Застава

године спремио за ову годину, што je данае наетупила, близу 40 милијуиа дефицита. Шта значи то? Значи, да се ничем бољему иеиамо надати, него да ће још црн»и дани наступили. И то нам баш прошла година лепо показала, та година, која је онахо лепо понела, да је Тиси замакло око за њом, па још више терета натоварио на народ у овој држави. Но то још није све. Много је значајније нешто, што је такођер прошла година показала. Живели смо од данас до сутра на будућност ннје се помишљало, на изванредие, озбиљне и судбоносне догађаје, који могу наступити заборављало се, а наши су државни трошкови постојали све већи, на народ се све јачи терети наваљивали. И то јз све било у мирно доба, и у то мирно доба почели смо под државиим теретима грцати. Сад су наступила озбиљиа времена, на поли тичном небу витлају се густи облаци, може еваки час да севне муња, а ту скоро је „Пешт. Лојд“, та иовинарска десна рука мађ. влади, донео чланак, у коме подсећа и опомиње, да је крајње време већ, да се наша држава и новчано почне спремати за рат, као што је и војнички спремљена за такав елучај. Али откуда, како ? Наши државии дугови су већ толики, да ћемо ове годиие имати преко 115 милијуна само интереса да плаћамо на њих. У земљи порезна снага исцрпљена и исцеђена, а с поља презадужени; а рат, који се спрема, неће бити поход на Босну и Херцеговину, где је требало 2—3 стотине милијуна, него ће требати много стотина милијуна. Зар није то, да човек пита: а откуда и како да се иоваца набави. Отара је годииа добро родила, лепо поиела, али нам је још више зла показала, и то таква зла, да се ужасавамо и кад помислисмо само на иста. Имамо ли још толико сиаге, да том злу станемо иогом за врат, питање је, које ће тек време моћи решити; али, како је у иетини данас и какву политику тера мађ влада, ми зебемо, јако зебемо да ће икада на боље окренути. Толико имадосмо да кажемо о нашим економским приликама о овој новој години. Вул

Српски свет.

Србија. Кад помислимо како је лане у ово доба изгледало у Србији, још и сад нас обузимају ужасни осећаји. Но било је и крајње време, био је дванајсти час, да се тамо стање измени. И стање се мењало двапут, брзо, једно за друго. Сва она врева, запетост, натегнутост, све тешкоће, које чак и после нанредњака владаху у Србији, морају се напредњацима метнути у рачун. Напредњаци су оставили земљу у тако мучнсм стању, оставили су све тако поремећено, да ће проћи још дуже времена док Србија могне стати на ноге и док се тамо почну сасвим уредно развијати ствари. Као што се зна, две здружене странке, либерали и радикали дошли су после напредњака у Србији на владу. Либерални министар Милојковић заборавио је на правду, па је почео терати ћеф, и већина скупштине је устала против њега. Но он није хтео сам отступити, него је тражио да с њим и његови другови либерали отступе. Ристић је послушао Милојковића, и цело је министарство дало оставку. Треба забележити, да је Ристић, кадје предавао краљу оставку рекао: савез између либерала и радикала овим је прекинут. Дакле су либерали први прекинули Савез. Ристић данас не говори више са М и л о ј к о в и ћ е м. То је јасан знак, да и он Милојковића држи за кривца, а не радикале. Па ипак је с радикалима прекинуо савез. То се може тако протумачити, што су либерали људи од старијег кова а радивали људи од млђег кова. То су два нараштаја по годинама и по политици. А то је заиста тешко сложити. Ристић је волео са својим вршњацима пасти, па ма ти вршњвци били криви, него с млађим људима радити. И опет се дакле показало, како су ретки такви људи, који могу напредовати и ићи с млађим светом раме уз раме. Ни Ристић није могао то учинити. Данас су радикали на влади и ми верујемо и у њихову способност и у добру вољу. Ai ипак зебемо, да ће они наилазити на огромне тешкоће. И док су радикали били заједно с либералима, нвје се могло готово ништа учинити. У спољној политици Србије све је остало по старом, црквено питање је онда решено, како не треба... Ристић је у томе попуштао да се сткине бар нешто, а то је знак, да ће и радикална влада имати да се бори с огромним тешкоћама. Но ми се надамо да ће радикална влада покушати све могуће да Србија буде каква треба да је, и да ће пре одступити, но седити бадава на управи. Црна Гора. У Црној Гори и кад са ради, ћути се. А тамо је рад тежак, врло тежак. За сваки државни посао треба новаца, а Црна Гора је још јако сирота. И ако је добилап рче мора и не ки део плодне земље, то ће проћи дуже времена, док се подигне земљорадња како ваља а на мору трговина и бродовље Ова је подина била јмо

