Застава

1874. те нашли да читав низ уетанова истог стоји у очитом протусловљу са наших аутономним школским законима од 1868. и 1871. и да устаиове првог подсецају жиле опстанку законом признатих вероисповедних српских школа. Наставни план, начин обуке и т. д. изкључују обуку српске деце у оним предметима, који су битни увет, да се српска деца у српском православном духу васпитати могу. Обука у ћирилском писму, у писму црквено словенском, у народној историји, црквеном пјенију и вероисповеди запемарена је или бар овлаш у обзир узета, премда су ови предмети у обзир од толиког замашаја за српску децу, да се занемарити несму. Практикује се овде онде, да се деца у црквеном писму и молитвама уче, али пошто је та обука основана на тумачењу, то је искључена могућност, да би дете у овим стварима могао когод други подучавати, до ли онај учитељ, који тој вери сам припада. К томе се опажа потреба, да се српска деца обучавају у вери само из књига од св. синода у Карловцима апробираних, што до сад није свагди случај, те док то у честим случајевима чини пучки учитељ друге вере, бојати се да би та обука штетна мигла бити, ако није онакова кавва је на другим српским вероисповедним школама. Срби заступници стекли су барем то умирење, да им народност и вера у школама неће бити опасности изложена, када би се школски закони у овом правцу вреиначили: I. а) да се строго мотри на извршење §. 6. закона од 14. октобра се у пракси неврши, како је горе изложено; б) да се §. 11. истог закона надопуни тим, да је наставни језик у пучким школама хрватеки или српеки (§. 193); в) да ее §. 24. истог закона у том правцу напуни, да се за будуће оставља општинама на вољу подизати и издржавати место општих пучких и ве роизповедне школе: г) да се §. 28. преиначи тако, да у онам општипама, у којима општинари за конфесионалну школу новчано доприносе, ови нису дужни и за опште пучке школе још посебно доприносити, како је то и у угарском закону случај (§. 44. угар. зак. чланак XXXVIII. од 1868. год.); д) да се настоји, да се строго врши §.29. истог закона, и да се недопусти да се закладе и фондови школама намењени и друге сврхе употребљују; е) да се вероисповедним школама подели јавност, те да деца, која ову школу уче, нису дужна испите прелазом у другу школу исте врсте понављати; ж) да се §. 54. истог закона, односно §. 23. крајишког закона преиначи у том правцу, да се у пучким школама, у којима има најмање 20 српских ученика као обвезан предмет унесе за исто читање црквено словенеких књига и црквено пјеније; з) да се §. 81.истога закона у своје времепреиначи тако, да се на земаљским препарандијама за православне ученике уведе, као обвезан предмет црквено појање, читање и тумачење црквених књига и да се за овај предмет постави посебан оспособљен учитељ. и) да се у земаљски прорачун по примеру, како је у Угарској за богоштовље и наставне сврхе, припомоћ уврети; ј) да се код поделења штипендија приправницима на земаљским препарандијама на православне ученике праведан обзир узме и установи број према броју ученика. 11. Да се горњо-карловачкој препарандији подели јавност те она стави и ред осталих земаљских завода. Срби заступници на овом сабору држе овај захтев у толико већма оправданим, што је овај завод дугим низом година, од када постоји, показао, да на висини осталих земаљских завода ове врсте стоји, и што је внатан број приправника овог завода

намештен на пучким школама у овим краљевинама, а неки су и професорима у Босни постали. У осталом и надзорници од високе владе 1882. и 1884. изаслани и то г. Јанко Јурковић и г. Матија Ухлир изјавише се повољно, те би неоправдано било узкратити овом заводу јавност, када свима уветима и прописима зем. шлол. закона одговара. 111. Да се код високе земаљске владе одел за богоштовје и наставу постави један Србин као референт за српске црквено-просветне ствари са следећим делокругом: 1. да утиче код стварања зем. школских закина и наредаба како за основне тако и за средње школе и препарандије; 2. да председава испитима на вероисповедним заводима ма које врсте, у којима влада жели вршити надзор; 3. да стоји у споразуму са српским школским саветом у Карловцима код апробације школских књига, које се на појединим вероисповедним школама увести имају. Само би желити било, да се за референта на овом месту постави човек, којем су вероисповедне тежње и одношаји српских вероисповедпих школа добро познати, те би вадар био, да на њега стављене захтеве у сваком погледу задовољи. Право вероисповедних школских надзорника постављених по српском црквеном народном сабору у Карловцима за ове краљевине овим референтом неби се имало тангирати, те овај двоструки надзор могао би само корастан по вероисповедне школе бити. Ово су у главним цртама захтеви Србаља заступника на овом сабору гледе школа, те им је вазда главна сврха та, да се уз врховни надзор земаљски српске вероисповедне школе развију и одрже у оном стању, које најбоље осигугава индивидуалност и особине српског народа у овим краљевинама, који живећи у овој земљи стотинама година са братским народом у заједници, ипак има посебне обичаје, посебно писмо и веру, који га од једноплеменог народа хрватског дели. И ако везан истим језиком, истим пореклом, ипак су ове особине вековима у њему тако чврсто прирасле, да их напустити неможе, те називе у истима своју прошлост, с ко јом ни један народ лако прекинути неможе и несме ако у будућност своју верује. У Загребу, 23. новембра (5. децембра) 1887. У вме клуба Срба заступника на сабору краљевина Хрватске, Славоније и Далмације. Прото Петар Мандић, Васо ђурђевић, бележник. председник.

