Застава

ЗАСТАВА

ЈЕСМО ЛИ ВРЕДНИ СЛОБОДЕ?

Са дрвета слободе у Угарској, сваким даном отпада један по један лист. Види се очигледно, где he наступити студен реакције, и то таква студен, да ћемо се сви стресати. Многи се питају: откуда то? Чуде се како може то бити, да незаконитости отимају све већма маха; чуде се зашто да стега постаје све већа, а разбирају ко је крив, што се слсбода пред иашим очима топи као груда снега? Нема сумње да ту има и иаше кривице. Само онај, који не поштује слободу, може је тако лако нзгубити, као што је ми изгубисмо. Квд је дошао Тиса иа владу, дошао је као човек слободоуман, напредан. Што је сваке године постајао све назаднији, томе није само он крив. Министарска столица хоће да разиежи човека, хоће да га омлитави. Кога високо попну, тај често хоће да превиди слободу, ону слободу, с којом је некад испод руке ишао. То није лепо, али тако обично бива. Ако владајућа странка, ако већина народа не води највећу бригу о слободи, -нек се не иада доброме. Ми ввдимо, да је сваки нов звкон, који се у Угарској донесе, све то назаднији. С тиме у свези множе се еве чешће и чешће незаконитости, тако, да је то код нас постало нешто обвчио. Кад се у Енглеској, Фравцуској, ил Швајцарској деси ма и најмања мезаконитост, устаје новвнарство као један човек, јавио мнење се узбуни, у парламенту почну да кипте интерпелације, долази до министарске кризе. Зато и јесу оно уставне државе. Наша је држава само по имеиу уставна. Ми лажемо да смо у ерцу прнјатељи слободе; ми смо то тек „обичаја ради“. Због иајмање маленкоств, ми напуштамо начела слободоумља; са сваким парченцетом политичког шећера нас намаме да учинимо од себе бруку. Сећамо се што ее иедавио дееило у сабору. Један послаиик опозвције подигао је ларму, зашто да ова слободоумна влада није доиела јасан и опширан закон о слсбоди збора и удружења. Министар га је ућуткао с тим, што му рече: „Ако иемате на папиру, имате ту слободу у ствари, па будите в тим задовољни“. Јвдан престолиички лист протумачно је то. Он рече: „Не може се донети такав закон, јер би народности добиле новог темеља за агитацију. А где нема те бојазни, тамо се слободи зборова и удружења не чиие ни данас препреке". Дакле због народности! Па и онда, кад је донешен закон, који даје оиако огромна права великим жупанима, неки су посланици јавно у сабору

рекли, како је и то због народности, да се не осиле. Види се дакле, да реакција плаши са народностима. И многи су наишли иа тај лепак. Али ће се пре а после горко кајати. Због народноети је ово, због народности оно, али ће доћи време, кад ће се видети, да је иеслобода донета за све нас. Показује се то већ данас, а осетиће се доциије још јаче. Закукаће онда сви одреда, што су се тако слабо бринули о слободи ,и закону. Данас се радују што се чини Петру ил Павлу, али ће бити јао, кад се учиии и њима. Ми смо уверени, да ће се и сувише брзо испувити иаше речи. Што о овој ствари проговорисмо, на то су нас нагнале оне иезаконитостн, које се догодвше последње време у Новоме Саду. Чекали смо да видимо, како ће то примити штампа и видели смо Они, које те незаконитости не болу, радују се. Нигди се не подиже реч у обрану закона, нигди се не чу осуда због погаженог права. А они, који тако мало цену слободу и право, иису вредни ни да је имају. Ми добро знамо да је страна штампа напујкана, зиамо и то, да она у све денунцијације верује, што воле да верује. Али да ће поред свег тог подићи руке и аплаудовати оиима који учинише незаконитост, то не би били веровали, да се тако љуто не уверисмо. Где поштовање закона тако ниско падне, где појам о слободи има тако скучен значај, тамо је уставност мртвац, који се још трпи у кући из неких обзира, али ће га пре а после изнети на гробље. Ко уме да схвата дубљи значај поједииих појава, таЈ ће знати, да наведене најновије те појаве не слуте иа добро. А влада којој вичу живела кад се деси у држави незаконитост, та да је светла као сунце, мора се покварити, мора се изврћи у самовољника, који ће бити н цриој земљи тежак. Ми смо казали.

