Застава

ЗАСТАВА

СРБИЈА И ЦРНА ГОРА.

Можда би правије било, да смо малену српску кнежевину, Црну Гору, ставиди напред, а краљевину Србију метли тек на друго место. Јер крај ових политичких непогода, крај свију јада који навалише на српски свет, малена Црна Гора показује очигледно знаке живота и напретка, а Србија све то већма иде натраг и поклецује. Узмите са које год стране хоћете, па ћете видети да је тако. На Црну Гору навалила је неродица, велики сметови и зима потаманише стоку, и поред свега тога ми видимо где се Црна Гора пати и страда, али поред свег тог лагано напредује, није застала у развитку, а не грца.до грла у државном дугу. Друкчије је у Србији. Тамо су последње године биле родне и берићетне, и поред свега тога не опажа се напредак у привреди, већ се дешава управо противно. Сточарство малаксава; шуме се пустоше, немилице, занати ударају натраг, а нуз то је Србија заложила све своје изворе и грца у дугу, који је управо смртоносан. На пољу законодавства учинила је Црна Гора огроман корак у напред. Она је донела грађански ваконик, у духу народњем, црпљен из обичајног права Црне Горе, законик, о коме и странци веле, да је у својој врсти 'најсавршенији од свију постојећих закона у Европи. А Србија? Тамо се мори скупштина и кроји законе, али их краљ не већ долави Христић те убија својим наредбама постоjehe законе, или се доводи скупштина, која је насилно изабрана, те јој се поднашају закони, који имају једину и искључиву цељ да вежу народу руке, да му убију дух и да га умртве. Узмимо пограничне одношаје тих двају држава. У оном часу, када јављају са Цетиња, да је Црногораца и Арнаута „бачен камен у воду,“ те дошло до ивмпре; у оном часу кад јављају, да су ту измиру потврдиле власти са обе стране, и да је крвна освета легла; у том часу долази из Куршумлије вест, да су Арнаути опет упали у Србију. И они ће упадати све дотле, док Србија не наоружа свој народ са пушкама острагушама савршеног система. Док не буде народ у Србији кадар дочекати Арнауте онако исто, као што их дочекиваху Црногорци, и вратити их крвавим главама натраг, дотле се неће

оканути Арнаути упадаја и нападаја. Али се данашња српска влада, управо краљ Милан боји да даде своме народу пушке и због тога што се он боји, мора свет у Србији од Арнаута да страда. Да Србија ратује због тог са Турском, на то данас и не помишља, јер је у излишном и несретном српско-бугарском рату источила многу крв своју, многи новац и снагу. Србија троши свој новац на плаћање интереса, тај новац харче чиновници немилице, јер за н>их као за напредњаке нема контроле, и Србија поред свих грдних издатака не доспева да утроши на своје оружање и војску онолико, колико би могла и требала. У Црној Гори је и у том погледу друкчије, јер Црна Гора и уеред данашње велике невоље не заборавља на усавршавање своје обранбене снаге, те је у том погледу спремнија од Србије. Па и у другом погледу видимо у Србији застој. Зар није то огромна срамота и гријота, кад видимо, да Србија није у стању у току толико година да пренесе Вукове кости у Београд. Овострани Срби учинили су то са Бранковим костима, а у Србији, где је српски краљ, српска влада, српска велика школа, чује се већ од много година клепет млина, али брашна, брашна нема. То је заиста ужасно кад видимо да се у Србији не може да изведе већ нвшта. је Црна Гора бар подигла „зетски дом“ а ако је светковина освећења тог дома заостало, то је учињено погледом на невољу која данас влада у Црној Гори. Кад узмемо у обзир најновији шкандал у Србији, који потиче из самог двора, онда заиста сваки Србин зажалити мора, што Србија, која би требала по величини и свему да буде сунце српско, тако јако тавни. II у тој тами која се простире из Србије, једина је утеха, што је Црна Гора светла на мегдану и на дивану, те бар она колико толико сјаје у овој српској ноћи. С.

Кијевска свечаност.

