Застава

нећемо више рачунати на исвреност и приправност наших вападних пријатеља, већ радити по сопственој увиђавности и само се у бога уздати.

Болу i’ ? Можда и болу... Јес’ чуо господару ? ... па нек болу! Него знаш... јес’ чуо ? ... ако ти то... је л’ еј?.,. Кажеш очн. Доктор је глед’о очи. Еј боже, боже!* те братШтева уздану иза дна душе, па опет премери г. домнна испод очију. „Еј боже, боже!“ Г. домин се трже. Види има с лијом посла. „Та нећу ја да ввдим, већ доктор. Је л’ бога ти, а је л’ момак онако на очнма? Онда, знаш, теже иде. в „Теже. Хм! Шта ће ми то? Јес’ чуогосподару ? Ако ти то њега сад видиш... ти баш... знаш... онда ја... хм!... но, то нек је доста... Је л’ тако? Ха? Сад ће он ома доћи. Еј тужан, тужан! Шта сам ја богу скривио?... Не чује, зваш, ништа, па не види... стако... разумеш? та шта да вджем?... не види, па шта ћеш? Еј тужан мени!Па гледи онако к’о поплашен, к’о да није, боже прости, код себе. Еј боже, боже. Ништа, сад ћу ја доћи, ајде ништа. Прошо ко његов нико. Но хајде нека! Добро. А једе за тројицу, све пуцају заушњаци. Разумеш? Еј боже, боже!* Те нвш препредени Штева зави мало за сламу, па звижну овако лоповски кроз прсте. На мвх се створи пред вим момче око деветнајест година. Из очију му читаш, само што не каже: „лало, само кажи, све ће бити.“ »Јес чуо, деране? Ти нит шта знаш, нит што год чујеш. А и дада је умрла. Разумеш? Де убогаљи се мало!“ „Разумем.* »Ето виш господару! Баш ме бог покарао . .. да како..! Кажем ја, прави богаљ, разумеш? Куд је цар присто с богаљеви, разумеш? Еј боже, боже!* „Е па том се можда може помоћи, братШтево.* ’ F „Е, да! Може? Шта? Ако вм ’то?.. Ако вн то меви... жо, овда н«шта.. ‘ онда

ја не знам ... да-а-шта ? .. ако ви то ... да како?* „А како се не би могло помоћи, наопако? Добри људи ...“ „Шта? Јес’ чуо? Ако ви то... но онда ... онда ја не знам... ја сам онда луд... Је л’ еј! А може то? Но, онда ето кад може. Ето! Је л’ тако? Ха? Је л’ право?* „Боже баш си дете, чика.Штево! Шта се не може кад се оће ? Само трсба мало удесити. * „Шта? Аво ви то... мор’ еј!.. ако ви то мени... онда ја не знам, ја онда не знам шта ћу казати... ако ви то... Ајд ништа? Шта?“ те брат-Штева зажмири још бо*е. „Не треба ти ништа да кажеш, већ да платиш. Мора се ту мало и новца просути, драги мој. в „Ко? Ја? Шта? Зар ја баш? Па баш ја? Гле јако! Е па добро! А како то? Но, ајде нева... да боме, право ми је шта ћемо? Ја онда... ја тако онда не звам ништа... ја онда тако. Добро... Е, та шта да кажем ? Ошто ми то? Но ајде нвшта. Но ето! Та ви мене знате вала богу! Та нисам ја ваљда... но ништа... е... та јес’ чуо господару ? Та ја ћу... но... та видићеш... ја онда не знам шта ћу. Добро. Та но! Шта да вджем? Јес’ чуо господару? Имаш ти шталу? Ха?“ „Бог с тобом брат-Штево ...“ „Но, па видвћеш онда, вала богу.. Је л’ право? Ево руке!* па брат-Штева пљесну шаксм по доминовој шаци, дм је г. домин од бола јаувнуо, а читаво јато врана гачући полетило са сламе. „Та мани ти, бато, шталу! Тамо не пише ништа ва шталу.* „Како-о? Не пвше? А како то? Овда ја ве звßм ништа. Ја... ја сам онда луд... ја таво овда... ја тако. Не пише? А жго ве