неродна, те је била права беда по Црну Гору. Хиљадама душа хтело је у Србију да се прехрани и врезими, али су враћени одунуд. Одржање те сиротиње стаће Црну Гору доста новаца, па ће она до године моћи мање трошити на државне потребе. Но поред све те несреће ипак ее у Црној Гори није седило скрштених руку Грађени су путеви а основаноје ,прво Црногорско повлашћено паробродско друштво", које ће подићи јако трговину Црне Горе. Црна Гора је уредила своју границу с Турском, те ће с те стране бити мирна. Г. Јован Павловић министар просвете у Црној Гори радио је и лане неуморно око подизања просвете, и много је успео. Иначе се и Црна Гора и еве остале државе спремила у оружју и за сваки случај рата. Тамо раде мирно, без многе ларме и хвалисања, али гледају да учине колико могу. Цео српски свет искреном саучешћем прати развитак тог .соколовог гњезда". * Босна и Херцеговина. Наш народ у Босни и Херцеговини не може се похвалити, да му је прошла година донела каква добра. На културном пољу се показало још јасније да је влада намерна управљати против српскога народа. У цркви је остао стари неред, којег је новоуређена консисторија гледала да још увећа. Школа је српских опет неколико угинуло, а једно десетак учитеља Срба протерано је из Босне, јер нису били сасма равнодушни према својој народности. Учитељ н.пр. на вишеградској школи изгубио је своје место и прогнан је због тога, што је за школско време упућивао децу да иду у цркву исповедати се. Општинама српским наређено је да се зову „грчко источњачке," и да не смеју употребљавати печате са натписима „срп ко православна опћина.® Неким опћинама које су молиле владу преко консисторије да им се дозволи удесити устројство опћине, и да им се даде основа за наплаћивање парохијала, па да се почне једном уређивање црквених и школских фондова, одговорила је консисторија да томе сад није време. Зар да се подсмеје још народу, писао је митрополит окружницу на проте, где позива народ на оснивање школа, а овамо не дају оснивање фондовв, ни дозволе за школу. Опћине имају само самозване председнике и одборе, јер немају никакве уредбе, а кад која опћина тражи дозволе за српску вероисповедну школу, онда се председнику пријатељски саветује, да се окане посла, јер се на меродавном месту не гледа на то добро. И људи се окануше, да не би допали зла. Влада је још позвала митрополију да укине сувишне празнике, па је при том саветовала да се нарочито избришу као заповедни свеци „којих нема у другим грчко источниин црквама’ н. пр. св. Сава, Видов дан и др. На економском пољу продужава се распад босанског друштва. Сиротиња расте све већма. Сточарство је опало грдно, децимирали га зими курјаци а лети суша и екзекутори. Шума су чивуцки предузимачи доста извезли, и извоз је босански скочио. Исто тако се подигао и увоз, а с њим је дошла и већа раскош по варошима и највећи пратилац аустриске културе деморализација. Домаћи занати су промењеним укусом на силу образованог варошког становништва на умору, а некима се, као пушкарском и ножарском у Фочи сасвим и траг затро. Поред све мекости владине према мухамедовцима имућнији Турци се и ове као и прошлвх година селе у Турску, и дају своје имаовине већином странцима под закуп. Рудници раде за „државу" а народ плаћа држави со изтих рудника. Где су странци земљу притиснули: код шваба у Виндхорсту и Ти ролаца на Иван планини, тамо се још довукло ст; анаца на босански државни трошак, и дата им државна земља бадава, а за екзеквиране Босанце није се нашло земље. Од тековина морамо још напоменути нов закон о биљеговини, по коме као што рече један финанц, ,ако кинеш, па чује власт, мораш платити биљеговине или пристојбу. Саграђено је и неколико нових стратегиских друмова, где се народ одерао кулучећи. Државна снага појачана је са неколико нових компанија босанске војске, те се сад више радника одводи у војску. А круна све зграде је, што је држави босанској преостало ове године сувишка 100.000 фор. те је тиме отпочета отплата босанског дуга - Аустрији, о којем досад нико ништа знао није. Срећне ли, бого мили, Босне, кад у ово време има сувишка, где се све европске државе даве у дефициту. * Далмација и Бока Котарска. Ту нам је наш народ и ове године, као вазда, био на највећој муци. У Далмацији католичко-хрватска пропаганда угушује, не бирајући срества, сваки покрет и сваку појаву српске свести међу тамошњим српским на родом. Уредника и штампара „Драшковст Рабоша" сатиричног листа, што је излазио у Спљету, затворише, што је у „Драмковом Рабошу" изашла песма „У бој" на руском језику. Досад смо мислили да могу бити кажњиве само изражене мисли, а сад су нас браћа поучила, да некажњеве мисле па руском језику могу бити кажњиве. Није дакле ни чудо, што је предлог петорице Срба посланика на далматинском сабору, да се у средње школе заведе обвезно учење руског језика, пропао, и што бечке новине халакнуше, да је руска пропаганда „подрила земљиште" у Далмацији. Да смо весели, до године можемо доживети, да се руском житу затвори ДалЈгадија; сада ее бар њим рани,