Глас са мухачког поља.

Автономија и понунеке протопреовитерата мухачко-пољоког. Смрћу честитог проте Драгача Грујића остала је протина столица упражњена. За адмииистратора постављен је херцегсуљошки парох г. Р. А. Он је администрирао преко десет година, па још и данас администрнра. Више се пута захтевало, да се протиио место стално попуни; ал никад праведне жеље, молбе па и жалбе брањинаца (барањаца) „честњеиша“ консисторија будим ска није уважила. Увек се одговарало једном и истом

песмом: „Док парох мухачки живи, дотле се стално неће попуиити то место, јер прота треба да седи у Мухачу*. Тако се одговарало кроз цео дециниум и више годииа; ал у самој ствари иешто друго беше. А шта је било, то брањинци знају. Елем чекала се смрт старог мухачког пароха; и умре он; и расписа конеисторија конкурс на место протино ал на половину, јер половина, наравнр не протопресвитерата, него половина парохије, припадаше пок. пароха супрузи, и јавише се њих неколицина и ша консисторија, т. ј. сам владика; јер како владика свира, тако чланови коисисториални играју, метну у кандидацију између више њих двојицу најслабију, и мухачани, којих се иајвећма тиче, јер прота је и парох њихов, учинише прртест, јер веле: „Мухач је крај Дунава, па ту је и железничка станица, па странци често долазе, а шта ће ти странци кад виде да таковог свећеиика проту имамо рећи за остале српске свећенике брањинске?“ Да, учииише протеет, ал пре но што би протест стићи могао иа своје одређено место на веље чудо свију брањинаца г. Р. А. парох херцег-суљошки н администратор досели се и заузе без икаквог избора протину столицу. Заузе силом! А силом је занста; јер у Мухачу мора по кр. рескрипту бар еа једном трећином скупштииа бирача јача бити од свију осталих из околиие; а исти г. Р. А. у Мухачу ие би ии једиог гласа, а и из околине врло мало нмао; ал покрај евега тога он је снлом од горе (не из Пеште, иего из Сент-Андреје) мухачаиима наметнут, баш као и још неко! Та за име бога човече, како то може бити? „Кад ме питаш, право да ти кажем!“ Није вама, чеетити читатељи, који ме питате, позиато то, што је нама брањинцима; није вам познато, да г. администратор има за супругу ћерку сестре владичине! Је л’ те да вам ие беше то познато? а сад? Сад вам је та замршена ствар, саевим јасна. Кад иа то помиелим изгледа ми наша автономија врло чудна, као и. пр. метиуше пред нас пуну здЈелу (чанчину) мееа, евезаше нам руке, па нас нуде: „та узмите! та што неузмете! што се дате нудити?“ а узми, кад еу ти везане руке. То је верна слика иаше автономије или: „можете бирати кога хоћете, имате права иа „елободан избор“; ал опет не онога, кога ми нећемо м вели конснсторија! Да се та тако важиа ствар не тиче

нас свију брањииаца, моглн би рећи: тако и треба мухачаиима! Оии су биди иајжешћи противиици послаиичком каидидату српске слободоумие страике нашем песиику Мити Поповићу; а иајвећи кортеши сада незадовољмог свог председника, а тад бившег каидидата г. Ј. С. који је заступао наш cpes иа карловачком сабору н приликом кад је патријар биран и који се иалазио у јату седморнце, који глаеаше за Гермама; који се вазда Гермаиа, као пијан пдота држао; а да је Герман протнв автоиомнје, то иема сумње и г. Ј. С. га је помагао; а сад? Оад г. Ј. С. иа сва уста виче: браћо људи ми нмамо автоиомију, па учинимо протест протнв тог иасиља и незакоиитог поступка, што учини наш владика; да да се нас свнју не тиче могли бн смо им рећи; то је сад освета; јер сте за таквог гласали, који је помагао ономе, који је против автономије; ал’ овако евију нас се тиче, па треба да сви братску руку помоћи пружимо мухачанима, треба ми брањинци евн сложно да захтевамо и тражимо, да се наметнути нам прота, што пре са столице протина удали, и да захтевамо од иаше консисторије, нек сад распише конкурс, кад ће будући парох све приходе од парохије уживати —а ие половииу — и треба да се сви приходи у конкурсу означе, а не взостављатк као што је у лањском учињено, па ће се и ваљаних свећеника наћи. који ће се пријавити! Немојмо оклевати браћо! друкчије ће и владика морати поступати и иеће моћи и смети своју самовољу терати, као што је до сад навикао и чииио, кад му се мушко енерђично одупремо. Одупрети се ваља и треба, ако хоћемо, да смо људн; . а ие одупиремо се противу закона, него са законом у руци против насиља. У то име помозн боже!