пише? Јес’ чуо господару? Та само да ја могу ... хе ... та било би то све друкчије.* „Та човече божији, то мора вћи чак у Пешту... “ „У Пешту? Хм! А шта ће то? Јес’ чуо господвру ? Мор’ еј! Мора? Па кад мора... па нек иде. Је л’ право?“ Г. домин види већ, да је ово и отрован и уснован и препреден и префриган и опцигован, па ће сав зелен од једа понудити „бату* под шатру ва чашу вина. Баћа-Штева re као снебива и опире; вели у жалости је, умрла му већ четврта жева. „Еј тужан мени!* па се мапи sa мараму те поклопи десно око и убрише нос а при том левим намигује на „дерана* Деран отпусти и руке и ноге, па блесасто блеји час у бабу, час у сламу. Но г. домин не би био прави домин кад не би познао тицу по перју. И он свира у ту ноту. „А шта ти ради нана?* „Остала код куће, пере.“ „Е па видиш пријвтељу, да чује.“ »Чује .. • дабоме да чује ... кад год ... оно што не треба а , те брат-Штева дерану у зпак да одлази звижну поново вроз прсте, да г. домину мал’ што нису уши пропвштале. „Ето виш господару! Тако морам с њвм да се патим . .. ја тако. Еј боже боже!* „Па ти велвш: умрла ти већ четврта жена, а ето још је и прва жива.* „Жвва? Па нек је бог поживи! Право ми је. Шта ова коме смета? Ал’ умреће, тако ми сугца! Господару, само ћеш видити. . . saцело ће умрети .. . макар кад. Врачара казала баш взмеђ божвћа, ако не буде још овог месеца* па баћа-Штева погледа на небо хоће л’ где год наћи трага од месеца. „Него да ће умрети . . . да-а-шта . .. еј тужан мени!* F таком дешпуту ж разговару у|оше г. до-

мин и баћи-Штева у шатру, па седоше за један велики дрвени сто. Место клупа дугачке даске, приковане за неколико дубоко у земљу уривених кочића, да се добра браћа и пријатељи, кад им вивце удари у лице а ракија пође беседити, при научним расправама, не би могла доказујући латити клупа и столица. Хуље измислиле, славио је веће бајаги закључило, да се из истог узрока и чаше прикују за ланчић, ал’ на жалост о томе нема даљег трага у сувременој повеснгци. Тамо стоји само толико, исте је седнице решено да се насап на Тиси од надошле воде брани разастртвм платном те се и наручило две лвђе платна и после да се над већницом ввљда као видљив и достојан знак варошке мудрости —• узида грдна препотопска волујска главура, шта ли је, што су је онај дан рибари иввукли ив Тисе. У буцаку од шатре, на једном правном буренцету, бечка пива са накривљеном дрвеном славином, аковче „ко гром шилера" и буренце комовице „праве сремске, чисте ко сува*, а иза застора од неке поњаве на земљи ваздан фићовд, дуговратих, обвјенвх боца и изгрижених чаша. У гајдаша пискови све говоре, прдаљва бруји, а рожњача све дрњоче и заковрће па се све надмеће са опасним супарвицима славним егедушем Куштрићем и тамбурашем Јозом, што певају и свирају да се искидају, па све само „вародски*. Какве гајде? Не боји се Куштрвћ ни банатског свирца са свиралама. Није шала, два така госта, па још данас прве муштерије! Баш се надсвиравају са гајдвшем. Гајдаш све бруји и дрњоче, а они са два гласа више циче и дронцају милина па певају да све ори: „Еј, у Бочари све сами Мацари. „Еј преко штапа играју паргара. * „Два пива овамо!* загрми г. домим.

Д о п и с и.

