Застава

га испрва њушити, па онда ливати. Сирома Јова мислио је већ, да је кавва звер, но у то дотрча и друга таква животива, па залаја, а на своро за тим зачуше се и човечији вораци. Јадви Јова сав претрну, јер је мислио, да се врзћају вегови мучитежи или бар онај врли Србин, па да се увере, да ли им спутана и взломљена жртва још дише. Ал’ се преварио! То су били Срби војници, воји су ишлиса облвжња салаша у патролу, па повели собом, ради боље сигурности, једног салашанина ињегове псе што умеју да добро траг непријатељсви траже илп бар да боље виде и огласе, што примете у тавом мраву, воји је еа око човечије сасма непровидан. Они на лавеж паса допадну в вима, и увресав ватру, уповнају у Јови несрећну жртву, још несрећнијег грађанског рата, па и непитајући, је ли Србин или Мађвр однесу га на салаш, од куд су и дошли били. Ту Јова тешком муком исприча своје муке, и милостива му Српвива салашанка обложи љуте раве невим добрвм мелемсм, па како су Срби војвеци на брзо за тим морали вћи даље, однесу Јову на кућви таван и ту је, свривен, лежао читав месец дана, висећи му живот о вонцу. Јови су тешко ране взвидане, ал’ је одтоликвх мука и болова телесних, пао у бољу душевну. Јадввк је померио памећу! * * * Девно се већ прпмирило, и Јова живећи споЕојно са својом Савком у својој вућици, псче се спордвљати. Само јебио јадник, усљед свег тучеаа и палења. до зла бога ружаг,

брада му на многим местима није хтела ни истерати, и лице му је изгледало свуд местичаво те светина, која је обично на зло брза, назва га, на радост неваљалој и оном црном српском несрећнику, Јовином диндушманину Јовом Шугиним! Како су Јову при оном нечовечном мучењу свуд, па и по усти били, био је сад кукавни Јова и мутав! И Савва није марила више онако, као пре, за Јову свог. Знаш, вако је: срца, воја не руководи цигло племенитост, не могу љубити луда и ружва човека, узто сиромашна, све ако је он најбољи човев на свету и да није својом вривицом тог зла допао! Људи су ипав држали, да ће Јова сасма оздравити, и би им се можда нада испунила, да се опет није нешто с Јовом догодило! Једног дана, к к д је Јова најведрији био, уђе му дрско у кућу онај издајник и безобразно запита Јову, где му је Савка. Још Јова није могао одговорити, све да је био са свим при свести, а од невуд допаде и сама Савка на те речи, и стаде с оним сбашењаком нешто шушкати. Јова на једаред дође са свим к себи, ал’ му одмах на то смрче и падне на земљу!... Од то доба живео је суманути Јова без Савке, јер га је још одмах онда, кад је пао, оставила и одбегла с оним несрећником. Милостиве сусеткиње отправљале су на изменцеженске послове у Јовиној сиромашној кућици, а то богме и данас чине! После овог догађаја, али у врло ретвим случајевима, споми&ао је Јова своју Савку, назлвајући је: „таврећницомЛ

У селу А. ииао је Јова сина, којег му је узео под своје неки рођав, чим се готово родио и Јова померио памећу. Кад је син Јовин, који је ретко свог оца виђао, дорастао и дознао, да му је мати оца оставила, na му се отац сад љуто пати, остави свог поочи;а иотиде Јови, да му олакша, колико, толиво чемерни живот. Но вако је био одрасао и виђен момав, ожени се, да се њих двоје мушвих не таворе без домаћице, и то прилично имућном девојком. Јова је и опет почео оздрављати, јер су га брижно неговали син и добра снаја; и оздравио би ваљада потпуно, да га опет не задеси зао удес, њега сиромака, воји је већ толико патио! Јовина снаја добила госте од своје родбине, па од то доба ни близу више она добра сиаја. Шта више, вад устаде једног јутра Јова, а Јту ти нема ни сина, ни снаје. Повупили и оно мало сиротиње Јовине, па отишли невуд. Тог истог дана увувла се и одбегла жена Јовина Савка, па поврала са Јову. Чав и маст Јовину издаде неком, па му после пошље један лончићак на повлон! Ово је био последњи удар за Јову. Од то доба се само још једаред његов ум разведрио, па да се онда за навек смрвне. Савву, Јовину жену, тукао је њен мили јаран, који је увев био пијан, толиво да се болна, и испребијапа повратила свом лудом Јови, та другом ком није имала отићи! На своро се усљед рђава живота код свог јарана таво разболи, да није нивакве наде било, е ће остати. Бадело се, да ће Јмретм, ада давдмо да ■&