Кијсв 16. јула 1888. Као што је Русвја огромиа тако је и 900 год. првзновање велвчанствено. На крстном ходу и водооевећењу на Дњепру учествовала множвна света, и кад би се све избројало, то га је било иа 100.000. Словенеки гостију има вз свију крајева понајвише из Србије около 80, ко-

јима је Сава Грујић, Милоеав Протић, Панта Срећковић и три свештеиика. Све се употребило, да свечаност носи на себи чисто религиозии и Хришћански карактер. Жеља владе била је свакоме позната и сви словеискв гости по томе су се управљали. На обеду ког је градска управа устројила, и на ком су сви етрани гости и отлични Руси на 600 оссба учеетвовали, говорио је понајвише Победоносцев, Игњатијев, срп. митрополит Михаил, црногор. митрополит Митро Фан. Игњатијев је говорио кратко али крупно, и рекао је: „Деветнајести век иште да се еве, што је једног порекла узајмно сроди, сбрати и побрати. Све мале реке теку у велике, и велвке реке сливају се у море. Свака речвца и река задржава своје име и не губи се. Немци сродили су ее и нико им не завиди, што су се готово политички ујединили. Ми Словени можемо се узајмно и духовно сродити а све друго преостаје будућности, и како богу и правди угодно буде.“ Игњатијев наздравио је за здравље црногорског кнеза и Црне 'Горе. Митрополит МитрсФан одговорио је и благодарио. Свечаност и програм свечаноети помешала је смрт генер. губернатора Дрентелеа, који је јуче на војној паради од капље погођен мртав остао, али се у главном иишта изменути неће. Опис ове свечаиости овшврвије у идућем писму. Словенске госте свуда првмеју и сусретају. Време угодно, расположење у народу велико и пуно наде. П. * * * 14. тек. мсца започела је пре подне свечана седнвца кијевске духовие академвје у Подољу у Братском манастиру, којој је присуствовала велика множииа највишега свештенства, три митрополита: кијевеки, бивши ерпеки Михајло и црногорски митрополит Митро Фан, заступник грузинскога ексархата бискуп Алексаидар, надбискуп нижегородски Модест, бискуп рјазаиски, викари ввборжки н черииговски, велика множииа учених богословаца и свећеиика из сввх страна огромнога царства, највиши прокуратор св. синода Попбједоносцев. Од световиика присуствоваху геиерал губериатор Дрентелен, квјевски губернатор Томара, генерал Игњатвјев, депутације разнвх градова, учењаци руски, гости нз Бугарске, Србије, Словачке, Галиције и Румунске. Пошто отпева збор красну песму, сту-

пи на катедру чувени проФвеор црквене повести Иваи Игњатијевић Малишевскиј, који разложи дубоко значење 900-годишњице кршћаиства у Русији, које није Русији доиело само веру, већ и просвету, која је у 9. веку тако лепо у Византу цветала. Затим упозори иа високо културио зиамење еамосталие источне цркве за руски иарод и за правоелавни иеток у опће, на мудрога св. Владимира, који је у својој земљи стао ширити грчку проевету. Говориик доказивеше надаље, да су само византинеке инштитуције у еавезу са православљем положиле темељ к еједињењу целе Русије. Иза њега узе реч митрополит Михајло, хвалећи Бога, што је дао словеиеком иароду православну веру. Цриогорски митрополит Митро Фан иагласи, да је оиде заступник малога, сиромашиога, ал храброга народа црногорскога, по том захвали Богу, што је дао, да Русија нараете до овакове величиие, а иајпосле захвали свему руском иароду за помоћ, коју је у доба вужде пружио црногорском народу. Иза тога заредише говори разних епископа који дариваху разним даровима 80-годишњега кијевекога митрополита Платоиа. Репрезеитаит стародиевнога града Новгорода истакну велико знамење, које имаду у повести градсви Новгород и Кијев, те спомену тисућгодишњвцу опстанка руске државе, која се је пре неколико година славила у Новгороду. Иза тога преда цркви св Владимира красиу заетаву, која „нека за све векове спомиње КиЈвв, да су за величииу руеке земље већ у првом почетку радилн Кијев и Новгород заједиички.* После тога говорило је јоште више говорника, који су сви спомињали 900-годишњицу покрштења Русије. Ту се могла осећати сва моћ, сва величииа руске државе, а с друге стране иеелога оетале словенске браће, коју може тешити једиио то, да имаду толи моћнога старијега брата. Кад су све беседе биле довршене, устадоше сви присутни, те запеваше руску народиу хммну „Боже царја храни“. Чудно ли се дојимале присутних Словема речи „Царствуј на славу иам, царствуј иа страх врагам цар православни!“ Што су негде миелили онда присутни Цанков в Вацов, Срби Грујвћ и Протић, па црногорски изаелаиици и остали Словени ?! Свечаности овој присуствовали су и нееловенеки гости, и. пр. дописиик мађарскога лиета „Комета*, Андрија Сабо, до-

