Застава

спао, па тако ти спава да ти је милина видити дете моје кукавно. „А боже, господине, какав је то пре момак био! Од једаред момак! Млад, па леп, боже леп! Милина за њим погледати. А какав се после богал> од њега направи! Сав се скупио као клупче, па му отекло десно колено а сува му се коса разредила. Дође тако когод па га пита, како је с њиме ? Ал он само себе склања, није вели био у неваљалству никаквом, а и шта ће кад је бог наложио тако на њега. То мора горети. Ал мени је опет сад тешко без њега. Нешто ми је било с њим пуно срце и колеба." И баба припрете на ватру мало сува штира и лозе. Ветар је напољу звиждао. Погледам кроз продерану хартију на пенцеру, а облаци се видим чисто вуку по дрвећу а ветар их оштро шиба. На крај винограда се пуше неке ватре. ВалБда су пудари ил чобани. Кишица сипи. Све мутно и магловито, у некој сивој суморној боји. „Једанпут дошао г. домин са доктором, а баш милости му никакве донели. Мене истерали напол>е, па су после и они отишли. А он је кукавац после био још жалоснији. Није хтео ни да једе. Ја му донесем понуда, печених кромпира и сувих тикава с реном. „Хоћеш рано мало јагода?“ Ал он само врти главом, па све се крсти и нешто звера боже прости као преплашен. Хтело срце да ми препукне. После сам чула, домин хтео да га веже, па горе пошл>е, вели луд је, ал доктор му кавао, неће ни

овако дуго, праведник један. После чујем ја ноћу, а он спомиње све неке Чивуте и моли их, да му опросте, ти што су бога распели, онда опет тражи од домина неке новце и депутат ал ја га онда прекрстим, те тако отерам од њега нечастивога, те се кукавац смири. Звао једаред старог попу да се исповеди, а после је дуго, дуго нешто попи приповедао, па је и мени казао али ја сам рано моја већ стара па заборавна. Само знам да је попа грдио домина и казао јавиће власти, а дете ће ми већ обићи по који пут. Али га сирома није дочекао. Нашли га једно јутро а он клечи па склопио руке, а кајиш му око врата. Обесио се бог нека га прости за једну грану. Ваљда је господ грешног покарао, или се можда смиловао па га узео себи да се не мучи. Дошли после доктори па га парали ја сам синко побегла да не гледим а попа не сме да сарани, већ село дало четир даске па чича-Марко склопио крст и сандук. Па смо га ето тамо код бунара закопали да прости ваше светло лице као и друго живинче. Нико живи није дошао само г. домин; каже да види јесмо ли га саранили по пропису, па нам поклонио литру ракије на даћу. ЧичаМарко после мало није богу душу мора да је била чивутска. Ако је по волби, господине, да видите каква је! Ја је нисам више смела метнути на уста“, те баба извуче испод кревеца једну бочицу са нола сломијевим вратом и шапуриком место запушача. Захвалим јој се на понуди идоброти —на-

појнице не хтеде примити па се упутим натраг у село. Читава ми прича дође загонетна па се одлучим да се распитам код старогпопе. »Е “°ј господине, ствар је сасвим проста и код нас на жалост свакидашња. Домин опет натоварио један грех више на душу. Па који је већ то, и колко ће их још бити! „их же њест числа!* Тома Жукин остао после оца самац млад момак па се због оца заплео нешто с Чивути. А и због процеса са стричеви. Чивути хоће да му за неку малину доведу добош пред кућу, а он куда ће већ домину на савет. „А где бити њима плаћао толику камату. Та ти су се већ пет пута наплатили. Ваљда ниси спао с трешње, да ти Чивути одеру и последњу кожу. Него ти препиши на мене и дај ми пуномоћ да се укњижи на мене твоје по сесије и виноград, а нас ћемо двоје направити контракт, да ти од мене добијаш депутат док си жив, још се не мораш мучити и онако си слаб. Још ћу и казати добру реч за тебе код Смижиног деде, али само тако да те ја венчам или да будем бар стари сват*. Момку није више требало. Своје добро превео на домина али од сватова није ' било ништа, девојку нису дали Него ни од контракта не би ништа. „А шта ће ти то?“ рекао би му домин, „ја сам контракт“. Изнајпре му давао пун депутат али после све мање и i мање, а најпосле му баци по коју форинту „као милост јер му није дужан*. Него кад је већ тако пропао узсће га es сл/гу или пудзјра, Јода