душом растане. Сирота толико се већ мучила, да су јој већ и оне жене, што су је двориле, опростиле за грех, који је Јови учинила. Некад лепа Савка, дика читаве С., биаа је сада жив костур, само су јој још из страшне лубање два жива ока светлила, која су непрестано преклињала, да јој бог душу прими. Кад, кад би јој и по која суза затрептила и уста би јој се, али немо и болно мицала. Једаред се стаде с ужасним болом и напором дазати, и кад је једна старица исправи, рече, једва да се чуло, да је сад сањала, да ће одмах умрети, ако јој њен Јова опрости и дода свећу. У тај пар баш уђе сиромак Јова. Поглед му је показивао, да му дух, бог те питв, по којим световима душевним лута. Кад га Савка опази, а она необичном снагом и необичним болом замоли Јову, да јој опрости и свећу пружи. Јова је неко време као стена стојао, и онда на чудо свију жена рече ове речи: „Праштам тл грешнице, ai се кај !* Па приђе к столу, узме воштаницу и даде Савки, па се окрене од ње. Једна жена вели, да му је голему сузу спазила у иначе сувом оку! Савета с блаженим погледом на свог, доброг Јову издане. После овог важног случаја, није Јови више ни један светао тренутак синуо. Густ мрак претиснуо је његов негда оштри и пламенити дух, и он сад по С. проси, а ми mv сви од сппа радо делимо!

Пламенац

гђца Сегедијева. Ево одавде им свима кличемо: »Живели на понос и дику свију нас!“ За време одмора изигравана је томбола. Морамо то приметити, да би требала публика, да је захвалнија била према приређивачима. На лицу публике видели смо, да је задовољна и да јој се све допада, али није дала права видљива знака. Посебце би имали шиђанима, да пребацимо, што нису бар венац, тај јасни и очигледни доказ љубави и поштовања, подарили приређивачима. Ал’ нама се чини, да је тај видљиви знак поштовања за то изостао, што шиђани у ср ц у још већма поштују учитељско особље и певачку дружину. Морало нешто врло жалосно напоменути. На беседи светосавској не видесмо ни једног српског свештеника, али видесмо два католичка пароха. Зар да у нашим стварима католички свештеници предњаче. Њима хвала што су дошли, а надамо се, да he се неки и неки бар мало застидети. Дина Гостић. Мол. Цевени г. уредниче! Одавна се накањивам, да вам што и из нашег места јавим. Ви ваљ« да већ мислите да се молци напили опиума па спавају блажени санак ко какав турски паша, па све виде хурије и Мухамеда у џенету. Е ал није баш тако, има их до душе који пију и ти их је богме приличан број, ал не опиума, већ што но веле „божијег шиљерца". Па није ни чудо, избори разни, а као што је у целој нам драгој домовини стари обичај, то алдумаши ни код нас нису изашли из моде. 0 овим изборима ћу вам ови дана писати, за сада пак молим вас, да ове ретке у цењеној наи „Застави“ уврстити дате. Што нећу неких сртари овом приликом да се дотичеш узрок је тај, што немаш јошт некојих дати при руци, па нисам рад да без ових на јавност излазим; јер у борби са онаквим карактерима, који се само са подлошћу и швинд лерајом служе, мора човек оштар нож у руци имати, а да би у стању био њихову запеклу и одебљану кожу са лица им здерати. Овом приликом ћу само да опишем ток „забаве с’ предавањем", коју је наша млада читаоиица на ползу овд. грађанства а у корист своје мршаве благајнице на св. Саву у просторијама А. Тот-а приредила. Света из места и са стране беше врло много, те слободно тврдити смем, да од кад је Мола и од ЕBко се у њему забаве приређују није овако бројно посјећене било као овом приликом. Хвале вредан закључак наше читаонице да се иратари на забаву позову показао је диван резултат. И једино овоме кораку има се захвалити, да је вабава са тако лепим успехом крунисана. Ово нека г. приређивачи и у будуће незабораве. Честити учитељ г. А. Вуковић говорио је „о удружењу“.Предавањег.Вуковићабило је пуно поуке, и поред свог лепог садржаја тако просто, да га је и најмање дете могло разумети. Штета само што није било дуже; а то је тим пре требало да буде, јер није било ни песама ни друга говора. Но све једно, сваки је почетак тежак, сада смо ево пробили кору, видели смо да се може кад се хоће, па шат до године дочекамо шири програм „беседе* а ужи програм игранке. Пређимо сад на други део „забааве" игранку: Милина чисто Србина обузима кад види онолико ,коло* Србадије. Ухватило се све лепшедолепшег, млађе од млађег, капут до ратарке госпођице до ратара, незнаш ко лепше од кога игра, мислиш сваки ће ти из коже искочити, а овамо се велико коло само таласа. Овде би имао само приметити, да је код толи ки наши гајдаша, барем у првом коло гајдаш тре-