Вуковар 24. фебр. У 28. броју »Заставе* изишао је један допис под насловом »Једанузрок због кога вропадамо* и у истоме навађа г. дописник као разлог нашег назадка што Чивути јатом поплавише варош; што нам преотеше радње све редом;нада л>е што наша српска штедионица поклања 100 ф. Чивутима у корист синагоге н>иове а пребацује истој да српском певачком друштву „Јавор* само 25 ф. као годишву потпору доставља. (Није то главно. Дописник је пребацио то, што је ове године смааена потпора певачком друштву, а за синагогу је било. Не треба од свога закинути, па дати другоме. Пр. ур. ,3аст.") Није ми намера да се са г. дописником у неку полемику упустим, али из разлога тога што видим да г. дописник сувише објективно о целој ствари мисли, и што из горе наведеног дописа произлази да г. дописник сувише мало познаје наше околности у Вуковару принуђен сам да се укратко на исти допис вратим. Истина је да су Чивути у Вуковару мах преотели и да је свака друга радња у чивутским рукама, али кад би тај случај само у Вуковару био, онда би имао право г. дописник што вели да нам од Чивута грози опасност и онда би то тек нама Србима у грех уписати могао. Но ми видимо на жалост да они свугде тако раде, ми видимо да не само Срби већ и други народи пред њима уетукнути морају, а особито на трговачком пољу, с тога баш и мислим да нису непосредни узрок нашем назадку Чивути већ ми сами: што су Чивути вреднији (верујте није све због њихове вредноће ту има других околности због којих се подижу. Пр. ур.) то смо ми немарнији, дакле наша субјективна немарност је узрок нашем назадку у Вуковару, као што ћу пиже и другим фактима доказати. Даље навађа г. дописник као узрок нашем навадку што наша српска штедионица не Одговара довољно имену кога носи, а за разлог томе навађа што је српска штедионица у корист синагоге чивутеХе 100 ф. поклонила а српском певачком друштву само 25 ф. Но г. донисник је заборавио да су тих 100 ф. једном за свагда дани, он је заборавио да штедионица наша није тих 100 ф. од чисте симпатије наспрам Чивута дала, већ ли из чисте толеранције и са трговачког гледишта. А што се српског певачког друштва тиче, није оно само 25 ф. зато добило што штедионица наша није пријатељ истог друштва, већ зато што више није могла дати. Та бивало је и бољи времена ди штедионица није била принуђена многе припомоћи издавати па је певачком друштву давала тим више; ја се сећам да је наше певачко друштво и 75 ф. годишње добијало на дар, па 50 ф. а сада само 25 ф. Кад би дакле могуће било заиста би друштво наше већу подпору уживало, али пошто није могуће (100 фор. за синагогу може се) морамо а и треба да смо задовољни тим нре, што знамо да је друштву нашем од истог завода свакогодишња подпора сигурна, но само сума исте потпоре зависи од разних околности. Но кад неби имао призрења спрам цењене „Злставе“ могао би млого случајева навести из којих