Брањинац.

„Анархисте у Новом Саду“

Будимпешта 4. фебр. Да у Н. Саду нма „анархиста, „демагога“, „људи од иереда“, то ћете читати ие само у новосадским, него већ и у будимпештанским листовима. Сви се ти листови слажу у томе, да том аиархизму треба учииити крај, а сви одреда хвале оне мере, које су у Новом Саду учињене против „Народног Пријатеља". Управо ниеу сви, јер има и једна бела врана. Та бела врана није сасвим бела, јер кад је о „Застави* реч, она постаје гавран, који би хтео да види лешину n3aставе“. Тај лист пристао би чак иа то да се уведе ванредно стање за Нови Сад, и вели: „Томић је већ сазрео за тавницу“.

Л И С Т А К. КЊИЖЕВНА КРАЂА.

КАТДНОКА БУНА У ШДПЦУ 1844. ГОДИНВ. Пиие Јвваи Милинкввик (АлавантвА) адввкжт вибитхи. (Наетамв.) Још двље: „Међу затвореним кривцима у обору шабачком, био је барјактар Стојанов Илија, и брат његов Матија Прокић, и Настас брат Логсфетов* (ко је још био од катана?) Илвја је прво, Вучићу у чадор на испит одведен, те, пошто га је од главе до пете премерио рече му заповедним гласом: „Е Прокићу, сад кажи шта си хтео учинити, кад си са Стојаном у Србију прешао?“ »Ја сам војводо пао твоји шака, сад можеш чинити самном шта хоћеш, али ћу ти опет праву истину казати шта сам хтео. * „Говори, говори бре,“ рече гордо Вучић. „Хтео сам народу да повратим одузету слободу, и његовог законитог кнеза, и да казним све оне, који су то учинили и њега протерали,* рече му Илија неустрашено. — Ж Е добро кад си хтео, оно нек ти суди преки суд.* Ввља знати, наставља г. парох, да је Илија до испита тога био везан пред обором, за углед оррмв који су долвзили да гледе оне воји су

Пише Јован Милинковић (Алавантић)

затворени били, (мисли, да је било слободно доћи и гледати их као менажерију у Шенбруну) но од тога часа није више везиван био, и Вучић му је из свога шатора, и од свога јела слао и ранио га. Нема од тога ништа у моме опису, но је ово г. парох, или измислио, или од кога чуо. Било једно, било друго, морам да кажем да је од прве до последње лаж. Илија Прокић није знао, да је Вучић постао војвода, те да му одговарајући каже: „војводо* и никад нико, па ни његов лични пријатељ Спасо, није га назвао војводом, осим што га је једном поздравио екселенцијом, и Вучић му по српски одговорио на то. Илија Прокић није, као што рекох, ни знао да је Вучић добио највећи чин војводе, који је већи од чина ђенералскога; и даље опет, нити је Илија внао да каже, ни имао идеју о слободи народној, па да је Вучићу казао, да је хтео да поврати одузету слободу народу. Али је најсмешније свакоме, оно, да је Вучић казао Илији: „Говори, говори бре! “ Вучић се није никад набрецивао; он је био ладан, и кад је кога тукао, као оно Миту ћирицу, јер то није чинио што је био киван или пивмен на Миту, једног незнатнога слугу, него по неодклонимој политичкој нужди; но г. парох не разуме то, и ја њему и не говорим о том. Да је он знао, или да је случајно кззао, да је Вучић Прзкићу рекао; „Мозимо,