За то би требало да ви скоро не оздравите, па ја поред ваше постеље да пишем, што ви говорите, јер, чим се дигнете, ви ћете се одмBх завући у Хербар. Natiirlich одшали ми он. Ама мени треба одмах ваша макар и кратка биогрефија за „Годишњак српске краљевске академије*, а ево ми је иште и „Немања“. За обоје вам је доста ваљда онолико, колико се обично меће у календаре. Ево, слушајте: „Родио сам се у Брибиру. Ниже школе учио сам у Госпићу и Фијуми. Филозофију сам учио у Загребу, а медицину у Пепгги. Почнем за тим у Будиму практиковати, али сам имао тако славну праксу, да су ми џепови увек би. ли празни а дугови за квартир и храну почсше да расту. У том стању нађу ме стари познаници Хсфманови, који су имали руднике у Рускбергу и понуде ми, да им учим децу, док се не упразнц, једко место лекара у њиховом руднику. Ту наставим ботанизирање, које ми је као медицинару омилело. Кад сам довршио школовање једног младог Хсфмана а другога довео до нете класе. вратим се у Хрватску стрицу, који је трошио на моје школовање. Тамо ми понуде више места лекарских, али не примим ни једно, већ кад добих од стрица леп новчави поклон, упутим се у Беч, да се са јестаственицом боље познам. Тамо се познам

са Вуком, коме предложим, да путујемо заједно по Босни. Он ми указа на неке тешкоће и немогућности и упути ме у Србију. 1 Дођем у Србију. Ту ме дочекају са неповерењем, мислећи, да сам Обреноввћевац. После годину дана даду ми место за физикуса у Јагодини. за тим ме преместе у Крагујевац, па у Београд. ПГта сам кад урадио, то већ сами знате“. 24. фебруара 1888. г. Месец дана је већ, како сам ово писмо написао. Све сам чекао да Панчићу буде боље и да му слику измамим. Бојим се, да то више дочекати нећу, за то ти шаљем ово, што написах, ако ће ти што -вредити. И слику ћу послати, кад је добијем. Мој примерак слике Панчићеве одвећ ми је драгоцен, да бих га хтео коме другоме дати. Старац је врло болестан и сад се готово на сате његов живот броји ....“ Ето садржине писма мога пријатеља, које ће сад након смрти великога покојника бити по српски свет од великог интереса у њему су тако рећи последње речи покојнивове. С тога сам их саопштио у овом листу и одмах за самртним часом Јосгфу Панчића.

Н. Марковић.

Политички преглед.

Генерал Буланже. У прошлом броју била је брзојавна вест, да је генералу Буланже-у одузета команда и да је стављен у резерву. У рапорту, који је ратни министар поднео председнику републике, вели се, да је Буланже месеца фебруара дошао у Париз без дозволе. Кад је министар то чуо, одмах је Буланжеу заповедио, да иде из Париза у Клермон-Феран, на своје место. После је Буланже три пут тражио од министрв, да може доћи у Париз, но овај му није никад допустио. Буланже је међу тим ипак долазио сва три пута у Париз. Министар доводи то Булавжеово долажење у Париз са његовом кандидатуром у више депармана приликом накнадних избора, бајаги, да је Булавже за себе сам радио. Но Буланже је то подметање сам одбио. При изборима дсбио је, истина, 60.000 гласова, али се он у изборе није мешао. У Париз је долазио, да види своју јако болесну жену. По свему изгледа, да је Буланже трн у оку данашњој француској влади, јер има народ у за се а за француску се владу не може то рећи. Она тера ненародну политику; нзрочито према споља. За то многе