би се видити могло да штедионица наша многе и многе подпоре пружа па баш нама Србима, те би тиие г. дописника тим пре уверио да нема право што исти завод напада и сумњичи. (Зашто призрења према .Застави* ? „Застава" би се радовала кад би то доказали. Пр. ур.) Даље г. дописник пребацује да смо ми Срби вуковарски слаби родољуби јер по 50 ф. појединци дароваше у корист чивутске синагоге, а наше добротворне цељи не дамо ништа. Што се првог случаја тиче то морам г. дописнику рећи да ми је цела ствар о зидању чивутске синагоге боље позната него ли њему, те могу рећи, да је то чиста измишљотина да су Срби наши по 50 ф. на ту цељ прилагали, од вуковарских Срба баш ни један. Што се оног другог приговора тиче, да ми Срби, или бар појединци, слабо наше добротворне сврхе помажемо, то му дајем за право, о томе се да много говорити, те кад г. дописник није о томе више рекао то ћу ја. Већ одавна хтедох да се машим пера те да о боравку српског народног позоришта коју у јавности прозборим, али све сам се устезао и чекао сам угоднију прилику, која ми се ево сада и пружила. Кад је српско нар. позориште нами јавило, да кани у средини нашој неко време да пробави, саставио се је одбор у ту сврху и посаветовавши се, одговоримо управи истог друштва да доћи могу. Ми смо одмах почели купити претплату и нисмо се никако потужити могли на наш средњи сталеж; на против, одзив наших дичних занатлија заслужује свако признање и хвалу, јер се је сваки, који је иоле могао, од срца радо претплатио, а онај, који ее није претплатио, тај је по могућности долазио. Али кад смо дошли у онај крај, ди наша тако-звана „српека интелигенција* станује, ту нам је посао много тежи био. Јер баш она особа у коју смо се највише надали, да ће како лично, тако и својим упливом нас што више подпомоћи, та се особа никако претплатити није хтела, а то је наш велеможни г. поджупан. Истина велеможни господин навео је за разлог, да иеће бити у месту и вато се неће да претллати, но ми смо га тако рећи сваки дан у месту а по „кад-кад" и на представи виђали. Но има у Вуковару још више такових челикСрба, па и код њих нисмо много боље среће били, те премда су већином људи богати, па без деце, ипав узеше, али само једно место. Али и дотични није узео само зато једно место, што нема деце а хоће ипак друштво да помогне, не, већ зато, што га је ипак срамота било, да нас одбије. Видите дакле штовани читаоци, ми смо узрок своме навадку, но не ми сви, колико у првој линији наша интелигенција. Но није то само код позоришта случај био, да нам интелигенција леђа окреће, бива то скоро сваком приликом. Колико смо ми забава у корист певачког друштва нашег давали, па зар ви мислите, да је ту било наше интелигенције ? Било их је, врло мало а то су они, који су сачували у себи још чисту свест српску и љубав спрам народа свога. Али као што рекох, такових је бар код нас у Вуковару мало. Па како дакле да не пропаднемо, кад они, који су позвани да нам у сваком смислу предњаче, да нас подучавају, кад нам они леђа окрећу? Ж. С-ћ.

Панчвво, 24.фебр. 1888. (Село. Разно.) У суботу 20. фебруара приредила је српска удружена младеж „Братство" под коровођством г. Влад. Каракашевића, а уз добровољно суделовање гђце Софије Мерзићеве и г. Иве Мартиновића Село са игранком. Посета је била ванредна, расположење право српско. На селу је био цввт овд. грађанства. Нарочито били су све наше разборитије занатлије и трговци. Милина је било погледати што се на свачијем лицу огдедало задовољство и веселост. И овом приликом се показало како се све може само треба воље и дурашности. „Треба хтети, треба смети Па да видиш куд се дети.“. Наша „фиктивна аристокрација" и овом је приликом блистала са својом отсутношћу. 0 нашим „иотабилитетима* нећу ни да говорим, они већ из ,убеђења“ не похаћају оваке забаве. Њима је све оно што се неклања »панчевачким великанима“ фукара, Па нека их. Можда ће их најскорија будућност |о противноме уверити. Сад да пређемо па да видимо како се програм извео. Прва пијеса био је „Народни збор“ (Хеј трубачу) од Маринковића. Ову песму је мушки лик отпевао на опште задовољство. У овој песми видимо и приметно напредовање овога друштва у певању. Извађање је било врло тачно што се само трудом и вољом како певала тако исто и г. коровође постизава. Друга тачка: „Там’ где стоји" осмопев од Лисинског. Ова песма била је добро отпевана. Трећа тачка: м Ми смо браћо“ концертна фантазија од Фрање Кухача, свирала на гласовиру гђца Софија Мерзићева. На ову тачку програма морамо се особито обазрети. Сви присутни били су радознали како ће млада и даровита свирачица свој задатак да реши. И ми смело тврдимо да га је решила на потпуно задовољство свих присутних и да га је најзад решила уметнички. И збиља, била је то права вештачка свирка. Сваки је неданувши елушао ту дивну свирку, и кадје млада свирачица свршила, захори се из више стотина грла: Живела! Бурном одобрававу неби краја. У знак признања предао је врлој свирачици друштвени председник г. др. Никола Григоровић лепу киту свежег цвећа. И од наше стране нека је младој и врлој Српкињи овим взречена топла фала са том жељом: да нам и други пут сво јом милом овирком прибави лепа уживања. „Смеса српских песама* од Горејшека отпевана је на особито задовољство присутне публике. „Груда вемље* од Св. Ненадовића декламовао је учитељ г. Иван Мартиновић. Мартиновић је показао да је вешт декламатор и публика му је то видљивим знаком изказала и тапшањем и са бурним Живео! „Дал’ то“ баритонсоло од А. Хасвара певао је ув пратњу гласовира г. Јоца Марковић. Речи у овој песми су од неумрлог песника слободњака ђуре Јакшића. Ову лепу песму одпевао је млади певач као што треба. Певао је са осећањем и лепим предавањем. Публика му је то обилато признала. Живео! Најпосле певао је мушки лик познату песму „Падајте браћо* од Хавласа. Песма је врло добро одпевана. Да некапитулирамо: Посета је била врло добра; извађање програма у свим његовим појединостима испало је сјајно а расположење међу присутнима било је ванредно. Држим да је ово доста.