се и то смиловао да му је дао парче винограда на уживање док је жив. Момак се пробао тужити, али без новаца не иде ништа. Најпосле се склонио у пударе. Вели, шта има има, а шта нема не мора ни бити; вал>да неће живитидок је света. Но ту које од једа које од гриже савести поремети памећу. Доктор ми рече да ie добио верско лудило. Нека га баба тамодворила колко је могла, али није ботме имала ни сама шта да једе. Потрошио би кукавац коју крајцару да се понуди, ал нема се. Од глади се још већма поремети те га једаред нађу а он се опростио Доктор ми после рече да се при парању показало да је умрко баш од глади". „А оном господском лопову још нема cvia Но бог ће и њему судити“. Слабо ми је говела та мршава и дуготрајна процедура божије правде па се упутим дома. Морао сам проћи баш поред доминове куће. Унутри се још чула галама и пијани гласови. Г. комесар је баш тешио г. првог писара Крљовића, што му је у пол>упцу избио два зуба и вајкао се што му при том није исправио мало тај накриви нос. Уз пут сам још чуо наздравицу домину: „врлом званичнику, валаном грађанину, узору од поштења и несравњеном...“ Даље нисам могао чути. Изгубило се у циганској свирци. o— л— В.

ним понудама, какве беху ове, па то већ и за то не, што је међутим понестало оне конкуренције нудиоца, какову су чинили минуле године реченадва новчана завода. Уз то настаје још и бојазан, да је описаним поступком наше кр. земаљске владе уздрмана вера нехрватских новчара у способност управе главнога града Загреба и да ће се у опште тешко паћи новчара, који би се хтели упуштати у зајмовно договарање са нашом градском општином. И тако се бојати да наш град неће још дуго до зајма доћи нити извести оне градње, које треба као светло сун* це, или да ће тај зајам бити по наш град далеко скупљи од онога што је на овако неоправдан начин од владе осујећен. 11. Касарне. Тешко да је војнички гарнизон Вашега Величанства игде у монархији тако лоше смештена, као у Загребу, и већ се дуго воде преговори о том, како да се томе доскочи. Већ се морало окретати чак и са дрвеним баракама, док се несаграде солидне касарне. Али ето изјаловило нам се настојање у погледу зајма, друга нам се пак сигурна нада неће да прикаже, а бараке бивају све то већма трошне, те се морамо бојати, да ће једва још I—2 зиме моћи послужити. Даље се прича, како је земаљска влада осујетила грађење мушке препарандије, градњу више женске обртничке школе, грађење позоришта, разне штатуте и зајмове, па се онда вели: Ваше Величанство! Има још много тога, ради чега би се препокорна опћина града Загреба могла пуввм правом потужити на поступак кр. хрв. слав. далм. земаљске владе; али је и ово неколико наведених случајева подобно упутити Ваше Величанство: колико се слабо брине садашња кр. хрв. слав. далм. земаљска влада за бољитак и напредак главнога града Загреба. Ту ненаклоност и небригу доказује донекле и та околност, што преузвишени господин бан Кун-Хедервари, ма да је већ и четврта година његове владавине на измаку, није доселе за вредно нашао завирити у зграду уредовну нашега градског поглаварства и осведочити се о стању и напредку градскеуправе и градских имовинских одношаја. Земаљска влада неда градској опћини кретати се онако, како јој закон допушта и како то градски интереси изискују. Данас готово нема ништа више од аутономије, зајамчене градској опћини законом од 28. јануара 1881. У таквим је околностима врло мучно управљати градским опћинским пословима, није могуће у сваком поједином случају унапред питати кр. земаљску владу, како она мисли о ствари? па кад се на њу такво питање стави, она ил узкрати молбу или неодговара ништа. А да буде градској области још већма отешчано, наваљују службене и полуслужбене новине на градско заступство и поглаварство измишљеним потворама на начин, који одаје очиту намеру, да се обезцени поглаварство у очима градскога житељства и тиме подкопа углед исте области. Ово нису пуке случајности већ су то промишљене чгњенице, које показују тврду вољу, по којој се на жалост нашу и целе нам домовине очито иде на застој главнога града Загреба и његовог житељства. Тој оправданој бојазни нашој неможе преузвишени господин бан грсф Кун-Хедервари супротставити баш ниваква чина од своје стране, кога да је он у корист наше градске опћине извео. Главни град Загреб већ дуго трпи и чека, неће ли ствари у колу кр. хрв. слав. далм. зем. владе на боље кренути. Али, жали боже, како изгледа, нема боље увиђавности док је на челу земаљске владе преузвишени господин гроф Кун-Хедервари. Ту је кадра помоћиједино владарска мудрост, пра-