У Боци је стане још чемерније. Тамнице су још пуне усташа од 1882. а њихова села Кривошије, Убла и Леденице пола опустела, пола насељена Тиролцима. Насељивање испада рђаво, јер она земља не рани своје становништво, него се ваља по мору ломити целе године, да породица преко зиме не гладује. Но Аустрија помаже из политичких разлога досељеницима и они живе о државном трошку. Један од главних извора за благостање у Боци почео је пресушивати. Виногради пате од неке нове боље (није филоксера) и пропадају. У грбљанској општини и Паштровићима већ је две трећине лозја пропало, а влада не чини још ништа, да се томе злу доскочи. Тешко је, народ’је уцвељен и тиме што му је одузето оружје, јер му је по оним планинама врло нужно, а и зато што је скупоцено, па је млозини било боља половина иметка. 0 том оружју међу којим има ретки и врло драгоцених ствари, незна се ни где је ни шта је, а по свему изгледу неће се ни вратити ни платити народу као год и у Босни. Волели би знати, ко се управо користио тиме, јер знамо да се по свима збиркама и трговинама ретких ствари и старина може наћи оружја, које је још пре неколико година блистало за пасом Бокеља и Херцеговца. ♦ Спби у турским земљама. Ретко, врло ретко је допро глас у јавности о нашој браћи, која су још под турским јармом. На немар осталих Срба могли би се они крваво тужити. Истин, је, да су турска свирепства попустила, али су та свирепства још доста велика. Живот се тамо не цени много. У Старој Срб; ји много трпе наша браћа од Арнаута, који су тако см.ли, да упадају чак у Србију и тамо робе и пљачкају. Може се мислити, шта тек страдају од њих Срби урођеници. Није много боље ни у Македонији, ни у осталим крајевима где Срби живе. Они трпе и чекају. Но што је још горе у неким пределима Македсније раде Грци за себе, Бугари за себе, шире своје књиге, свој језик своје политичке мисли. Са српске стра не радило се у томе врло мало. А онде заиста треба радити. „Друштво Св. Саве" почело ie лвне свој рад, протурило је у оним крајевима неку књигу, дало је у помоћ на пркве и добротворне цељи нешто новца, али све то је Јјош врло мало према оном, што се могло урадити. Напослетку почетак је учињен шат се идуће године учини више. А тамо треба живо радити, брзо радити, јер је крајње време, ако нећемо да други протуре своје. Срби у сним крајевима не могу за себе ништа учинити ни у просветном, ни у политичком погледу. Такве су тамо прилике, те морају све изгледати од своје браће. А браћа су била нешто и својим јадом забављена, те су врло мало учинила. Надајмо се, да ће од сад бити боље и друкчије. * Лужучки Срби. Није вајде, мора се признати, да се лужички Срби све то већма немче. Но доста се и отимају. Кад приреде по коју своју забаву, издаду какву своју књигу, то је тамо догађај од значаја. Много више и не могу учинити. Прошле су се године књижевни листови лужичких Срба, „Лужица" и „Лужички Срби“, спојили уједно и то у „Лужицу."