бао да свира, јер кад је српска игра нека буде (кад се може) и српска свирка. Ово ми је изгледало на ону подскочицу: „Ујују, рацки свати а швапска девојка*. За „колом* су играте друге окретне игре, понајвише коло и чардаш. Нека небуде и ово неспомењено. Нека господа у побочној соби, где се јело и пило, више пути су у сред игре ућуткивали свираче да са свирањем престану, да би се њихови виспрени говори чути могли. Међутим је морала играјућа пубдика стати оћеш нећеш, и слушати њихове комплименте које су они једном другом добацивали. Ово није резон, већ атентат на већи део публике. Ово се вишенесме десити. А сад хајдмо мало и у ове просторије, валда ће се моћи што лепо и паметно чути. Наздравица је била ваздан. Једна другу стиже. Било је и врло лепих, наиме, што је изговорио пречасни г. плебанош мађарски. Но здравицама поп Николиној није било пара. Тај вам се човек баш на ћаскао- Бије што но реч ко путо о лотру. Он је себи уобразио да има говорничка дара, а кад тамо, а он убија све патку за патком. Сад колко се надиванио могао бити би по године миран. Срећа и бог, те присутни беху понели са собом сваки по четир порције стрпљева, које им је једва дотрајало. Само један брат ратар који беше дошао са женом и пуницом на забаву, изгубио беше српљење, те је повикнуо поп Николи, кад је овај уздизао Кошута „доста доста попо". Но на ово се јошт са већом жестином бацио поп Никола на поље раторике. У току бубања његовог био је Кошут умешан, француско-пруски рат, Петефија, Олимп, Деспот ђурађ, Лауш краљ, даље, да Мађари исто тако волу вино ко и Срби, да Срби исто тако добро пију ко браћа Мађари, вулкани, Бахус, и још бог те пита шта тамо небеше. Па да би му говор и неки високи стил добио, мешао је и латинске речи, мислио би човек бар да је напин секретар. Некима, који су слушали говор поп Николин учинило се, да им когод чита какав стари лист онако преко ступаца, а неки су опет држали, да оће да имитира лек пронађен од нашег чика Нове против шуљева или бар кијавице. Штета што незнам стенографисати, бар би ми „Стармали* захвалио на лепом прилогу за рубрику „бубнуотека“. Г. поп Никола хтео је ваљда својим разглаголствијама да се препоручи браћи Мађарима за нашег пароха? но нека зна, да није свака чизма на сваку ногу, и да још нисмо дотерали дотле, да нам они попове бирају. Народ је свестан, а скора ће будућност показати, какав нам подобајет јереј. Ил онај, који цео тамњан потроши на кађење политичких власти, ил онај, који тамњан са кадионицом заједно у цркви оставља. До скора виђени.