ЛИСТАК. ОДЛИЧНЕ ФРАНЦЕСКИЊЕ.

У нашем подлиству „Самосталне женскиње* бкло је говора о женскињама, воје својим самосталним радом, ааслужују свој свавидањи хлеб. Сад ћемо да проговоримо коју, о овим женсвивама у Фравцеској, које су се истакле својим радом на уметности, вњвжевности и борби за емавципацију женсвиња. Број тавих женскиња је велив, а онај народ, у коме су поникле, - може се њима збиља поносити. Поборник емавципације А. Дима син, Л. Рихер, (који у свом делу >La Jeunne libre* раввија привцип једнакости i ба пола) и други писци овога правца, стекли су међу самим венсвињама своје посљеднике и помагаче. Оне су, нарочито, кад је у фравцеској комори >Renouard* почео жестоко заступати ствар еманципације изашле на површину. То су у првом реду Хубертвна Оклер (Auclerc) Marie de Raimes, Olympe Audouard, гђа Боте, гђца Рузата и др. 0 тим поборницама женске еманципације налазимо ова занимљива места у париској кореспондевцвји једног страног ,ревиа“: . Најзанимљивији тип „емавципаториски је бсз сумње Хубертина Окле|р, уредник >La Citoyenne«. Њу нарочито истиче Дима син у својим списвма. Она се редовно опире, да плаћа порезу, јер вели женскиње нису начиниле поресви закон, он је створен без њих, а оне га нису дужне иввршавати. Гђца Оклер станује у радничком предграђу Батвњола (Rue de Cail) Г де међу раднвдама агитује за еман-

ципацију женсвиња. Републиканка је душом и телом и пријатељица социјалистквње Лујзе Мвшелове. У члавцима јада се гђца Оклер на потчвњеност женскиња, па тражи автивно и пасивно право взбора за женскиње, сће да се женсвиње узму за чиновнике у општинској, судској, па чак и војничкој струци (код рачунарског и лгферанског одељва). Што се брака тиче усвојила је она Димаово начело: ,Брав нема друге везе, до везе морала и љубави. Он је световни а не поповсви посао*. —Необично је сбразована, даровита. Раднвци је обожавају. Marie de Raimes заступа иста начела, вао и гђца Овлер. Писала је много о еманципацији, бави се и сливарством, ал сад се сасвим бацила на политику. Станује на булевару >de Clichy c . Олимпија Audouard писала је такође о емавципацији женскиња. Путовала је много и о својим утисцима о полсжају женскиња писала читаве вњиге. Алиса Дурандова(у књижевности гђа Анри Гревиљ) ради на роману и у њему се ваузвма за емавцип. цију. Младост је провела у Русији, од вуда често и узвма предмет ва своје романе. Сад јој има 45 година, а удата је. Писала је дело о васпитању женскиња, које је добило прву награду. Гђа Алиса спада у прве редове поборница за женсво право. Од Францескиња, које су се у књижевности и политици иставле, морамо споменути и гђу Адам. Као девојчвца вз провивције (рођ. у Verberie-Oise) удала се у Паризу ва доктора Ламберта. Тада је писала прве своје романе под псеудонимом Juliette Lambert*. После смрти свог првог мужа уда се аа банкара >