Сад још нешто: Буднте млада браћо дурашии, ваљани и поштени Срби, љубите свој јаднн, сиромашни и од којекаквих надувених и уображених „великана* презрени народ и онда ћв те постићи оно што желите. Успех неће мзостати. Дру. гом приликом ћу се мало опширније дотаћи и тога како неки на низак начин рове противу опстанка овог друштва. Имена нећу штедити, нек види српски свет шта се у српској. Шаарти дешава. Баш дан пре п Села* одобрена су правила овога друштва и од сад ће моћи под својим именом „Братство* да дела. Т.

Вести из места и са стране.

Како оу прошли Чангови? Познато је, шта се све обећавало Чанговима, само да се преселе из Буковине у Угарску. Људи повероваше и дођоше. Нису они знали да се код нас најмање води брига о материјалном добру народа. Нису знали, да се Мађари из Угарске селе гомилама у бели свет, јер овде не могу више опстати. Е ал шта ћемо, кад је тако примамљива изгледала мисао, довести Мађаре из Буковине овамо. Примамљива беше по владу, примамљива по Чангове. Но кад прође парада, није се ни из близу очепала ствар оном савесношћу с којом је то требало учинити. Данас су тужбе Чангова из Хертелендифалве, Секељкевера поплавиле мађарске листове. На тим тужбама су потписани бележници и кнезови дотичних места. Те су тужбе поникле усљед тога, што је а Пестер Лојд* похвалио досадањег комесара барона Борнемису. Тужбе Чангова веле: „Комесарство Борнемиее зато је укинуто, што је он коштао годишње 30.000 фор. а није ништа радио, управо тако је радио, да никад не сврши свој посао, да никад не доведе чанговске дољнодунавске насеобине у ред, а то само зато, да може што дуже вући плату. Није истина да су насељеници добили обећаних 10 јутара аемље. Истина биојеједан инжењер 5 година, који је вукао 8 ф. дневно, а није још земљу одмерио, ма да је то могао свршити за 6 месеци. Све је у нереду. Ми тврдимо одлучно, ма ко загледао стање насељеничких општина, сваки се мора чуђењем запитати: Па где је онај милијон, кога је потрошила држава? Где су они силни покупљени добровољни прилози? Нико не зна шта је дужан и како стоји. Пре но што дође на ред исплата прве рате, половина Чангова ће побећи одавде. Тако је све уредио владин комесар Борнемиса." На то се заиста нема шта рећи. Поплаве. Из Вел. Варада јављају, да су реке Кереш и Пече услее наглог топљења снега почеле јако долазити. Код Бесермења се загушио лед у Керешу, па је због тога опасност још већа. Река Пеце се већ излила у два предраграђа Вел. Варада. Из Темишвара ј&вљају, да Бегеј и Тамиш јако долазе. У Бегеју је виша вода за 19 сантиметра него лане, кад је највиша била и кад је починила оне несреће. И сам је Темишвар у врло великој опасности. Глумци просјаци. Мађарско позоришно друштво под управом Густава Хубаја, које се сада у Сентешу бави, не може ни толико заслужити, да му се чланови лебом хране. Магистрат у Сентешу за то је дао 10 фор. као милостиње друштву, а уједно је дозволио његовим члановима, да могу ићи од куће до куће просити, што ови заиста и раде.