Елефтерије.

Д о п и с и.

Вел. Бечкврвк, у очи св. Саве. (Изборварошких представника. Избор учитеља. Занатл. дилетанстско позоришно друштво.) Упоследње време догодило се код нас више ствари, за које треба да и остали српски свет дсзна, с тога и јављам то у нашој милој „Застави". Код нас је обављен избор обновљених варошких представника и ми Срби можемо са исходом избора прилично задовољни бити, јер су у оним деловима вароши, где су Срби у већини све сами наши људи и чланови целокупне срп. нар. слободоумне странке изабрани. Изабрано је 16 нових Срба вар. представника, а у једном делу вароши пали смо са 23 гласа, а у другом само са 6 гласова, што ипак нешто значи. Још никад није борба

око избора представника така јако била као сада. Успеху овом можемо једино захвалити нашим учитељима а особито нашим занатлијама и ратарима, који су и овом приликом посведочали, да ем народна ствар на срцу лежи. Напротив наша друга интелигенција гласала је на владине људе, истина има и ту поштовања достојних изузетака, али већина их је гласала за владине људе. Шта ћете више, кад један др. Милош ђорђевић (можда једини Браниковац у Бечкереку) гласа за Нику Манојловића, који никад није заступао интересе Срба у Бечкереку. Од новоизабраних Срба представника има их учитеља, занатлија и ратара. Друго је што вам имам јавити избор учитеља. Наш школски одбор развио је делатност и строго пази да Српчад уредно похађа школу. Ирема томе напуниле се наше школе деце, те је нужно било довести још једну учитељску снагу. Било је врло добрих компетената, а изабран је за учитеља г. Пера Михајловић, један од честите браће Михајловића. Са овим избором можемо бити задовољни, јер г. Михајловића познајемо као вредна и савесна учитеља. Има већ две године како код нас постоји занатлијско певачко друштво и занатлијско дилетантско позоришно 'јдруштво, које се сада опет спрема да даје представу; у своје време известићу вас о томе, за сада само хоћу да похвалим наше занатлије, који су пренули из сна, дај боже, да тоодушевљеље не малакше. —ов. Панчево, јануара 1888. (На прагу гл. скупштине задруге панчевачке трговачке омладине.) Само још неколико дана деле нас од гл. редовне скупштине горе поменуте задруге. У круговима трговачке омладине овладало је неко необично ћутање. До данас ћутали су само подпомажући чланови. Они су показивали према задрузи таку равнодушност, као да их се цела етвар ништа не тиче. Трговачка омладина која спада у редовне чланове, почела је по мало да иде трагом потпомажућих чланова. Зебем чисто, да ће и ова скупштина проћи у нераду као и многе друге. С тога хоћу да кажем јавно коју, небил можда и у последњем часу ствар на боље се окренула. Пре него што ћу на саму ствар прећи хоћу штоване читаоце цењене „Заставе" са нашом задругом мало ближе да упознам. Њу су основали пре 10 година Срби трговци. Од оно доба, па све до данас (па и данас још) увек су Срби као редовни и као подпомажући чланови у већини били. Пословни језик у задрузи је од почетка био, па и данас још је српски. Задругом управља одбор од 10 лица. Цељ јој је скроз и скроз племенита. Редовни чланови могу по садањем уставу бити само трговачки помоћници и прахтиканти. Подпомажући члан може да буде сваки поштен и ваљан грађанин. Редовни члан ако се случајно разболе, а деси се да је сирома, онда га је задруга дужна 3 месеца дана издржавати. Ако за то време неби оздравао, спада задрузи у дужност дотичног у његово место рођења о њеном трошку отправити. У тим се д&кле огледа у главном племенита цељ задруге. 1 Толико о тим. А сад да пређем на ствар. Као што сам рекао, задруга је основана пре 10 година. Људи кад су је оснивали, морали су рачунати са приликама какве су у оно време биле. Према приликама тим, морали су и задружни устав створити. Устав о којем је сада реч, био је као што треба за оно време. Те сам речи чуо из уста млогих старијих чланова. Ја допуштам да је тако. Све штогед се ствара, мора се створити онако, како то време у којим се налазимо изискују. Међутим за време од 10 година дана много што-шта