ведности очинско срце Вашега цар. и краљ. апостолскога Величанства таковим мерама, које су подобне данашњем поступку краљ. земаљске владе учинити крај, и главном граду нашем зајамчити сретнију судбину. Уздајући се једино у помоћ Вашега цар. и кр. апостолскога Величанства, доноси препокорно ово градско заступство највећим страхопоштовањем пред подножје прејасне круне своју препонизну молбу: да Ваше цар. и кр. апостолско Величанство премилостиво благоизволи ове на истини основане наводе уважити и спревишњега места такове одредбе издати, које ће забринута срца заступства овог и целога житељства главнога града Загреба умирити и охрабрити га на узтрајан даљи мар и рад око општега бољка. Бог благослови, Бог уздржи Ваше Величанство и васколики превишњи владалачки дом! Заступство сл. и кр. главнога града Загреба.

Дописи

Тиса Ст. Миклош 19. септ. 1887. (Један истинит случај.) У једном од прошлих бројева „Заставе 8 , било је речи отомекога ваља бирати за члана црк.-школског представништва. Ту је наведено и то, да бирови и бележнвци, јер су зависни, многи од њих кочити точак напретка општинског, јер, по нечијем налогу, сваки час проузрокују нереде, те дају повода политичким властима, да се у наше аутономне послове мешају. Споменуто је у том важном чланку и то, да је у тих људи родољубља, они би се сами одрекли представништва, у корист срп• ског напретка. Но обично не раде тако. Ти људи толико облећу око солгабировА и натароша (то су 1 сад понајвише Несрби) да постану бирови, да најпосле обећају свашта, па и то да ће раздирати црквену општину. , дод нас je баш та] случа], а држим да сам као . Србин и пријатељ аутономије дужан објавити то нашем свету. У нашем је селу подбиров Светозар Бугарски. 1 У млађе своје време био је спахински слуга у шу-1 ми, те је у то време радио све по налогу спахин-1 ски чиновника, без обзира хоће ли то користити Ср[ бима. Он је својим држањем стекао милости у господе, и данас је подбиров и уједно представник 1 код црквене општиие. Он је уједно члан црквеног • одбора, који рукује са фондом од 20 хиљ. фор. а ' одређен је на то да одржава цркву и школу. Он је успео толико да ти новци у поједини дужника проиадају, а нрквени одбор се не миче. А без да се когод сетио, увукао је у одбор људе који су или i иснропадали, или који су и сами фовду дужни. ■ Тима да богме, не иде у рачун кад се каже плати. ■ А знате шта то свезначи? Док траје ти нова■ ца. не може нам нико у школу дирати. i Како то нестане пропала је. А онимаупутство да ради тако, како ће новаца нестати, и он • то савесно извршује. i Дођу људи, који су приморани да своје имање > продаду, и нуде српску земљу српској општини. ■ Светозар задршава ствар дотле, док се не нађе ■ Чивутин или Немац (а више пута га и он сам нађе) ■ те не прекупи од човека коме се досадило чекати, > српску земљу, која се никад више не враћа у cpnске руке. ! Има код нас један празан грунт тик уз цркву. i Кад се село делило од спахије, унешено је то у сеоски план, као грунт прав. парохијалног стана али нијејошуведен каотакав у грунтовницу. Потреба је била, да се назида парох. кућа, а општини је онда било згодније да купи готову кућу, а с њом је био и парох задовољан. Али је потреба