француске новине и замерају влади, што је Буланже-у одузела команду и што га је поставила у резерву. Он је један од најспособнијих француских генерала што признају и његови непријатељи па је влада требала да га чува. Неки листови веле чак и то, да је влада хтела тиме, што је Буланжеа збацила са команде, да се умили Бизмарку, а један лист каже, да је тиме влада ублажила Немцима тугу за царем Виљемом. Да забележимо још, да су се на неколико дана пре него што ће Буланже-а вбацити, покренуле у Паризу новине „Кокарда“, које ће Буланжеова начела заступати. Први број тих новина штампан је у по милијуна примерака, и сви су примерц« разграбљени. Српски влакови на турској прузи Из Цариграда јављају, да је железничко друштво турских железница предложило турској влади, да ова изради, да српски влакови иду и од Врање до Скопљз, дакле и турском пругом, како би се уштедили трошкови око набављања засебних турских влакова. Турска као да се предомишља. да ступи са српском владом у преговоре о томе, јер у случају рата каквога, могло би по рђаво бити. Наш војни министар Билант-Рајт по свој прилици да ће ићи у пензију и то, као што кажу, због болести. Он је већ поднео молбу за своје пензионисање, само до овог часа није још решење стигло са највишег места. Но и то ће бити, чим се нађе згодан аменик Билант-Рајту. Бизмарка и Молтке-а решио је цар Фридрих дужности, да буду на погребу цара Виљема. 0 Бизмарку јавили смо да је болестан, а ово је знак, да и Молтке није здрав. Но мора бити да су обајица јако немоћни, кад не могу да испрате до вечне куће свога цара, коме су они десна рука били. У Берлину се искупило у један мах више неприлика. Цар Виљем умр’о, а удова царица, цар Фридрих, Бизмарк и Молтке остадоше за њим болеспи и >то болесни тако, да сви једном ногом већ у гробу стоје.

Поплаве у Угарској.

Из Сегедина јављају д*а реке Тиса и Мориш јако долазе. Дрвена железничка ћуприја код Мака на прузи арадско-чанадској вода је срушила. Из Вашархеља јављају, да је цело вашархељско поље под водом. Зградама по салашима, што су их људи после лањске попдаве подигли, прети сад опет опасност од воде. Свет са салаша бега у варош. Из Беле-Цркве нам јављају, да је Караш оплавио поља: стражанско, орешачко, гребеначко, јасеновачко и паланачко. Из Темишвара јављају, да су општине Рум. Сен. Михај и Итвин у води. У Ујлаку вода улази кроз прозоре у куће. Народ се спасао некако, али стока је сва пропала. Насипи на Бегеју и Тамишу морали су се на више места просећи. Из Балаша-ђармата јављају, да је река Ипоља грдне штете направила. Нвколико сокака балаша-ђарматских су оплављене. Из 40 кућа морао је народ да се исели. Из Ара д а јављају, да је село Ж и гмо н дфалва у води.

Усташ Стево Амељица.

(Од нашег нарочитог иввештача.) Београд, 4 ог марта. Гласови о устанку у Боени и Херцеговиии не престају етизати. Европска а нарочито француска и руска штампа говори о босамском устанку, као о важмој политичкој појави, која може sa собом повући озбиљиих посљедица. Но једно је веома карактеристично, бечка и пештанска штампа ћути о боеаиском покрету, као заливеиа. Неће да призна, да уетанак постоји, а иеће ии да опровргава вести о њему. Ја еам вам од времена иа време јав љао све оио, што су Францускн лиетови ,Le Courrier des Balkans* и ,L’ ExpressOrient« доноеили o кретању босанско-херцеговачких усташа. Као члан редакције могу вае уверити, да еу вести о босанском устанку збиља истините, и да jCourrier* и jEzspress* добијају своја извешћа о устанку из еамог усташког логора. Јасно је као дан, да у Босни постоји устанак. Душа је том устанку Босаиац С-тево Амељица, млад, храбар и доета интелигентаи човек. Јуче сам имао прилике да говорим о њему са Али-бег ом-Оџаковићем. Алибег је босански емиграит, Србин Мухамедовац. Бавио се два дана у Београду и отпутовао јутрос у Цариград. Али-бег уверавао је, да се устанак шири и да га помажу и Мухамедовци. Уједно ми је причао миого о Амељици. Стево је сии етарог и чувеног ајдучине Амељвце. Све je иаељедио од свог оца,

