замануто перо, јер нашто да вебу забадава неколико њих. Зато ћу казати одмах кога се тиче. Еле тиче се пречасног поп Луке Поповића. Једном сам већ летимично додирнуо ову ствар. То је било равно пре годину дана, лане, јула месеца у 105. броју „Заставе.“ Онда сам у једном подлиску мимогред споменуо неке крадене при Дике noii Лукине. Но да се разумемо! Онда сам још рекао, да ја под напшм приликама не бих замерио свештенику, кад би придику баш и од речи до речи ивговорио у цркви. Ал чим ту придвку под евојим именом даде у

штампу, чим ступи на књижевно поље, онда се најгрубље огрешио о књижевну својину и учинио неморално дело. То исто велим и данас, и то сам рекао и пре: Пречасни поп Лука није требало неке туђе беседе под својим именом да штампа. Кад сам први пут о тбј ствари повео реч, обрекао сам, да ћу доказати своју тврдњу. Година дана npoije, а ја не одржа обећање. Онај подлистак изишао је 11. Ј’ула 1886. год. а накраткб после тога, 31. истог месеца, добио сам 14. бр. „Гласа ИстиНе“, и у њему нађох нову прИдику поп Луке: „Реч на посланицу св. апостола Јакова.“ Одмах сам видеб, да је мој подлистак помогао. Под том придиком стајало је: „Ова је беседа сачињена по др-у Герику. А донде не беше обичај пре- ’ часног поп Луке, да под својим штампаним беседама меће име онога, од кога је узео и форму и све главне мисли. Кад сам се уверио о благотворном утицају мога подлиска, мислио сам, да може ствар на qho неколико речи остати, и ја се оканух сваког доказивања. Доцније. сам видео, да тиме баш нисам себи много ухабнио. Пречасни iion Лука, кад виде, да у „Забтави“ не излазе докази, говорио је по Панчеву, а писао је неком бвом рођаку у Сомбор, да j’e све бно у „Застави“ била пука лАж, јер да има докава, ти би докази били изнесени. На основу тога, слушао сам где ми će са више страна пребацује. Но имао сам друга посла; ствар у јавности беше легла и нисам је марио потрзати. Сад је та ствар васкресла у „Вољи Народа“ и г. Бранко Крчадинац умолио ме је, да као писац оног лањског подлиска докажем своју тврдњу. Морам привнати, да у овај мах нисам у вгодној прилици. Лане сам имао више материјала при руци, нб 'бд оно доба сам се селио, па ако и нисам јако нбуредан, ипак би ме стало много времеНа, да оноликим књигама пронађем све што ми треба. Но пореД евег тога, ја ћу почети скромно, j’ep држим, да је пбметном човеку и комарац Јиузика. Изнећу >а

Вести из Бугарске.

(Од нашег нарочитог иввештача.) Ру шчук, 13. јула 1887. Бугарсво собраније прекинуто; посланици разишли су се кућама; бивши министри Радославов и Николајев повукоше се у унутрашњост земље; у земљи права аиархијћ. Ето таво је сад стање у Бугарској. Чим се собраније одгодило, а из Беча стиже глас, да се Кобургу баш тако не иде у Бугарску, вратили су се посланици кући са отромбољеним носевима и са страхом у срцу, јер су знали, како народ мисли о Кобургу. ’ Мнпге посланике, кад дођоше у свој срез, дочекао је народ врло ладно. На неким местима било је шта више јавних демонстрација против њих. Народ им је попретио, да ће их поубијати. Од те претње тако се поплашише посланици, нарочито у рушчуш’ кој и варнанској „околини", да не сму из куt ћа излазити. Жандарп их чувају од народног гњева. Са радом собранија није нико задовољаћ. Па чак га и владини људи осуђују. Радославов и Николајев побркаше се, те 1 напустише њихове министарске столице, што 1 собраније поново не изабра Батенберга. Он 1 стоји и сад v свези са раскнезом, преко коњ. кап. Корвина у Одеси. Радославов је шта ви-1 ше обуставио и свој лист „Свободу* и оти[ шао у Варну. Говори се да је тамо чак и 24 сата био затворен, но то се не потврђује. Ни-1 колајев је у Шумену. Опозиција у собранију (180 посланика) била је за одгађање собранија, односно да се избор кнеза не предузима, но њу су већ Стамбуловци заћуткали, често и „рукопипателним* 1 начином, као што се десило Ризову и С авејкову. Регенти се надају да ће Кобурт ипак бити 1 бугарски кнез, но у то већ нико више не верује. Слабо помажу ту и оне силне хиљаде Кобургових слика, што регенти широМ Бугарске 1 деле Кобург нема помоћи у Русије и Фран-1 цуске, а у народа му мањка симпатија. 0 са■ мом избору „Девети Август* вели између осталог и ово: „То дело (избор) може да обрадује само заклете непријатеље бугарштине, а никако не и оне, кбји осећају бугарски. Њиме је нанесен смртоносанудар многопаћеној Бугарској*. Отприлике исто тако ; пише и други емигрантски лист „19-и Февруарии*. 0 догађајима по унутрашњости земље, могу вам ово рећи:

„BАСТАВА* млави редонио: средом, петхом и иедељом ва целомтабаку а уторником на по табака. U.JSHA ЈЕ ОВА а а Ауетро-Угарсву аа целу годину 14 *. в на по године 7 ♦. н ' на четврт године ' . . 3 ♦. 50 на 1 1 ♦. 20 н’ За Србију (у влату) на годину 32 дин. на пола године 16 дин. на четврт године 8 динара.

БРОЈ 108. у Новом Саду у недељу 19. (31.) јула 1887. ГОДИНА ХХП.

ОГЛАСИ рачуиају oe по 6 новч. О д ciane врств оваких ситиих слова/ ва и*иг се плаћ« по 80 иовч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу Се уредииШтву, а претплат« и огласи адмииистрацији „ЗАСТАВЕ" У Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају ое РУКОПИСИ ие враћају ое иатраг. □оједипв бројеви стају 10 повч.