да ее и нова школа зида. Ту ће Светозар стећи ; заслуге. Уме он да се нодвуче под кров школин, и : вели, то је баш место за школу. Обазривији људи опет напомињу, да је врло опасно зидати школу ; на месту, које није уведено у грунтовницу и за које само у плану стоји као „Pfarr-grund*. То је некад спахија поклонио за парохију, а не би ли се зидањем школе изменуле ствари, те једног лепог дана изјавило, да то место престаје више бити општинско, кад јој нетреба парохија; та школа да се покомунали, а с њом ће отићи и фонд из којега се она издржава, а зар се нико не сећа, да би Мађари на другој половини тога места назидали цркву. А сваки зна да они то место одавна требају. Безазлени људи, и они којима је то у интересу иду му на лепак, а и не знају сироти да брат Светозар то ради по утврђеном плану, на пропасти. Но он има сад и помоћника свога. Учитељ Паја Борјановић слепо сљеди његовим стопама. Избор му је уништен, али њега брат Светозар држи, јер му је таман згодан. Ако се брат Светозар не окане тога посла, изнећемо на јавност и више ствари о њеиу, да види српски свет, ко руши наше ствари. Један ратар.

Вести из места и са стране.

„Прва паорска беседа у Сентомашу**. У Сентомашу је прошле недеље по подне била прва паорска беседа, која је веома добро испала. Данас немамо места да донесемо опширан допис, који смо о том добили, но навађамо најглавније: Беседа је била веома добро посећена, било је око 300 особа, а доле пред двораном играло је коло од исто толико особа. Приход који иде у корист једног болесника изнеће 65 —70 фор. Беседа је толико задовољила свет, да ће се још једна приредити. „Деда Дамјан" мисли чак и у Н. Саду да приреди са својим друштвом једну беседу. Како нам из Сентомаша пишу, неке тачке беседе биле су мајсторски изведене. Парох Л. Каћански држао је врло леп ' говор о милосрђу и човекољубљу. Певање Мише Агвћа не мож свет доста да се нахвали. Стигло је брзојавних поздрава па и прилога са стране. И нами је стигло прилога за ту цељ. Рачун о томе изнећемо у идућем броју. t Паја 'Арсенић. Из Затреба нам брзојављају, да је тамо 23. септембра (5. октобра) умрво Паја Арсенић, илочки трговац и заступник илочког сре' за на хрватском сабору. Покојник је двапут био биран за заступнвка у споменутом срезу: после ' смрти Јована Суботића, који је за живота илочки 1 срез заступао при накнадном избору и летос при редовним изборима за земаљски сабор. Био је • присталвца владине странке и члан „српског клуба“. 1 По томе ће сад расписати нов посланички избор у 1 илочком срезу. Харамије у Угарској. У заланској вармеђи има више разбојничквх чета, које су последњих дана попљачкали многе путнике, многе мађарске спахије, а неке жртве и поубијали. Око 200 жандара гоне те разбојнике. Пре два дана наишла је једна чета жандара у шуми на три разбојника и ту се отво-1 рио бој. Жвндери су избацили из нушке 71 метака а разбојници 6 метака. Од жандара није нико ра-1 њен, али су два разбојника убијена, трећи је ухваћен. Тај трећи им је вођа и зове се Паја Орослан. То је како веле изображен човек. Он врло лепо свира у хегеде, лепо пише, а у његовој торби нашли су „цвикер" наочари, па и неке цртеже. Он је то сам цртао. Пре неког времена je он један свој' цртеж продао једном бирташу, а овај је то показао свету за новце. Новац је ишао на добротворну цељ на погорелце у Веспрему. Дакле је тај убиЈца неки добротвор. Тако бар кажу мађарске новине. На част таквог добротворства! Земљотрес у Грчкој. Јављају из Атине: Данас