па и јуиаштво. Ои je иа гласу еа евоје одважноети и еиергије. Познаје га цеда босанска Крајина, а кад се пусти и ниже, тамо Оарајеву, знају и тамо за његово име. Отево је још млад. Једва га огариле науеиице. Тешко да има 22 године. Одметнуо ее у ајдукв пре мееец дана. Додијао му, вели, зулум власти, Ево шта му, по његовом причању учинеше на жао. Послали му оца да купи иеки прирез. Неће отац то да чини. Вели неће да ее мрази са својим људима, а и не мора. Но они га хтедоше приморати, па кад ои ипак иије хтео, затворише га. То је Отеву ужасно огорчило. Окупи друштво, те нападне апсану, где му је отац лежао окован. Нису !га могли ослободити, ал’ поубијаше неколко жандарма. Тада оде Отево у гору. Скупио је 20 —3O друга и њима почео иападати ‘војничке и жандарске патроле. Прошли пут имао је јаког окршаја код Трескавице и око Козаре. Пало је 17 војннка и два жаидара. Стевина је чета изгубила три Друга. Стевина чета никад није иа једном месту. Данас је иа овом друму сутра у оном кланцу, права летећа чета. Сретне ли човека у униФорми, одма га напада. Сељаке ие дирају, па ии цивилне чиновнике. Сад четују у Босни осим Стевине, још три чете, Рикалова, Јовићева, и Стојанова. И. И—ћ.

Пето отворено писмо г. Дан. Богуновићу

кр. кот. претотојнику у Иригу. Да сте, господине, хтели послушати савет уредника „Заставе" који вам не давно у једној својој јавној дописници искрено рече: „или да тужите, или да ћутиче“ да сте од тога двога једно које год до данас учинили, ово пето писмо зацело не би било угледало света, намислио сам био, да послушам моју претпостављену духовну власт, да вас се манем, да више непишем. Али бадава, ви нехтедосте ни једно ни друго, нити хтедосте писма моја надлежним путем да тужите, нити оћете барем да ћутите, да мирујете, да ме не изазивате, да се сами достојно браните, него подмећете и напуштате неке подчињене вам чиновнике, па и саме дневничаре и оне најпростије сеоске одборнике, да вас ови јадници и пузавци, лажним доказимаи ваписнвцима бране; напушт&те их, а судећи по самом штилу, канда још и сами састављате им оне лажне дописе, отворева писма и изјаве у „Нашем Добу“, „Сремцу* па чак и у загребачким „Народним Новинама.* Тако сте напустили ривичког учитеља Петра Машића, да вам овај, пошто по то, од Петра и Персе Авакумовић из Врдника, изнуди ону фамозну изјаву, која је печатана у 6. броју „Сремца* и 43. броју „Народних Новина* у којој изјави назива ме учитељ Петар Машић „ужасним и подлим лажовом" зато, што сам ја у 16. броју „Заставе* ревао: „да за оних задржаних пет комада дуката, није Перса од г. Богуновића ни новчића накнаде добила онда, кад и оних 25 комада дуката.* Па могу ли ја отрпити и оћутати овакав безобразлук Петра Машића? Не могу, него, да на мени љага неостане, са пуним рукама доставерних доказа, ево и овом приликом велим: да је г. Богуновић 30 комада Персиних дуката примио; да је од тих 30 дуката дана 2. децембра 1887. у канцеларији својој, у присуству Персина зета Живана Давидовића, 25 комада Перси повратио, а за задржаних 5 комада, да Перси тога дана ни новчића накнаде није дао, нити је могао датн, пошто је г. Богуновић Перси, давајући јој оних 25 комада, рекао: „три су комада остала тамо „горе* а два ћеш дати мени, да начиним дугмета на кошуљу* те по томе, нити је било, нити је могло бити каква разговора, о продаји тих 5 комада ескомптној банки у Загребу, а много мање, да је г. Богуновић и једне једине речице о тој продаји у оном цертификату, наспоменуо и написао, ког је тога дана (2. децембра 1887.) Перси издао, да јој је слободно са нађени дукати располагати. Ето видите, тако је Перса говорила и преповедала јавно по своме селу, не само мени, него и многом другом јоште и данас живом сведоку. И тек онда, пошто је г. Богуновић дана 29. јануара (10. фебруара) 1888. пред вече у друштву са одвјетником нашим г. Васом Николићем, све ово што горе рекосмо, у 16. броју „Заставе* на своје велико чудо прочитао, одмах сутра дан раном зором, лвцем на наша три Јерарха, дакле 30. јануара (11. фебруара) брже боље свога послужитеља Тошу на коњу помамноме отпреми у Врдник, Персу, њезина зета Живана Давидовића, и местног старешину Илију Крстића, пред себе доведе, и ту 29 фор. 25 н. Перси уручи, са изговором, да му је ескомптна банка у Загребу толико дала за оних 5 задржаних дуката, рачунајући дукат по 5 ф. 85 н. и да би г. Богуновић ту своју спасоносну мајсторију боље утврдио, одузме од .Персе онај 2. децембра 1887. писанп цертификат, и напгше јој други, ево овог садржаја: .Пронађени дукати јесу Перси Авакумовић уручени са дозволом да може са жстима слободно располагати; по изјзви земаљ-