Европа на прагу нове године.

За последње године није се у Европи ништа крупнога променуло. На крају године 1887. ввгледа исто онако, као што је изгледало на крају године 1886. Промене што их је било, тако су мале, ситие, да и не долазе у рачун. Ни једно крупније европско питање није разгриуто, ии решено. Не кажемо ми, да је Европа прошле године спавала, ие велимо да се иије мицала. Радило ее; ишло се иапред, али није ее долазило до мете. Европске ствари сазревају, али ии прошле године нису сазреле. Плод досадањег рада дакле иије нико још побрао а и ие зна се иасигурно ко ће га побрати. Лаие около иове годиие вндили смо оружање Европе; ратиу спрему, а све под видом мира. Оии који су се највише оружали, говорили су, да хоће да очувају мир. И очуваше га лане. И сад опет видимо оружање, ввдимо опет неке ратне припреме и опет нико не вели да хоће рата. И може бити да ће се неким чудом и ове године очувати тај мир. Али све то не треба и може иикога бунити. Оружати се за мир, значи пити вина зато, да останеш трезан. То иде тако неко време, ал напослетку иепада оиако, како је природно. Ко оружје сеје, томе не могу нићи маслинове гранчице. Европа није ништа, ама баш ништа учинила, да се мирно споразуме. Она то и не може. Где свако има гвоздену песницу, ту се сваки више узда у њу, него у што друго. У том погледу стоје ствари онако исто, као и лаие. Сваки дан може донети рата, а и година н две може проћи без њега. Само дуго, сувише дуго не може мир више трајати. Силие су неправде учињене многвм државама; еилие муке трпе миоги народи; у Европи је много што нгга