уторак било је на копну у ГрчкоЈ’, на ј*онсиш острвима и на Цикладима јак земљотрес. На Пелопонезу био је земљотрес много блажији. У Атини се јако поплашио свет, али не јављају да је тамо било разбојници. У Бугарској се сваким даном множе разбојници. Сама влада признаје да њени жандари код Трине бију са разбојницима читаве битке. Неки су од разбојника рањени, а многи пребегоше у Србију. Бугарска влада је умолила српску владу, да похвата разбојнике. Једно одељење бугарских жандара и во]’ске отишло је на други крај Бугарске, код Белове, да гони лопове, али одунуд нема ниваквих вести. Једна придика. У Лондону је иретпрошле недеље у најпосећенијој цркви говорио свештеник придику, која је направила велику ларму. Он је основао своју придику на речима апостола Павла, кад оно апостол вели Христу: „Господе ловили смо рибу целу ноћ, панисмоништа упецали!" Заједљиви свештеник применио је ове речи, на оне матере, које своје одрасле девојке воде по баловима, па је онда описивао, како те матере кад дођу у зору кући, вељим гласом узвикују: „Господе, ловиле смо целу ноћ, па нисмо никог упецаде!" Женскиње, које су слушале ту придику биле су уцркви врло немирне и јасно су гунђале. Сад је у једном енглеском листу устала Ј’една женскиња отворено против тог свештеника. Она вели, да то није нит ружно нит прекора достојно, кад матере гледају cßoj’e кћери да удоме, па није лепо кад се нађе неко, да их због тог чак са амвона исмева. Сад неко пита: Има ли право или не? Чеси и ми. Чеси на све стране проелавише пре неки дан свог политичног патрона св. Вацлава. Тога дана се свугде по Чешкој прилаже на „чешку школску Матицу’ под именом „вацлавских дарова." У Флековој пивари прашкој, која је чувена са дарежљивости својих родољубивих гостију, покупљено тога дана 991 фор. на ту цељ. Гости те пиваре приложе у току једне године на народне цељи просечно 3 —4000 фор. А како ми стојимо с нашим „Тошом.“ Били се тамо могао обесити бар један позоришни ковчежић? Ваљда нису ни његови гости мање родољубиви од Флекових. Чудновато дете. „Св. Петроградске Новине* причају овај случај: На Млавској станици изишла је из жељезнице по изгледу отмена госпођа а за њом је ишла дадиља с малим дететом, које је било умотано у јастук. То је место на граници, па зато позваше госпођу да јој прегледају ствари. Она j'e молила нека се само журе, јер j'e зима, а дете јој је болешљиво. Чиновници се пожурише и госпођа је већ хтела да оде, кад је једном пало у очи, што дадиља непрестано љуља дете на рукама, а дете је са свим мирно. Чиновник због тог рече дадиљи: „Немојте љуљати то болесно дете, држите га мирно јер ће те га иначе пробудити.” Дадиља се на те речи јако збунила; то је у чиновника побудило сумњу, он се загледа у дете и виде. где је детиње лице бледо као смрт. Он помисли да је мртво, но м кад боље разгледи, увери се да је детиња глава од воска, труп од штапа, и око штапа беху умотане фине чипке у вредности од 10.000 рубаља. На те би чипке требало платити велики ђумрук, па се за то досетише оне две женскиње, да на тај начин чипке прокријумчаре. Но као што се види није им испало за руком.

Народна привреда.

Шликов рајол риљач плуг. Овај нов плуг, који при орању не потребује управљање, има пред црталом један мали плужић, да за 10 палаца може дубоко орати, стаје на месту у Пешти 43 фор. 50 новч. аустр. вредности.