па кажите,* свакоме би се очи на тој речи уставиле, као да чује својим ушима Вучићев глас, и би поверовао и друго којешта, г. пароху, што он ту прича да је се „диванило.* Г. парох заборавља, шта је кад казао о Вучићу: да је одпустио ђоку Павловића, а није га ни предавао преком суду кад је видео, да против њега нема доказа за кривацу, а то је, да је био правичан; да је предавао преком суду, кад је нашао, да је когод крив, исто тако, како би и данас државни прокурор радио без никакве страсти а то је, да је чинио по закону, да је био болећив спрам свог политичког непријатеља, истог Илије Проквћа, шилући му јела са свога астала, а то је да је био великодушан, да је био јунак („ради јунаштва* стр. 63.) најпосле, да је утврдио у Србији слободу 1842. год. коју су уставобранитељи 1839. прокламовали. (стр. 7.) Ако верује ово последње, т. ј. да је Вучић 1842. год. утврдио слободу у Србији, зашто умеће у уста Прокићу, да је неустрашено казао Вучићу, да је хтео да поврати нвроду одузету му слободу? Шта г. парох верује од тога двога. Ако је Илија са својим вођом, Стојаном, и осталим катанима, хтео да поврати народу слободу, зашто је казао у почетку књиге, (стр. 7.) да је Вучић 1842. год. утврдио слободу „прогонством омиљене династије Обреновића ?“ Ако је веровао ово, т. ј. да је доиста Вучић утврдсо слсбоду 1842. год

онда, ма шта му драго г. парох био, и ма којој партији припадао: готованској, народно лжбералној, или радикалној, као школован човек, треба да зна, да онај који утврђује једно у»вишено начело, или макар какво му драго начело, мора да је велики човек; па онда, зашто Вучића, о ком призиаје да је болећив и спрам свог непријатеља Прокића, назнва дивљаком (дивља слика стр. 63. његова нарав и гвачка простота стр. 74.),? Зашто шарабата којешта, кад незна? Зашто се није држао ног описа, као пијан плота, па да га сад ве боле глава? Али, г. парох, хоће да се подлошћу препоручи, бацајући се блатом на човека, коме он, један писмен, није достојан дотаћи се каиша и опанака његових. Да наставим, и да довршим опис катанске буне: Вучић је с преким судом стојао код Шапца до 20. октобра. Онда рано, крене се са војском и преким судом, пошто нзговори скупљеним Шапчанима оштру беседу, само у неколико речи: „Јесте ли чули, ви Шапчани! Ја сам доста крпио с вама, као Фата питу. Што је год вла међу вама, то је са залуднице и вашег картања. Свакн нека ради свој посао: во је трговац, нека тргује; ко је мајстор, нека радн свој saнат. Нико да се није картао. Ко се на томе ухвати, отићиће на робију, а кафецаји отићпће имање у беглук.* (држевну wy.) То еам за

„ЗАСТАВА" ивлави редовио: гредом, пвтвом и неделом иа целом табаку а уторнивом иа по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА а а Аустро-Угарсву иа целу годину 14 ♦. а на по године . 7 ♦. н. на четвртгодине 3 ♦. 50 н. ва 1 иесец 1 ♦. 20 в. За Србију (у алату) ва годииу 82 дин. на пола године 16 дин на четврт године 8 динара.

лиет целокупне ерпеке народне елободоумне етранке. БРОЈ 20. У Новом Саду у недељу 7. оебруара 1888. ГОДИНА XXIII.

ОГЛ.АСИ рвчуиају с« no 6 кои. »д oaue ipcr« овапх вмтпх оловв, ва жвг м влаЈи во 80 вовч. овава вут. ДОПИСИ шалу со урвдввштву, а врвтвлам в огласв адмвнвотрацвјв „ЗАСТАВИ* у Новв Оад. НЕНАПЛАаЕНА ПИСМА не примају И РУКОПИСИ вв враКају вв ватраг. Појвдажв бројвва втају 10 вовч