поремећено; не стоји на свом меету. И то нико не лечи, нико не поправља. То не може тако трајати. Променути се мора, раечиетити се мора. Како и чиме, то није тешко погодити. Европа има више бајонета него памети; јрешиће дакле бајонети. Ето, тако је отојала ствар лане, тако стоји и данае. Но и у другоме није се променула ствар. Државе се уваљују све у веће ду. гове, и то чине некако без бриге. Кад човек стоји пред врло великом несрећом, он се о многим стварима не брине. Чека да види како ће изаћи из те несреће, па ко мисли, ако испадие добро, еве ће он после средити. Тако је и с државама. Виде где је велики рат на прагу, па се не брииу о дуговима, о економији, управо ниочем. Свака држава мисли, ако се извуче ччтава из будућег рата, лако ће удешавати све остало. Па тако је исто и са слободама и правима народним. Усред овог ратног спремања овладала је свуда нека необична стега. Они, који ведре и облаче, врло еу на кратко насађени. Неће много да знају за жеље народие, бајаги имају преча посла. Баве се с тиме, како ће потући непријатеља; то им је сва брига и чисто им је криво, ако народ ма у чему подигне свој глас. То их буни. Па зато се на то и не осврћу много. Они ко веле: „Не спремамо се ми сад за мираи живот, него за рат, а у рату треба народ да слуша, а не да има слободе“. И то је понајглавнији узрок што траје на све стране ова даиашња стега, ово гажење народие слободе, ово омаловажавање свију народних права. Једиом речи. Пред Европом се испречио велики крвави рат. Тај рат пречи благостање, слободу, уопште развитак европских народа. И све док не буде тог рата тешко ће се променути стање. Ал кад се сврши крвави рат, доћиће без сумње до великих несрећа, доћиће у неким државама до банкротства, доћи ће до метежа, али тек онда ће опет поједине државе почети водити рачуна о народним слободама, о благостању и напретку. Онда ће почети тећи правилаи и наметан живот у европским државама; онда ће се спремати европске земље за благостање и срећу држава, данас се спремају за несрећу и за рат. Чисто да зажели човек, да што пре дође до тога рата, јер ово дуго спремање иесносније је и од најљуће борбе.

Догађаји 1887. године.

Година 1887. припада већ прошлости. 0 љој ће се данас говорити као о нечем, што је било па прошло. Она се данас броји већ у покојнике. Па кад само летимичан поглед бацимо преко ње, видећемо, да нам је донела више зла, но добра, видећемо, да су нам се ојаловиле многе наде, које на почетку њеном гајисмо, видећемо да је звједно са собом однела међу покојне многе и многе, да је завила у црно читаве народе, а при крају свом ето нам стала претити и ратом. По дужноста хришћанској и човечанској осврнимо се најпре на покојнике. Ево знаменитијих покојника 1887. године: а. Српски народ забележио је у своју читуљу ваздан својвх синова, ево им имена: Лаза Нанчић, књижевник срп. и уредник ,3aставе.“ Мицика Рајковић Димитријевићка, срп. глумица; В. Стејин, срп. родољуб; Ст. Јанковић учитељ, патник за српску ствар; Никанор Грујић, владика и песник; др. ђорђе Мушицки; др. ђорђо Натошевић гл. шк. референт, председник „Матице Српске®; Ј. Д. Стојковић, срп. родољуб; ђ. Јанковић, добротвор; К. Шумановић, посланик; Милан Милутиновић сликар; Акс. Лазић срп. добротвор; др. М. Милиновић; Теофил (Богољуб) Познановић, калуђер-усташ; др. Бартолоци Србин у Америци; Драго Поповић, поморски капетан; Ј. Пајић универзитетлија; срп. капетан Мих. Катанић, јунак са Врапче; ђ. Срдић срп. књижевник; П. Шушман, сликар; М. Јанкић-Поповић нар добротвор; Ј. Ристивојевић трговац; С. Шаргић учитељ; Сава Поповић добротвор; И. Марковић богослов; срп. хајдук Солдатовић (стрељав); Живко Коеанић, трговац; Ј. Деспинић спахија; Арс. Јовић саб. посланик; Н. Шљивић срп. родољуб; Вл. Шајковић мерник; Никола Крестић саб. посланик; Т. Иванић срп. нар. поручннк 1848 г., С. Стеријо трговац; М. Јанковићева учитељица; К. ђорђевић економ; Ал. ђорђевић; Божидар Недић; Мијо Жеравица црногорски јунак, и Казимир Лукетић докгоранд медицине. Лака им била, дао бог, земља у којој леже, и вечан помен у народу, за који су радили и борили се. б. Од Словена умрли су 1887. године: Мих. Н. Катков руски родољуб и нсвинар; Ј, И. Крашевски пољски књижевник; А. Ј. Никитски, руски историк; Фран Ерјавец словеначки књижевник; М, П. Розенхајм руски песник; М. Павлиновић, хрмтскн родољуб; Р. Чарториски нољски