новинара Адама, у чијим се салонвма држали свупови републиванаца. За време опсаде Париза, издала је свој дневнив, под насловом: »Дневвик једне парискиње*. Помоћу Гамбете оснсвзла је она чувени журвал „Нувел Реви“, воји је био у опозгцији према умерењачвом органу >Revue des deux rnondes«. У свзм листу писала је о спсљној политици, тражила Елсас и Лоран натр&г, напада Бизмарва, а одушевљвва се за францесво-руски савез. 1881. год. путовала је у Петроград ради тог савеза, а веливи внез Константин јој је радо виђен гост у салову, где се скупљају прваци францесви и књтжевнвци, као што су Дима, Доде, Феље и др. Гђа Адам је одлучна републиванва. Сад пише највише о Грцима и старо-грчвој поезији. Ма да јој има већ 52—53 године, ипак је лепа и примамљива. Пре неки месец је баш умрла у Ници од лична парискиња гђа Рувије-Вињонова (С 1 а u d e-Vignon), доцније жена Гамбетина Под именом Вињонове радила је на књижевности и вајарству. У почетку је радила у атељеу вајара Прадијеа, а доцније је стекла великог гласа са својим вајарсвим радсвима (Амурети у Монхолонском парку, салик Тјеров, вајарски радови у сан-дениској црвви и т. д.) После је писала романе, а 1873. год. бацила се и на новинарство. Била је политички извештач „Ендепанданс Белж“-а. Романи су јој врло добри, а вао политичар дотерала је даље но гђа Адам. Удајом за министра Рувије-а заузела је први положај у францеском друштву. До последњег свог часа бавила се политиком и писала изврсне чланке по листовима. Женскињж-новинара ш у Парвау!

врло много. На сталној рубрвци ,Фигара“ >Le carnet d’un mondaiu c (дневник једног светског младића) ради грофица Перонајева под псеудонимом >Ftincelle c (варница). Научена грсфица добија за своје фељтоне 25.000 франава годишње! На „Жил-Блазу* ради и гђца Ange Веnigne, један прототип парискиње. Пише подлистке, а расправља често и озбиљна питања. Готово у свакој париској редавцији има по воји женсви новинар. Но највише раде женсвиње на листовима за моду. Но и тај посао захтева способности, добар укус и вредноћу. Гђа др. Габријела де Езе, издаје прево двадесет новина за моду, међу њима >Moniteur de la Mode« и >La Gazette Rose*. Од јутра до мрава ради у редавцијама својих листова, воји су ваљда на свету најсавршенији у својој струци. Пре неку годину постала је и доктор целовупне медицине, па сад осим писања има и јаку леварсву праксу. Гђа Ернст, вао прсфесорка францеске поезије, стевла је лепа гласа. По рођењу је Елсаскиња. Пише у листовима а највише ради на >Voltaire«-y. Луј Блану је била интимна пријатељица. Од сликарки одливују се Juliette Bonheur п Лујза Абем. Оне иилажу редовно своје радове у чувеном парисвом салону. Наравно, да смо овде навели само главније особе из францесвог друштва. Има их још пуно, воји су својим радом докавали женску способност за самосталан рад. Њима се може захвалити, што је сад питање о еманципацији женскиња постало већ питањем првог реда у Фравцеској. И. И —

ИАСТАВА* ивлам рвдовио: изедом, петвож и нвдељом на целом табажу а уторником на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА аа Аустро-Угарсву м , целу годииу 14 ♦. в e , ао годиие 7 ♦. и. s , четвртгодине 8 ♦. БО н. , а i I ♦. 20 в. За Србију (у елату) , а годину 82 дин. на пола године 16 дин ва четврт године 8 динара.

лист целокупне српске народне слободоумне странке. БРOЈ 114 У Новом Саду у недељу 24. јула 1888. ГОДИНА XXIII.

ОГЛАОИ рачунају е« ио 6 новч. од nura врвте оважжх снтннх олова, ва жжтве жлакв по 80 новч. оважи пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претплап в огласи админиетрацвји „ЗАСТАВЕ* у Нови Оад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају 0« РУЕОПИСИ не вракају се натраг. □оједини бројевв етају 10 жовч