се у животу једиог човека промене, а камоли тел код једне задруге. Устав је дакле иаписан пре 10 година, и до данас још се није мењао. Није се тако рећи у скупштинама стварно ни претресао. Скупштине су прелазиле преко њега сасвим равнодушно. У позиву који је разаслат члановима за главну скупштину, стављена је као трећа тачка дневнога реда: „Претресање задружних правила". Незнам дал ће од чланова когод изаћи пред скупштину са готовим нацртом измене, ал, ако то случајно неби било, онда би требала скупштина ту ствар озбиљао у своје руке да узме. Требала би једаред до увиђења да дође, 'да се је млого што-шта у животу ове задруге за 10 година променуло; требала би да увиди, да се је тај усгав давно преживио, тако да готово долази у противноет са самим приликама у војима се данас налазимо. Ја држим, да ће скупштина ту потребу не само увидети, него да ће око измене и најозбиљније порадити. У том случају, требала би скупштина да изабере један шири одбор састављен из редовних и подпомажућих чланова, и њима да ту ствар повери. Разуме се да би требали у тај одбор да уђу људи слободоумнијег правца, а шта је најглавније, људи који ће марљиво, и брзо иа тим радити. Скупштина то никако неби требала из вида да изгуби. Сад да кажем још неколико речи самим члановима трговачке омладине. Скупштину ову чека дакле огроман посао. На скупштину требали би да дођу сви чланови до јодног. Требали би да дођу да своје мишлење кажу тачно, где је томе место, а не да претресају то осим скупштине, а кад је време скупштине а они су свуд, а само тамо нису где би требали да су. Ја се надам, да ће овом приликом чланови у што већем броју бити заступљени, такс, да неће имати председнвк повода да се жали, да су чланови постали немарнн и равнодушни према задрузи. У то име до виђења на главној скупштини. Л. Н-ћ.

Вести из места и са стране.

„Новосадски српски слободоумни круг “ Као што је познато у Новом Саду склопио сепрошле иедеље „ерпски слободоумни круг,“ и изабрани су привремени чаеници. Читаоница круга требала се привремено отворити ндуће суботе. Но у среду је добио председник круга, др М. Божески позив од г. градоначелника и г. градоначелник је изјавио, да круг не еме ништа радити све дотле, док се правила не потврде. Ово иије по закону и против тога ће се председништво жалити. Ми се чудимо зашто ее баш нами забрањује оно, што је другима дозвољемо. Ако су неки неваљали људи у својим новииама и дигли дреку против иас, ако нас неки у тим иовинама проказују полицији као људе од иереда, анархиств и т. д. то се ми поред евег тог мадамо, да им иеће плаи иепаети за руком. Ми ћемо радити да ее наша правила потврде и иадамо се да ћемо успети Одгођено није одложеио. Што се тиче „народие забаве* која је спремаиа, н>у треба одржати. Они који су до еад радили на тој забави, нек раде и даље. Кад ие сме „круг* почети још свој рад, не можемо чекати на н>ега да баш он изради све. Како смо до сад без н>ега радили, радићемо и даље, а на крају крајева неће ваљда нико иад иами ликовати. Само треба истрајати .